РЕФЕРЕНДУМ – ШТА ТО БЕШЕ?

Дефиниција референдума гласи: „Референдум је облик непосредне демократије, тј. облик непосредног учешћа грађана у вршењу државне власти и доношењу политичких одлука. Путем референдума, грађани се изјашњавају (непосредно или тајно) да ли су за или против одређеног закона, акта, политичке или друге одлуке које су већ донесене или се њихово доношење планира“.
Да ли се неко сећа када је последњи пут код нас неко нешто питао овај народ? Да ли желимо у ЕУ; да ли желимо у НАТО; да ли желимо изборе; Да ли смемо да желимо, питала бих ја одговорне? Наши мандатари су изгледа чврсто решили да се ухвате за реч „непосредно“ из дефиниције, тј. држе се оног другог дела где се каже:“за одлуке које су већ донесене!“, па мисле ако су они већ одлучили – што би нас ишта више питали! Можемо да се питамо исто и за плебисцит, који је настао још у Старом Риму. Разлика је мала: референдум се чешће примењује када су у питању закони, а плебисцит је изјашњавање о облику владавине или другим важним проблемима. Мислим да уопште није важно како ће их назвати, битно је да нас коначно укључе – више се ради о нама него о њима.
Сва ова питања која нам у задњих пар месеци потурају под нос веома су важна, од њих зависи будућност наше деце, зато их не смете шватати олако – зато би морали да знају наше мишљење о свему томе.Биће да и у васти мисле исто, па се радије ограђују речима како они раде све најбоље за нас и због нас – и управо онако како смо ми то тражили. Нека размисле још једном. Није их ваљда страх шта би ми одговорили када би нас питали шта мислимо о свему наведеном? Анкете које се раде са малим бројем популације испред или без камере су само опипавање пулса, вешта драматургија режисера. Колико у тим анкетама има негативних одговора никад нећемо сазнати – не приказују их.
НАТО је мени асоцијација на бомбаардовање нас и наше деце. Нико вероватно није заборавио звук сирене, трчање по подрумума, општу несташицу и безнађе. Сада би вероватно требало да кажемо пуј-пике-не важи, битно је да се и ми коначно пришљамчимо некоме па да нас више не дирају. Нема више разлога да нас малтретирају, све су одрадили што су хтели, немате чега да се бојите. О уласку у ЕУ излишно је говорити када стално слушамо гласине како једва држе конце у рукама, и колико њих већ хоће да из исте изађе. Једино ако смо довољно луди (није да нисмо), да трчимо за последњим вагоном који и даље увек замало узмиче. Ако га и стигнемо и у трку се успентрамо у њега, биће то чудесан призор као из индијских филмова где једни другима седе на глави, све заједно са кокама, козама и понеком овцом. Срећнији ће сести на кров вагона – бар че имати ваздуха.
Некада давно је неко мудар рекао НЕ свима који су се отимали о нас. Тада је било веома важно и напето али преживело се и лепо се живело. Сада је поново опасно али добро размислите и скупите храброст. Ником од њих до нас није стало – пласираће своју робу, имаће јефтину радну снагу, уколико овде има снаге за било шта. Европљани заборављају да смо ми одувек у Европи. Колико год нас уцењивали, ми ћемо и даље бити ту где јесмо, не могу нас отерати са нашег континента. Њихов цинизам и безобразлук је постао више смешан него тужан. Шта уопште нас може да уплаши након свега?
Ако референдума и буде, од мене ће добити НЕ са смајлијем, како би им било лакше. Ослоните се искључиво на себе и својих десет прстију, нико вам ништа неће поклонити. Само ће узимати док год има шта да се узме и оно мало што сте тешко стекли. Не НАТО, не ЕУ. Само Србија себе спашава.

Фото: telegraph.co.uk
Аутор: Маја Милановић