SESTRA

Imao sam tu privilegiju da sedim za stolom sa odraslim i da jedem.

Tek sam pošao u školu i letnje raspuste sam provodio na selu.

Sedeo sam za stolom do đeda, sa leve njegove strane, koji mi je gurao uvek u tanjir najbolje parče.

Ponosan sam bio što sam slušo razgovore i planove odraslih.

Gutao sam svaku reč i učio.

„ Sutra rano ujutru“, komandovao je jednom đed za večerom „ Marko, Mićo, Mara i Marija neka idu gore kod Tete da joj pomognu da pokupe sijeno“.

Teta je bila đedova jedina sestra.

Niko je nije zvao po imenu.

Rano je ostala bez muža sa sedmoro dece.

Živela je desetak kilometara od nas u planini.

Niko ništa nije odgovorio.

Čule su se samo žlice kako udaraju po pijatima.

„ Zašto da idemo Teti, kada moramo da pokupimo naše sijeno?“ – glasno sam upitao đeda, znajući da je naše seno juče pokošeno i da smo sutra planirali da ga pokupimo i dotremo na magaradima u pojatu.

„ Nemoj ti, majko, da ideš. Rano se ustaje! Naspavaj se! Cijepaćemo ti i ja drva.“

„ Ma, oću ja da idem! Nije meni teško da ustanem, ali zašto da idemo da kupimo Teti sijeno kada naše nismo pokupili?“

„ Slušaj, majko, lezi ti! Neka te vođe samnom!“, reče đed povišenim glasom, ali još uvek dobronameran.

Uzeo sam botu pure i mrvio je u tanjir.

Zalivao sam je kiselim mlekom.

Đed dodate odozgo žlicu skorupa.

Koji se čuvao samo za njega.

„Idem i ja! Samo hoću da znam zašto mi prvo ne kupimo naše sijeno, nego…“

„Oni idu!“, prodera se iznervirani đed „ Ti lezi! Ne rani! Imamo nasdva drugi posa“

Pogledam po ukućanima.

Niko ne diže pogled.

Nabili glave u svoje pijate.

„ A zašto oni da idu, kada nismo pokupili naše sijeno?“, ne dam se ni ja, kada ovi ćute.

„ Zato što sam tako ja reka, razumješ?!? “ izdrelji se đed i prostreli me onim svojim zelenim očima iz kojih su vatre sevale.

Nikada se nije tako izderao na mene.

Pred svima.

Bio sam prvi unuk i voleo je moju vrednoću.

Nasta muk.

Srce mi je dobovalo u ušima.

U grlu mi požar.

Činilo mi se kao da ću se ugušiti.

Preseo mi onaj skorup.

Ne mogu tvrdu puru da progutam.

Ni hladno kisleo mleko ne pomaže.

Ipak, ne mogu ni da mirujem.

Nešto me gura dalje.

„ A šta ako sutra padne kiša ?“, prkosim nekim tuđim glasom.

„ Neka pane!“

„ Propašće nam sijeno!“

„ Nek propane!“

Ne razum ga.Kako je to mirno rekao.

Zašto da nam propadne seno iz najbolje  livade?

Kisnuli smo i mi i konji i magarad  da spasimo seno.

Šta je sad ovo?

„ Zašto sutra ne pokupimo i doćeramo naše sijeno, pa onda da idemo kod Tete?“

„ Zato što je ona moja – SESTRA! Razumješ li ti?!? SESTRA! Zato oni sutra idu da pokupe sijeno MOJOJ SESTRI! Zato što je to preče! Preče, razumješ?!? Meni je moja SESTRA preča od našeg sijena. Ako naše sjeno propane, šta ću mu ja? Nek propane! Ne sme da propane sijeno mojoj SESTRI!“

Nisam više ništa pitao.

Ujutru smo svi poranili.

I otišli da pokupimo seno.

Našoj Teti.

Branko Dragaš