ШКОЛЕГИЈУМ: Како „Магазин за праведно образовање“ шири неистине и говор мржње

Једна од побједничких фотографија на фото-конкурсу „Трагом душе“ 2018. године, у организацији Викимедијине заједнице Републике Српске. Аутор Индир Мердановић.

Ових дана пажњу ми је привукао текст под насловом „Глогов крст у срцу Козаре – Прилози историји бешчашћа: анализа каталога/ брошуре Сталне музејске поставке Козара у НОБ- у, Музеја Мраковица.“

Аутор текста је књижевник и професор на Филозофском факултету у Сарајеву, господин Ненад Величковић. Објављен је у часопису „ШКОЛЕГИЈУМ – Maгазин за праведно образовање.“ Одговорни уредни  часописа је господин Величковић, а часопис се може купити и на киосцима широм Републике Српске.

На почетку Величковићевог текста, налази се фотографија вањског дијела музеја, на којем је нацртан човјек у српској народној ношњи како на музеју врши велику нужду. Овим приказом  вријеђа се читав један народ, његова традиција, али и Меморијални музеј на Мраковици  и све оно што он представља.

Насловна слика за текст Ненада Величковића

Српској шајкачи (која смета Величковићу који се пита шта ће она међу сувенирима у музеју) као једном од најпознатијих симбола српског народа, свакако је мјесто и на стратиштима српског народа, а цијела Козара је једно такво подручје. Чак и поједини партизани са Козаре, поред разних капа и шубара, носили су и шајкачу, што видимо на фотографијама, које се могу видјети и у музеју на Мраковици:

Група партизана са Козаре. У средини један од партизана на глави носи шајкачу

Још више Величковићу смета крст на Мраковици. Њему је лажан „дрвени крст, пободен као глогов колац на прилазу партизанском споменику“. Ако имамо у виду да Срби православци (у огромној већини нису били комунисти) чине непуних 96% погинулих партизана уписаних у Меморијалном зиду на Мраковици, крст је на правом мјесту. Штавише, постоје и партизански документи, у којим се на захтјев народа са Козаре, шаљу православни свештеници на то подручје да крштавају, вјенчавају и служе опела. Сјетимо се и сцене из филма „Битка на Козари“ , у којој се група народа крсти над погинулим партизаном и поје „Господи помилуј“.

Поред увредљиве слике и нетрпељивих ријечи према хришћанству, текст обилује и са много нетачних историјских закључака, али, што је још страшније и са говором мржње упућеног српском народу. Детаљна анализа би изискивала преко десет куцаних страна, зато ћу се овдје осврнути само на неколико детаља. Касније ћу, у неком од стручних часописа, детаљније и стручније одговорити на овај текст.

У духу политичког Сарајева, овај филозоф и писац, овако оцјењује већи дио српске историје: „Али поштење и историја посвађани су у додиколиким главама још од Косова на овамо“.

Питамо господина Величковића какве су то додиколике главе биле током већег дијела српске историје, тј. од Косова до наших дана? Да ли у те „додиколике главе“ спада и глава Скендера Куленовића који у својој поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“ користи и косовске мотиве? Хоће ли кад смоћи снаге антифашисти у Сарајеву да изрецитују Скендерове стихове:

„Јооој,

три года српска у мом вијеку,

три Обилића у мом млијеку,

јој, Срђане-Ђурђевдане,

јој, Мрђане-Митровдане,

јој, Млађене-Илиндане:

Козара извила три бора под облак,

Стојанка подигла три сина под барјак!“

У маниру својих идеолошкох истомишљеника из БиХ и Хрватске,  Величковић настоји да повеже Србе са истребљењем Јевреја:

„Зна се и да радосна вијест о успјеху у истребљењу Јевреја није прва Хитлеру стигла из Загреба, него из Београда“. Овдје господин Величковић показује не само огромну дозу непознавања чињеница, него чак настоји да изједначи усташки Загреб са окупираним Београдом у којем су се Нијемци питали за све, па тако и за истребљење Јевреја. Нијемци су у Београду и остатку Србије организовали и спровели холокауст над Јеврејима, уз сарадњу појединаца из српског народа. Прва територија у Европи са које су Јевреји истребљени била је Естонија. Српски новинар јеврејског поријекла, Јаша Алмули, категорично је одбијао умјешаност Срба у холокауст: „Преживели Јевреји никада нису оптуживали Србе да су криви за њихово масовно убиство. Фалсификовање је почело с Туђмановом ратном пропагандом током разарања Југославије и ратова деведесетих година прошлог века“.

Величковић не треба да гледа ни у Београд, ни у Загреб, довољно је да погледа шта историја каже о односу Сарајева према Јеврејима. „У Сарајеву је 1941. године јуриш  уличне руље на главну Сефардску синагогу („Темпл“) уследио одмах после уласка окупационих трупа. Однели су и бакарни кров.“

Величковић се дотакао и Бранка Ћопића: „Свако ко је читао Ћопићев Пролом, а потом Глуви барут, може замислити колико је тај устанак у себе укључивао различитих повода, узрока и мотива.“

Питамо се да ли је Величковић пажљиво читао Ћопића? Напада музејску поставку на Мраковици и брошуру као ревизионистичку и националистичку, али сам Ћопић је о Пролому записао између осталог: „Тај мој одред и моје усташе требало је да даду карактеристичну слику четрдесет прве у ма коме крају Босанске Крајине и, у главним линијама, и сусједне Лике, Баније и Кордуна – слику масовног устанка у претежно српским крајевима бивше НДХ.“  Дакле  и Ћопић говори о устанку као претежно српском јер се води у српским крајевима.

Шта би тек рекао на Ћопићевог књижевног лика, Стојана Кекића, који се пита: „Зашто? Зашто нас убијају?“ Његов животно важан ребус рјешава мисао која на први поглед долази ниоткуда: „Кад држава пропадне Србин страда!“

Величковић напада „косовску визуру“ музејске поставке на Мраковици, али изгледа није примијетио ту „косовску визуру“ код Ћопића којег је наводно читао. Један други Ћопићев књижевни лик из романа Пролом, Јовандек Бабић, на питање зашто мора да лежи потрбушке (након рањавања), одговара: „Пош’о јунак да свети Косово“.

За књигу Драгоје Лукића „Рат и дјеца Козаре“ (то није једина његова књига), каже да је „сензационалистички опсједнута морбидностима“.

Плакат из маја 1941. године. Испод  насловом „Срби!“, исписаном на њемачком и српском језику (латиницом и ћирилицом), пише да је због одмазде убијено 27 Срба у Санском Мосту.

Оно што је за Величковића „сензационалистичка опсједнутост морбидностима“, нажалост је историјска чињеница. Лукић је својим преданим радом утврдио идентитет за око 80.000 дјеце (свих националности, али далеко највише српске) убијене у НДХ  и сакупио је много свједочанстава о страдању српског народа. Један од тих свједока била је и Душанка Радишић из Рудица код Босанског Новог, која je  преживјела усташки покољ и о томе рекла ово:

„У авлији куће Ђоке Ољаче, клали су нас као овце, убијали маљем, крампом и сјекиром. Кућа и све помоћне зграде, а нарочито пространа колница, биле су испуњене лешевима. Када су мајке молиле да не убијају дјецу, усташе су чиниле супротно. Прво су клале дјецу, а онда родитеље. Тако су дотукле и Митра Ољачу, а он је викао: ‘Живјела Србија! Не можете нас све поклати. Остаће неко да и вама суди за оваква злодјела’.“

Да ли ово свједочанство личи на некакву „сензационалистичку опсједнутост морбидностима“ или пак на страшну опомену  шта човјек може урадити човјеку?

Непознавање историјских извора и чињеница, говор мржње, омаложавање српских жртава геноцида, вријеђање вјерских осјећања, устаљен су манир савремених декларисаних антифашиста и доброг дијела интелектуалног Сарајева. Ако Сарајево заиста жели да буде главни град цијеле БиХ, да га Срби опет осјете као град Деспића, Јефтановића, Цековића и као град у којем је суживот могућ, мораће порадити на образовању своје академске заједнице и на стишавању србофобије. На Мраковицу и Козару добродошли су сви слободоумни људи, али исто тако, сваком провокатору и негатору страдања Козаре, одговориће се без пардона.

 

АУТОР: Борис Радаковић, Историчар у музеју на Мраковици.

Извор: Србиубих