RASPAD BRITANIJE I POVRATAK ENGLESKE U GRANICE IZ 927 GODINE

Države su kao ljudi. Rađaju se, žive i umiru. U istoriji nema ni jednog večnog rajha, koliko god se trudili političari. Postoje dugovečne zemlje, kao što je republika San-Marino, koja u današnjim granicama postoji od 301 godine.

Postoje mrtvorođene zemlje, kao što je Ukrajina, koja 23 godine nije znala šta da radi sa nezavisnošću koja joj se sručila na glavu, a dvadeset četvrte godine je smislila da treba da bombarduje sopstvene građane, da mrzi Rusiju i da se bori sa davno zaboravljenim komunizmom.

U životu mnogih zemalja dešavalo se ono što je Lav Gumiljov nazivao pasioniranost, odnosno iznenadna težnja za osvajanjem i širenjem teritorije. Dešavalo se da su vekovima postojale države koje su nastajale kao rezultat tih pasioniranih težnji, ali u Novom dobu u Evropi nikome nije polazilo za rukom da zadugo objedini narode koji naseljavaju taj mali, ali sadržajan deo sveta.

Koliko su Napoleon i Hitler brzo zauzeli teritorije, toliko brzo su bili primorani da ih napuste. Da se nisu gurali u Rusiju, možda bi njihova vlast trajala duže, ali šta je bilo, bilo je.

Austrougarsku imperiju, koja je postojala relativno dugo u poređenju sa napoleonovskim i hitlerovskim multinacionalnim projektima, takođe je upropastila odluka da počne rat sa Rusijom. Trend, ali i opomena današnjim evropskim „jasterbovima“.

Engleska stvara svoju istoriju od 927 godine. Tokom proteklih vekova Englezi su potčinili druge države koje se nalaze u Britaniji — Vels i Škotsku, osvojili susedno ostrvo Irsku, a tokom jednog perioda je iz Londona kontrolisan i znatan deo Francuske. Nakon što je nastupila epoha Velikih geografskih otkrića, Engleska je pokorila znatan deo Severne Amerike, Australiju i Novi Zeland.

Krajem XVIII veka je izgubila kontrolu nad teritorijama koje danas ulaze u sastav SAD, ali je u XIX veku „biser“ britanske krune postala Indija koja je uključivala ne samo njenu današnju teritoriju, već i Pakistan sa Bangladešom. Britanija je vladala morima i na teritoriji njene imperije sunce nikada nije zalazilo.

XX vek je period neprekidnog gubljenja teritorija, posle čega London danas neposredno kontroliše samo Britaniju, Severnu Irsku i izvestan broj prekomorskih teritorija, od kojih su po broju stanovnika najveća Bermudska ostrva na kojima živi 60 000 kraljičinih podanika.

Pre dve godine je Engleska mogla da izgubi i Škotsku. Referendum je završen sa malom prevagom u korist unionista. U propagandu za podršku jedinstva zemlje bile su angažovane sve snage uključujući i kraljicu.

Britanija se i u EU uvek držala posebno. London nije ulazio i nije nameravao da uđe u valutni savez. Isto tako je i sa Šengenom. Sa strane nije baš jasno šta je Britaniji uopšte smetalo u EU. Ipak, kao što vidimo, smetalo je i to veoma, kada ni uporna propaganda, iako bez učešća kraljice, nije pomogla.

Većina Škota( 62%) i Iraca (56%) je želela da ostane u EU. Engleze i Velšane, koji su glasali za izlazak, najviše su nervirale dve stvari..milioni gastarbajtera i migranata koje je na zahtev Brisela trebalo hraniti i, generalno, neophodnost da se sa Briselom usaglašavaju sopstveni postupci i daje novac za ciljeve kontinenta.

Tokom poslednjih 70 godina, britanska elita je navikla da dobija direktive iz Vašingtona. Brisel je bio nekako previše.

Kada su 2014 Škote nagovarali da ostanu u sastavu Britanije, obećali su im da će biti deo EU. Zato je novi referendum o škotskoj nezavisnosti, sa praktično garantovanim suprotnim rezultatom, samo pitanje vremena.

U Severnoj Irskoj i Velsu separatisti nisu tako jaki kao u Škotskoj, ali će se svakako aktivirati. Stoga je konačni raspad Britanije i povratak Engleske na granice iz 927 sa velikom verovatnoćom pitanje narednih godina.

Već nekoliko godina britanska državnost se nalazi u stanju kliničke smrti, a njen konačan kraj nije daleko. Treba li oplakivati pokojnicu? Sumnjam. Ona je proživela izuzetan i intenzivan život. Ona ima moćne naslednike. Jedinu super silu poslednjih godina SAD, uticajnu regionalnu silu Australiju, kao i neveliki ali veoma lepi Novi Zeland. Engleski jezik je glavni u međunacionalnoj komunikaciji, engleska literatura najčitanija na planeti, britanski glumci traženi na filmu, u pozorištu i na televiziji u čitavom svetu.

Smrt države uopšte ne podrazumeva smrt kulture. Evropa se vekovima hranila nasleđem Rima, a Rusija nasleđem Vizantije. Ruska imperija razvijala se po nešto drugačijoj paradigmi od britanske, ali su se podudarili periodi njihove najveće moći. Budući da izbor nije bio u korist prekomorskih teritorija već u korist zemalja u okruženju, naši gubici teritorija u HH veku bili su manji, iako ih je teško nazvati malim.

Ali, san mnogih zapadnih političara, posebno geopolitičara, jeste da se Rusija opet vrati na granice, ako ne kao Britanija u 927 godinu, jer u tim granicama zasad nikako ne može da samoiznikne nezavisna Ukrajina, onda na primer u 1300 godinu, u vreme Moskovske kneževine i susednhih nezavisni teritorija.

Kao što se vidi u slučaju Britanije, za nestajanje suvereniteta krune nad velikim delom zemlje nije bilo potrebno otvoreno mešanje trećih snaga. Teritorije naseljene Anglosaksoncima nisu više razumevale smisao dobijanja naredbi iz Londona. Delovi imperije naseljeni drugim narodima nisu više videli smisao u potčinjavanju Londonu i želeli su da imaju svoje nacionalne države. Žitelji metropole nisu više videli smisao u borbi za očuvanje jedinstva. Nestao je smisao, a za njim i imperija. Nikakvi spoljni neprijatelji ne mogu da nanesu državi štetu koju nanosi gubitak smisla. Nije bitno da li je on inspirisan spolja ili je samonikao iznutra.

Godine 1917 podanici ruske imperije više nisu videli smisao u očuvanju monarhije i država se srušila. Godine 1991 građani SSSR više nisu videli smisao u očuvanju Saveza i država se srušila.

Rusija će postojati dotle dok svi mi, građani ove zemlje, vidimo smisao njenog postojanja. Do onda dok većina može da odgovori na pitanje ko smo mi, radi čega i zašto treba da budemo zajedno.

A to, koliko će godina ili vekova Rusija nadživeti Britaniju, takođe zavisi samo od nas. Ne od vlasti, jer će ona uvek nastojati da sačuva teritorije. Ne od stranih država, jer će one uvek nastojati da otrgnu parčence ili parče. Samo od građana, dok se oni budu osećali kao građani.

Zato što „Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi, opusteće i dom koji se razdeli sam u sebi, propašće“. (Luka, 11; 17).

Piše Anton Krilov
fakti.rs
Prevela Ksenija Trajković

IZVOR: SRB.News-Front.info