Slobodan Antonić: Još o patkici

U prošlom tekstu na FSK, „Između Vučića i patkice“, nastavio sam da kritikujem premijera zbog zataškavanja i nerešavanja afere „Savamala“. Ali, ukazao sam i na neke neprihvatljive ideološke elemente kod vođa protesta „Ne da(vi)mo Beograd“ (“second-Serbia”).

„Zbilja je glupo rušiti Vučića, kao nosioca autoritarnog režima, sa Dinkom Gruhonjićem“, napisao sam. „Slažem se sa onima koji smatraju da bi, u borbi protiv nasilja režima, trebalo da sarađuju sve poštene demokrate. Ali, baš zato već sada treba ukazati na ono što smeta“.

Sutradan je na FSK izašao tekst Aleksandra Pavića svojstvenog naslova: „Što gore – to gore“. Pavić je napisao da istinski patriota u današnjoj Srbiji „ne učestvuje u post-izbornom rušenju, odnosno destabilizaciji“ Vučića. „Ne zato što ne bi hteo, nego zato što ne bi imao s čim. To je skup sport. Na Zapadu sponzora neće tražiti, a Istok mu se neće nuditi“, gorko je konstatovao on.

I tako, za Pavića trenutno ostaje samo „navijanje (…) da posle svega Vučić, kako se nada Čepurin, održi reč datu u Moskvi“, te „da Novi put svile oplemeni i obogati i Srbiju“. Ako do toga ne dođe, smatra on, neminovno sledi dalje urušavanje Srbije. No, „kad zagusti – kao što hoće i mora“, veli Pavić, istinske patriote moraće da pokušaju „da spasu što se može spasti, i ponište, ili bar poprave, neodrživo i štetno“.

Nekoliko dana docnije na našem portalu (FSK) izlazi članak Gorana Jevtovića čiji je ironičan naslov: „Braneći Vučića, branimo Srbiju, zar ne?“. Jevtović je aferu Savamala nazvao školskom verzijom obaveštajno-subverzivne operacije zvane „hang out“ (preveo bih to kao „variličarenje soma“, tj. pecanje somčeta na varalicu). Da bi se prikrila kakva stvarna operacija – u ovom slučaju, precizan je Jevtović, „otcepljenje Kosova i Metohije, pljačkanje Srbije ili pak predstojeće teritorijalno smanjenje države i gubitak suvereniteta“ – lansira se „mamac“ (Savamala) koji će javnost da zagrize.

A u toj operaciji zavaravanja, smatra Jevtović, učestvuju zapravo obe, pred javnošću suprotstavljene, strane. „Ključna karika su ranije pripremljeni a zatim, kako u vlasti, tako i u opoziciji (NVO, građanski, nacionalni, levi, desni i ostali pokreti) instalirani agenti od uticaja, kao dva suprotstavljena pola“.

Tako, u toj „velikoj, prljavoj, vešto vođenoj subverzivnoj igri“, tvrdi pukovnik Jevtović, „premijer Srbije je glavni igrač“. „Jer, da nije tako“, smatra pukovnik, „odavno bi slučaj rušenja Savamale bio rešen. Istražni posao od nekoliko sati za inspektora-početnika. (…) Jer, da nije tako“, pita se takođe Jevtović, „da li bi se iz dana u dan, bez ikakvog skrupula, (premijer) šegačio sa nama na `dramatičnim` konferencijama za štampu?“.

Moram odmah da istaknem da FSK neguje autonomiju autora. Nema zadatih tema niti odgovora. Pa ipak, nas trojica smo, nezavisno jedan od drugog i svako iz svog ugla, apelovali na uzdržanost u vezi aktuelnih protesta protiv Vučića – iako smo i sami odlučni kritičari Vučićeve pro-briselske, kao i njegove unutrašnje politike.

Pripadam onima koji ne veruju da je Vučićevo navodno okretanje Moskvi osnovni uzrok njegovih sadašnjih nevolja s „patkicom“. Ali, sa druge strane, kao što sam napisao u prošlom tekstu, uvek postoji opasnost da umesto sadašnjeg „kooperativnog“ premijera, Brisel i Vašington uspeju da instaliraju nekog još „kooperativnijeg“.

„Od Vučića i njegovih ne može biti niko gori, jer je reč o potpunim primitivcima“, glasila je primedba na ovo upozorenja čitaoca jednog sajta na kome je moj tekst prenet. Može. Iako je Vučić preuzeo neke elemente programa LDP („druge Srbije“), ipak je on još uvek daleko od potpune realizacije te agende.

Vučić jeste dodao gas politici „EU nema alternativu“; on jeste povukao srpske institucije sa Severa Kosova; jeste legitimisao ideologiju „promene svesti naroda“; jeste potpisao ili ratifikovao tri sporazuma sa NATO-om; jeste otišao u Srebrenicu na obeležavanje „genocida“; jeste napunio vladu stranim savetnicima (Bler, Stros-Kan i drugi); jeste dopustio da mu se u Ministarstvu kulture vodi tipično „građanistička“ kulturna politika…

Ali, ako pogledate „drugosrbijansku“ kritiku Vučića, videćete koliko je sve to što je uradio još uvek daleko od onoga što „druga Srbija“ očekuje da treba da uradi „istinski evroreformski premijer“. A to je, nabrajaju oni: „priznanje nezavisnosti Kosova“, „izvinjenje Albancima za višedecenijsku torturu, progone i ubijanja“, „negovanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom“, „ukidanje podrške Republici Srpskoj“, „beskompromisne reforme, kako bi se Srbija pridružila EU i NATO“, „priznavanje genocida u Srebrenici“, „plaćanje ratnih reparacija BiH“, „suočavanje sa ratnim zločinima“, itd.

Ovo poslednje, recimo, uključuje i obavezu da se „govori učenicima u Srbiji o srpskim zločinima – deci u učionici valja reći kako su (…) oni pripadnici grupe koja je kompromitovana zločinom počinjenim u ime grupe“. To znači da deca u srpskim školama moraju biti podučavana da „biti Srbin/Srpče“ automatski znači „biti kompromitovan“! Takođe, srpska deca treba da budu podučavana da je „i Srbija imala svoj Aušvic“, koji se zvao Staro sajmište – gde je, uz pomoć Srbije, izvršen holokaust nad Jevrejima.

Dakle, Vučić je kao „autoritarni gospodar“ danas upravo od „druge Srbije“ napadan diskursom koji Lakan naziva „histerikovom kritikom gospodara“. Naime, „histerik“, po Lakanu, napada „gospodara“ da je, sa jedne strane, nedosledan i neiskren, a sa druge strane da je autoritaran, da praktikuje dominaciju, te da gazi podložnika. No, kritikom zbog nedoslednosti i neiskrenosti („to nije to“), po Lakanu, histerik zapravo čika gospodara što nije u dovoljnoj meri zagospodario podložnikom. Histerik, naime, hoće da gospodar bude još veći gospodar, da prestane da bude slab i prividan, nego da postane istinski moćni gospodar.

Tako i naša „druga Srbija“: kada Vučića kritikuje za autoritarizam, zapravo ne želi da Srbija dobije istinski demokratskog premijera. Ne, ona hoće da Srbijom zavlada pravi gospodar – koji će beskrupulozno i ne osvrćući se na volju i potrebe naroda, Srbiju „denacifikovati“, „preumiti“ i „uvesti u NATO i EU“.

Da, itekako može da bude gore. I zato bi trebalo da budemo oprezni. Još jednom naglašavam da ne mislim da su trenutni protesti protiv Vučića u celini drugosrbijanski. Uostalom, koliko bi ljudi u Srbiji protestovalo po Beogradu ili Novom Sadu zahtevajući „priznanje nezavisnosti Kosova“, „ukidanje podrške Republici Srpskoj“, „ulazak Srbije u NATO“, ili „plaćanje ratnih reparacija BiH“?

No, vođi tih protesta, obratimo pažnju, većinom su, ipak, proistekli iz „drugosrbijanskog šinjela“. To se vidi ne samo iz njihove retorike. Najnoviji intervju Dobrice Veselinovića, lidera „inicijative Ne da(vi)mo Beograd“, obiluje tipično polit-korektnim izrazima poput „ljudska prava“, „prava manjinskih grupa“, „građani i građanke“, itd. Veselinović je, uostalom, u politiku i ušao preko Deretine „Građanske inicijative“ – jedne od najmoćnijih „drugosrbijanskih“ i „teledirigovanih“ NVO, u kojoj je polit-korektna retorika ne samo prirodna, već i obavezna.

Naravno, „inicijativa Ne da(vi)mo Beograd“, u ovom trenutku počiva prvenstveno na borbi za demokratsku kontrolu jednog lokalnog, urbanističkog pitanja. I u tom segmentu taj pokret može da računa na simpatije cele demokratske javnosti. Ali, kao što sam već objasnio, u trenutku kada ta inicijativa postaje „Građanski pokret Srbije“ – koji u egzistenciju dolazi upravo uz činodejstvovanje Dinka Gruhonjića, ako i uz krik „Smrt fašizmu“! – ona simpatična žućkasta patkica prestaje da bude dražesna maskota lokalnog protesta – i postaje znak za oprez svakom ko misli svojom glavom.

Hajde da mislimo svojom glavom. I hajde da „obaveštajno-subverzivna“ tehnika variličarenja soma, bar u našem slučaju, ne da svoje očekivane rezultate.

IZVOR: Fond strateške kulture, 21. 6. 2016/Stanje stvari

Foto: nspm.rs