REFERENDUM – ŠTA TO BEŠE?

Definicija referenduma glasi: „Referendum je oblik neposredne demokratije, tj. oblik neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenju političkih odluka. Putem referenduma, građani se izjašnjavaju (neposredno ili tajno) da li su za ili protiv određenog zakona, akta, političke ili druge odluke koje su već donesene ili se njihovo donošenje planira“.
Da li se neko seća kada je poslednji put kod nas neko nešto pitao ovaj narod? Da li želimo u EU; da li želimo u NATO; da li želimo izbore; Da li smemo da želimo, pitala bih ja odgovorne? Naši mandatari su izgleda čvrsto rešili da se uhvate za reč „neposredno“ iz definicije, tj. drže se onog drugog dela gde se kaže:“za odluke koje su već donesene!“, pa misle ako su oni već odlučili – što bi nas išta više pitali! Možemo da se pitamo isto i za plebiscit, koji je nastao još u Starom Rimu. Razlika je mala: referendum se češće primenjuje kada su u pitanju zakoni, a plebiscit je izjašnjavanje o obliku vladavine ili drugim važnim problemima. Mislim da uopšte nije važno kako će ih nazvati, bitno je da nas konačno uključe – više se radi o nama nego o njima.
Sva ova pitanja koja nam u zadnjih par meseci poturaju pod nos veoma su važna, od njih zavisi budućnost naše dece, zato ih ne smete švatati olako – zato bi morali da znaju naše mišljenje o svemu tome.Biće da i u vasti misle isto, pa se radije ograđuju rečima kako oni rade sve najbolje za nas i zbog nas – i upravo onako kako smo mi to tražili. Neka razmisle još jednom. Nije ih valjda strah šta bi mi odgovorili kada bi nas pitali šta mislimo o svemu navedenom? Ankete koje se rade sa malim brojem populacije ispred ili bez kamere su samo opipavanje pulsa, vešta dramaturgija režisera. Koliko u tim anketama ima negativnih odgovora nikad nećemo saznati – ne prikazuju ih.
NATO je meni asocijacija na bombaardovanje nas i naše dece. Niko verovatno nije zaboravio zvuk sirene, trčanje po podrumuma, opštu nestašicu i beznađe. Sada bi verovatno trebalo da kažemo puj-pike-ne važi, bitno je da se i mi konačno prišljamčimo nekome pa da nas više ne diraju. Nema više razloga da nas maltretiraju, sve su odradili što su hteli, nemate čega da se bojite. O ulasku u EU izlišno je govoriti kada stalno slušamo glasine kako jedva drže konce u rukama, i koliko njih već hoće da iz iste izađe. Jedino ako smo dovoljno ludi (nije da nismo), da trčimo za poslednjim vagonom koji i dalje uvek zamalo uzmiče. Ako ga i stignemo i u trku se uspentramo u njega, biće to čudesan prizor kao iz indijskih filmova gde jedni drugima sede na glavi, sve zajedno sa kokama, kozama i ponekom ovcom. Srećniji će sesti na krov vagona – bar če imati vazduha.
Nekada davno je neko mudar rekao NE svima koji su se otimali o nas. Tada je bilo veoma važno i napeto ali preživelo se i lepo se živelo. Sada je ponovo opasno ali dobro razmislite i skupite hrabrost. Nikom od njih do nas nije stalo – plasiraće svoju robu, imaće jeftinu radnu snagu, ukoliko ovde ima snage za bilo šta. Evropljani zaboravljaju da smo mi oduvek u Evropi. Koliko god nas ucenjivali, mi ćemo i dalje biti tu gde jesmo, ne mogu nas oterati sa našeg kontinenta. Njihov cinizam i bezobrazluk je postao više smešan nego tužan. Šta uopšte nas može da uplaši nakon svega?
Ako referenduma i bude, od mene će dobiti NE sa smajlijem, kako bi im bilo lakše. Oslonite se isključivo na sebe i svojih deset prstiju, niko vam ništa neće pokloniti. Samo će uzimati dok god ima šta da se uzme i ono malo što ste teško stekli. Ne NATO, ne EU. Samo Srbija sebe spašava.

Foto: telegraph.co.uk
Autor: Maja Milanović