Рехабилитација српског обрасца

Код сваке нове рехабилитације српских вођа из Другог свјетског рата распламса се расправа о томе ко је издајник, ко сарадник окупатора, а ко витез и борац за слободу. Жигошу се појединци као фашисти и антифашисти, као да то треба да има неке везе са Српством.

И никаквог напретка у разумијевању материје нема, нити ико од учесника има користи од те расправе. Како и да има, кад се ствари посматрају кроз потпуно погрешну призму, потпуно искривљен образац, тако да се комплетна прича своди на чисто навијачку и паролашку, што је јако штетно.

Рехабилитације и њихови навијачи

Да би се избјегла навијачка реторика коју Срби толико воле и подају јој се, мора се учешће у расправи одвојити од тога шта ти је био ђед, иако је за већину Срба то основна, често једина премиса од које полазе у овој, за будућност српског народа кључној расправи о прошлости. Дакле, не интересује ме шта ти је на капи носио ђед. Већина ђедова су се свакако пушке лаћали да одбране нејач, а не идеологију или поредак.

Да би се дошло до разумијевања – а притом не мислим на жртвовање истине зарад трулих и неодрживих компромиса – мора се на ноге поставити српски интересни образац који је независан од утицаја режимских идеологија, била то југокомунистичка или југомонархистичка, фашистичка или антифашистичка. Мање је важна судска рехабилитација појединаца од рехабилитације српског становишта, обрасца који је освијетлити тежње бранилаца српског интереса под њемачко-италијанском окупацијом.

nedicСама чињеница да се неки учесници рата судски морају рехабилитовати, тј. да се морају преиначити одлуке суда из четрдесет и неке, говори да је тај судски систем и даље у снази, чим може да преиначи своје одлуке. Да је пао, не би било потребе да се ико кога је он осудио судски рехабилитује. А правна филозофија система који је судио у Југославији послије Другог свјетског рата се није заснивала на некој правди и моралу, него на кажњавању ратних противника. Дакле, ако ниси с нама, издајник си и бићеш стријељан, а пошто ми владамо и јавним мњењем и образовањем, једино ће наша страна приче да се чује. То није правда, него освета, што је у реду, то сви раде, али ко жели да води објективну и озбиљну расправу, не може се позивати на морални код комунистичког режима и његовог побједничког казненог суда.

Колико је објективан казнени Хашки трибунал према ухваћеним Срба, својим противницима у ратовима деведесетих, толико је био и југословенски ознашки суд према својим ухваћеним непријатељима.

Српски интересни образац

Значи, треба прво измијенити образац. Ни четници, ни партизани, ни недићевци, ни љотићевци, нису оно што су нас учили у школама од 1945. до данас. У уџбенике је ушла државна митологија само једне од неколико зараћених страна. Не очекујемо ваљда да ће комунисти бити објективни према својим непријатељима и њиховој борби.

С тим се треба помирити. Лагало те. Оно што мислиш да знаш, није тачно. Учи поново.

titokocaБез отворености ка учењу истине, наравно да ће данас потомци партизана и даље да оправдавају поступке својих предака. Наравно да ће потомци четника држати своју страну. Шта од тога има Српство, сем настављене подјеле и кривог разумијевања сопствене историје? А ко не зна своју прошлост, не зна ни којим путем у будућност.

Нови образац мора да буде српски, дакле, постављен из српског угла, са српског становишта, у складу са српским интересом. Мора да се види ко је представљао Србе, а ко није, ко је бранио Србе, а ко није, па тек онда јесу ли их добро и часно представљали и бранили. Не краља, не Југославију, не антифашизам, не фашизам, не европске вриједности. Не. Него српски народ и његове интересе.

Нападнути су Срби, а не сви југословенски народи. Геноцид је вршен над Србима, а не над свим југословенским народима. Над Србима су геноцид вршили и други југословенски народи, заједно са окупатором. Србима су срушени градови 1941. и 1944., а не другим југословенским народима. Значи, само као Срби и кроз судбину само Срб