ROĐEN SAM POD NATO BOMBAMA!

ROĐENDAN

Zovem se Dušan. Danas mi je rođendan. Sedamnaesti. Sledeće godine konačno ću biti i punoletan i dobiću pravo glasa. Na ove izbore koji se održavaju 24. aprila ne mogu izaći, baš mi je krivo zbog toga. A tako bih želeo da eto, i ja, pružim podršku reformama i evropskim integracijama Srbije.
Idem u treći razred srednje škole za menadžment u marketingu. Imam devojku. Zove se Maja. Rođena je neki dan posle mene. U podrumu nekom, kako kaže. Njenu majku porodile su komšije pod svećama i na pocepanom ćebetu. Kažu nisu smeli da izađu iz podruma zgrade zbog bombi. Ma ja mislim da preteruju, pa nije to moglo biti toliko strašno, ipak je to bila humanitarna intervencija. Srbija je koliko znam tada bila pod žešćom komunističkom diktaturom Slobodana Miloševića i to se moralo nekako prekinuti. Mračan period devedesetih, hvala Bogu da je to prošlo.
Moj otac, Bogdan, čudan je čovek. Bolestan je, od onog najgoreg. Iste godine kada sam rođen, ranjen je. Negde na Kosovu. Ne znam šta je uopšte tražio tamo. Geler od projektila mu je otkinuo pola ruke i jedno oko isterao. Jedva je preživeo. U ironičnoj šali kaže da je među prvima, za demokratiju i ruku i oko dao. Ja mislim da je to ipak dao onom zlotvoru Miloševiću. On se ne slaže sa tim. Kaže da ga nije bombardovao Milošević, već NATO. Usled jake hemoterapije više ne zna ni šta priča. Valjda je taj projektil kojim je njegova četa gađana bio radioaktivan, pa sad i on i još dvojica preživelih imaju ozbiljne kancere. Eto šta im je doneo Miloševićev velikosrpski nacionalizam.
Majka Dušica, divna je žena. Da nije nje, ne znam kako bismo uopšte izgurali sve ove godine. Godinama je radila svašta da bi nas izdržavala, od čišćenja stanova do noćne smene u pekari. Sad konačno radi u jednoj velikoj austrijskoj firmi koja proizvodi neke sitne okrugle delove za američki BOING. Nije loše, 14 sati radno vreme, plata solidna, nije nešto velika, 24000 dinara. Ali je redovna. Nije ni svaka nedelja radna, svaka druga. Kaže da joj je najveći problem što nemaju pauzu na poslu pa moraju da nose pelene za odrasle dok rade. Zbog efikasnosti i profita, pa neće austrijanci zapošljavati više radnika nego što je neophodno. Čini mi se da malo klone duhom, najradije bi se povukla od svega, ali ne može još, mora tri kredita da otplati.
Deda u selu, živi sam. Baka je umrla još pre desetak godina. Okorovilo baš, taraba oko kuće se srušila. Nisam odavno bio. Deda se bakće sa neke dve-tri ovce, eto ima za njega, da preživi. Traktor i ostale mašine je otac odavno prodao, bio potreban novac za lečenje i račune. Pričao mi deda da je sedamdesetih-osamdesetih naša kuća bila jedno od jačih domaćinstava u selu. 5–6 krava, 50 ovaca, 12 hektara obradive zemlje, proizvodili su sve, sir, kajmak, rakiju, meso, povrće, voće, drva… Ne razume deda da se sad, kad smo na korak od EU, ne može više tako raditi. Novi standardi, higijenski, zdravstveni, estetski. Mislim da on nikada neće razumeti koliko je bilo opasno proizvoditi i prodavati hranu bez odgovarajućih standarda EU. Sad su tu velike strane farme i kompanije koje rade u skladu s propisima. Čak imaju i tehnologiju i robotiku za povećan prinos, GMO. Nauka je čudo. Deda to ne razume, kaže da to ni svinjama ne bi dao da jedu, ali razumem ga, star je čovek, šta on zna o tehnološkom progresu…
I tako, ako majku nekako puste ranije s posla, možda mi napravi tortu. Otac ovaj datum ne voli. Neću ga ni podsećati, loše je, ne trebaju mu dodatna uzbuđenja. Ionako mu se ponekad noću pričinjavaju zvuci sirena i bombardera nekakvih. Budi se preznojen i s krikom. Zvuci „evrointegracija“ kako on to kaže, ne daju mu da spava. Preteruje, bolestan je čovek, oprošteno mu je. Ne zna ni da nam je svet oprostio i dao drugu šansu, još onda kad su nas oslobodili Miloševićevih diktatorskih okova. I tog 24. marta 1999, na dan kad sam rođen, otpočeo je nezaustavljiv proces naše katarze, oslobođenja i približavanja EU. Moj otac ne zna da će nam za samo dve godine biti bolje. A do tad, i ja ću konačno imati pravo glasa! Neopterećen tim bremenom starih i bolnih demokratskih rezova.

Srđan Vasiljević

IZVOR: anti-censura.com