Slobodan Antonić: Između Vučića i patkice

Mučno je kako danas izgleda vlast u Srbiji. No, ni ono što je opoziciona alternativa, nažalost, ne deluje bolje.

Svako ko je gledao televizijski prenos konstituisanja Skupštine mogao je da zapazi neprimereno ponašanje poslanika vladajuće stranke. Umesto normalne parlamentarne rasprave i dogovora sa opozicijom, naprednjaci su galamili, svađali se sa ostalima, vređali i verbalno kidisali na svakoga ko bi se usudio da izgovori nešto što se SNS ne sviđa.

Ne sećam se kada je vlast, za ovih četvrt veka obnovljenog parlamentarizma u Srbiji, bila u toj meri agresivna prema opoziciji kao sada (V. Đukanović: „Poslanička grupa SNS-a je veoma borbena i nju čine mladi ljudi koji su željni dokazivanja i spremni da se bore“).

Opozicioni poslanici su, suštinski, proglašeni političkim, ličnim i, najzad, narodnim neprijateljima („prodaju se za tanjir pasulja“, kvalifikovao ih je V. Đukanović). Protiv njih sve je postalo dozvoljeno. Tako se naprednjaci prema opoziciji nisu odnosili kao prema važnim učesnicima demokratskog procesa – čak ni kao prema nekom ko ima pravo na elementarno, ljudsko, dostojanstvo. Oni su se prema opoziciji vladali kao prema krpama koje mogu da se bez posledica gaze.

Štaviše, „mladi“ i „borbeni“ naprednjaci su se dokazivali, gotovo takmičili – ko će biti drskiji, agresivniji i osorniji prema opozicionim kolegama iz skupštinskih klupa. Kome su se oni dokazivali? I ko je u vladajućoj stranci napravio atmosferu da si bolji naprednjak što se primitivnije odnosiš prema opoziciji? Odgovor na ova pitanja valjda zna svako ko makar površno prati politiku u Srbiji.

To istinski jeste obespokojavajuće. Pogotovo sa stanovišta demokratskog razrešenja političkih i drugih konflikata u Srbiji. Jednako kao što je obespokojavajući i rasplet afere „Savamala“.

U vezi s tim, premijer je, najzad, priznao da je za skandal u Hercegovačkoj kriv „vrh gradske vlasti“. No, umesto da odmah usledi ostavka gradonačelnika – što je logično u demokratskom društvu – Vučić se sutradan demonstrativno pojavio sa Sinišom Malim („A, ti Siniša, sa mnom, u inat ovima koji bi da te streljaju“). Takođe je one koji zahtevaju kaznu za odgovorne nanovo nazvao „političkim mešetarima“, „prevarantima“ i „neradnicima“, da bi za žrtve rušenja rekao kako je samo „pogrešio što ih je nazvao kriminalcima“, ali „da je svakako reč o prevarantima, koji su radili protiv države“.

Tako smo i dalje tamo gde smo bili pre tog premijerovog obraćanja. Svako ko ima nekretninu na solidnom mestu trebalo bi da pripazi da ga vlast ne proglasi „prevarantom koji radi protiv države“, te da mu ne pošalje nekakvu maskiranu paravojsku da ga izbaci (i da još čitavu ulicu stavi pod privremenu okupaciju, dok policija drži glavu okrenutu na drugu stranu). A kada se javnost zapita – „Šta to bi?!“ – onda da vlast žrtvu proglasi suštinskim krivcem, a kritičare iz javnosti „mešetarima“ i „neradnicima“.

No – sada da pređemo na opoziciju – ni vođi „građanskog pokreta protiv režima“ teško da ulivaju naročito poverenje. U subotu je „Ne da(vi)mo Beograd“ na ulice izveo 20.000 protestnika. To je, svakako, najmasovniji i najuspešniji protest protiv režima – daleko masovniji i uspešniji nego posle Briselskog sporazuma.

Ali, vođi tog protesta, iako se uspešno distanciraju od stranaka, nisu, nažalost, u stanju da izađu iz ideološkog miljea „druge Srbije“. Pogledajte samo ovu fotografiju na kojoj sede za istim stolom sa Dinkom Gruhonjićem (pod zaštitnim znakom NDNV) i nasmejano objavljuju stvaranje nekakvog „Građanskog pokreta Srbije“. I pomislite – šta zapravo znači to da, svoje obraćanje javnosti, vođi „Građanskog pokreta Srbije“ završavaju usklikom „Smrt fašizmu!“?

„Dobro“, reći ćete, „Smrt fašizmu odnosi se na Vučićev režim koji se optužuje za puzajući fašizam“ (recimo, u ovom tekstu, u listu Danas).

No, budimo ozbiljni: ma šta mislili o Vučiću i SNS, ovaj režim ipak nije fašistički. Zato je vikanje „Smrt fašizmu!“ na Vučića koješta. Takođe, u Srbiji ne postoje ozbiljnije manifestacije fašizma da bi bilo ko morao da uzvikuje antifašističke parole.

Da se ne lažemo, u današnjoj Srbiji protiv „fašizma“ najčešće bezrazložno galame upravo oni koji sami imaju totalitarne i antidemokratske ambicije. A to su, po pravilu, ideolozi i bojovnici „druge Srbije“.

O tome sam više puta pisao (ovde, ovde ili ovde). Ti bi bojovnici svakog istinskog demokratu koji ne misli što i „druga Srbija“ najpre proglasili „populistom“ i „nacionalistom“, pa zatim „ekstremnim desničarem“, i na kraju „fašistom“.

I sam sam to višekratno doživeo. Recimo, vlasnik E-novina mnogo puta me je optužio za „fašizam“, preteći da će, ukoliko me još nekada pozovu na neku tribinu, „doći i išamarati fašistu“. A jedan od uglednika Peščanika u istom tekstu najpre me je proglasio „desničarem“, pa „ekstremistom“ i na kraju „fašistom“.

Trebalo bi imati u vidu da „druga Srbija“ ne samo da zadržava ekskluzivno pravo da javne ličnosti diskvalifikuje kao „fašiste“. Ona propoveda kako je „antifašizam jedina ideologija kojoj su nauka u prošlosti i racionalna moralna filozofija odobrile sva upotrebljiva sredstva“ (tj. ubistvo, silovanje, laganje – sve je to dozvoljeno u borbi protiv „fašizma“).

Po toj ideologiji „u istorijskom, političkom, društvenom i etičkom smislu – ne postoje žrtve antifašizma. Drugim rečima, sve žrtve u Drugom svetskom ratu, pa i one u Hirošimi, bile su žrtve – fašizma“ (tj. kada „antifašista“, u borbi protiv fašizma pobije 100.000 žena, dece i staraca, ubijeni su zapravo „žrtva fašizma“?!).

A kako je objasnio jedan drugi autor u Peščaniku, „fašisti i neonacisti nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari“. Sve je to, naravno, „hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga“ – „dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom“.

„Fašisti!“, „Smrt!“, „Kuršum!“ – to su, dakle, uobičajene aktivističke lozinke „druge Srbije“. Pa, kada se sada vođi „Građanskog pokreta Srbije“ dohvate upravo tih lozinki, istinske demokrate samo podilaze ledeni žmarci.

Ne mislim, naravno, da onih 20.000 ljudi koji su u subotu protestvovali protiv Vučića imaju iste stavove kao vođi „Građanskog pokreta Srbije“. I ne mislim da i sami vođi žele da budu nekakvi ekstremisti „druge Srbije“. Ali, njihova borba ne sme da podrazumeva naivno prepuštanje prevratničkoj stihiji. Rušeći Luja HVI, prevratnici su najpre likvidirali – politički, pa fizički – monarhiste, zatim konstitucionaliste, pa „umerene“, onda žirondiste, kako bi, na kraju, montanjari krenuli da trebe sve „neutralne“ i „sumnjive“.

Dakle, ne mogu da ne primetim da je zbilja glupo rušiti Vučića, kao nosioca autoritarnog režima, zajedno sa Dinkom Gruhonjićem i uz galamu „Smrt fašizmu!“. Nisam siguran da je to naša crkva u kojoj se molimo. It’s not our cup of tea.

Slažem se sa onima koji smatraju da bi, u borbi protiv nasilja režima, trebalo da sarađuju sve poštene demokrate – bilo građanističkog, bilo patriotskog uverenja. Ali, baš zato, već sada – bez obzira na pretpostavljene dobre namere – treba ukazati na ono što smeta.

Ne stidim se što sam, već tokom 2010. godine, napisao sedam kritičkih članaka protiv SNS kao „šarene laže“ namenjene nacionalnom delu javnosti (ovi članci objavljeni su u mojoj knjizi Višijevska Srbija, str. 261–294). Zbog te kritike, između ostalog, naprednjački propagandisti iz Pečata, Vidovdana i Standarda optužili su me da sam „žuti potajnik“ u patriotskim redovima (videti moju polemiku s njima u knjizi Tranzicioni skakavci).

„Gore od Tadića ne može da bude“, govorili su. Ubrzo se pokazalo da može. E, pa tako – i od Vučića može da bude gore.

Zato – samo polako i pažljivo. Oni kojima je stalo do demokratije i nacionalnog interesa razumeće da su svi saveznici dobrodošli – osim onih koji nekom rade o glavi. Ne smemo biti paranoični, ali ni lakomisleni. „Vrijeme je majstorsko rešeto, prečistiće ono ove stvari“, kaže Njegoš (Pozdrav rodu iz Beča 1847).

Pa da vidimo šta će vreme pokazati.

IZVOR: facebookreporter.org