Рехабилитација српског обрасца

Код сваке нове рехабилитације српских вођа из Другог свјетског рата распламса се расправа о томе ко је издајник, ко сарадник окупатора, а ко витез и борац за слободу. Жигошу се појединци као фашисти и антифашисти, као да то треба да има неке везе са Српством.

И никаквог напретка у разумијевању материје нема, нити ико од учесника има користи од те расправе. Како и да има, кад се ствари посматрају кроз потпуно погрешну призму, потпуно искривљен образац, тако да се комплетна прича своди на чисто навијачку и паролашку, што је јако штетно.

Рехабилитације и њихови навијачи

Да би се избјегла навијачка реторика коју Срби толико воле и подају јој се, мора се учешће у расправи одвојити од тога шта ти је био ђед, иако је за већину Срба то основна, често једина премиса од које полазе у овој, за будућност српског народа кључној расправи о прошлости. Дакле, не интересује ме шта ти је на капи носио ђед. Већина ђедова су се свакако пушке лаћали да одбране нејач, а не идеологију или поредак.

Да би се дошло до разумијевања – а притом не мислим на жртвовање истине зарад трулих и неодрживих компромиса – мора се на ноге поставити српски интересни образац који је независан од утицаја режимских идеологија, била то југокомунистичка или југомонархистичка, фашистичка или антифашистичка. Мање је важна судска рехабилитација појединаца од рехабилитације српског становишта, обрасца који је освијетлити тежње бранилаца српског интереса под њемачко-италијанском окупацијом.

nedicСама чињеница да се неки учесници рата судски морају рехабилитовати, тј. да се морају преиначити одлуке суда из четрдесет и неке, говори да је тај судски систем и даље у снази, чим може да преиначи своје одлуке. Да је пао, не би било потребе да се ико кога је он осудио судски рехабилитује. А правна филозофија система који је судио у Југославији послије Другог свјетског рата се није заснивала на некој правди и моралу, него на кажњавању ратних противника. Дакле, ако ниси с нама, издајник си и бићеш стријељан, а пошто ми владамо и јавним мњењем и образовањем, једино ће наша страна приче да се чује. То није правда, него освета, што је у реду, то сви раде, али ко жели да води објективну и озбиљну расправу, не може се позивати на морални код комунистичког режима и његовог побједничког казненог суда.

Колико је објективан казнени Хашки трибунал према ухваћеним Срба, својим противницима у ратовима деведесетих, толико је био и југословенски ознашки суд према својим ухваћеним непријатељима.

Српски интересни образац

Значи, треба прво измијенити образац. Ни четници, ни партизани, ни недићевци, ни љотићевци, нису оно што су нас учили у школама од 1945. до данас. У уџбенике је ушла државна митологија само једне од неколико зараћених страна. Не очекујемо ваљда да ће комунисти бити објективни према својим непријатељима и њиховој борби.

С тим се треба помирити. Лагало те. Оно што мислиш да знаш, није тачно. Учи поново.

titokocaБез отворености ка учењу истине, наравно да ће данас потомци партизана и даље да оправдавају поступке својих предака. Наравно да ће потомци четника држати своју страну. Шта од тога има Српство, сем настављене подјеле и кривог разумијевања сопствене историје? А ко не зна своју прошлост, не зна ни којим путем у будућност.

Нови образац мора да буде српски, дакле, постављен из српског угла, са српског становишта, у складу са српским интересом. Мора да се види ко је представљао Србе, а ко није, ко је бранио Србе, а ко није, па тек онда јесу ли их добро и часно представљали и бранили. Не краља, не Југославију, не антифашизам, не фашизам, не европске вриједности. Не. Него српски народ и његове интересе.

Нападнути су Срби, а не сви југословенски народи. Геноцид је вршен над Србима, а не над свим југословенским народима. Над Србима су геноцид вршили и други југословенски народи, заједно са окупатором. Србима су срушени градови 1941. и 1944., а не другим југословенским народима. Значи, само као Срби и кроз судбину само Срба морамо посматрати догађаје и процесе који су се одвијали у српским земљама под окупацијом. Не као Југословени, не као комунисти, не као антифашисти, не као монархисти, не као присталице Недића или Љотића, него као Срби, јер нас ниједно од тога није дефинисало у односу на спољног непријатеља. Дефинисало нас је то што смо били Срби и као Срби смо били циљани и уништавани. Као такви морамо и да се позиционирамо у сагледавању тог уништења, одбране од њега и опстанка.

inserbia
извор: inserbia.info

Мора да се, затим, дефинишу односи између идеологије вођства и мотивације и свијести сљедбеништва, измећу војски и народа, између Партије и партизана или Равногорског покрета и четника. Није сваки четник био под заповједништвом генерала Михаиловића, а већина партизана нису ни знали ништа о Брозу.

Морају се одредити почетне одговорности према Српству, и према циљевима борбе, да би свако видио ко се борио за њега. Како може да се пореди неко ко се није ни декларативно борио за Српство, с неким ко јесте? Да ли је исто бранити српски народ и спроводити социјалистичку револуцију?

Није исто било издати Југославији у априлу 1941. и издати Српство кад Југославије више није било. Обавезе према заједничком југословенском су нестале оног часа кад су их издали други чланови заједнице. Од тога часа за Србе постоје само обавезе према окупираном и за геноцид постројеном Српству, јер нема југословенства ако Хрвати и Словенци неће у њему да учестују. Остаје само Српство или опасна, самоубиствена заблуда.

Српство међу империјалистичким идеологијама

Даље, морамо да се одмакнемо од оцјењивања учесника у рату у свјетлу империјалистичких идеологија, посебно од тога ко је био фашиста, а ко антифашиста. У времену опште изгибаније српског народа и потребе да се она спријечи и заустави, секундарно је то на страну које освајачке идеологије је било морално стати. Битно је једино коју стратегију користиш у циљу одбране и опстанка српског народа у времену општег расула и окупације од стране физички далеко надмоћније силе, потпомогнуте српским комшијама закрвављених очију и наоштрених кама. И да ли та стратегија успијева.

peterIIЈа лично не видим велику разлику између моралности фашистичке Њемачке, империјалистичке Британије и комунистичког Совјетског Савеза. Мртва је ту трка. Каква је разлика између оних који побију милионе на расној основи и оних који учине исто на класној основи? Више је викторијанска Британија побила Хиндуса, него Хитлерова Њемачка Јевреја. Први геноцид у 20. вијеку није извео ни Хитлер, ни Ататурк, него амерички генерали на Филипинима.

Као и сви други који желе да буду објективни, а не желе да буду жигосани од стране злонамјерних, морам нагласити да не бих да браним Хитлера, него да га сврстам у мало већу групу масовних убица којом доминирају “демократски“ империјалисти. Уз кога год да се морално сврсташ, стао си уз починиоце неке врсте геноцида, тако да је неморално – и лицемјерно – моралистички се сврставати уз Нијемце, Енглезе, Американце или Совјете у њиховој међусобној отимачини.

Важно је не како су се ове идеолошке политике односиле једна према другој, него само како су се односиле према Српству и српском интересу. Бити против Хитлера, а за Черчила или Стаљина – каквог то моралног смисла има? Смисао је једино интересни; мјериш се по томе шта си чинио за свој народ. А којим се си савезима и стратегијама служио, то је секундарно, јер и најчасније изгубити читав народ за који си преузео одговорност представља тежак морални преступ вође. Вођа је обавезан да сачува народ и његово сопство, а не да буде светац чинећи то.

Ако неко пропагира неки други смисао, тај је или у заблуди или шири заблуду.

Одбрана Српства у оквирима могућег

Тако се српски учесници догађаја, дакле, они који су декларативно бранили свој српски народ бирајући стратегију која се њима чинила најподобнијом, морају редати по томе колико су помогли српском интересу у вријеме окупације и черечења српских земаља од априла 1941. до маја 1945.

Да би се дале ове оцјене, мора се у домену реалног сагледати српски интерес у данима одлуке, дакле, послије краја Априлског рата и слома Краљевине Југославије. У домену могућег. У домену корисног и штетног. У домену морања и неморања. У домену српског интереса.

Стратегија и јесте само план кориштења расположивих средстава, дакле, извођење могућег.

Срби нису имали војску, него су је градили од патрљака поражене војске који се нису разоружали. Нису имали могућност јединствене логистике, комуникације ни заповједништва. Нису имали луксуз да их окупирају само њемачке трупе, него су им превасходни непријатељ биле комшије, Хрвати, муслимани, Шиптари, Бугари, Мађари. Нису имали значајну подршку непријатеља својих окупатора, а 1943. су изгубили и то мало подршке Савезника. 1944. су их ти Савезници чак и бомбардовали, а исте године им и њихов краљ окреће леђа. А имали су комунистичке саботаже организационих напора и унутрашњи рат који је ишао на руку окупатору. Организација комунистичке војске регрутацијом Срба је Српство коштала и оно мало потенцијала за какво-такво национално јединство које се могло сабрати под тако тешком окупацијом.

То су услови под којима је Српство преживљавало тешке године Другог свјетског рата и то су услови под којима се мора сагледавати улога српских учесника у рату и политици тог времена, а не ко је био фашиста, а ко антифашиста. Па, нису се ни Британци борили против Хитлера зато што је био фашиста, него зато што им је Нијемац био такмац, непријатељ.

Коме је важно Српство, а не комунизам, монархизам, фашизам, антифашизам, југословенство, европске вриједности и слично, тај ће да учествује у рехабилитацији српског обрасца.

В. ИВКОВИЋ

Извор: СРБИСТ