Миша Матић: Рајсово српско срце под влашћу фелдвебела Броза

Антоније Ђурић; СРБИЈИ СРЦЕ НА ДАР – Како нас је видео и заволео Швајцарац Рајс; Православље, Београд; Духовни луг, Крагујевац; 2016.

Пред нама је још једно дело Антонија Ђурића: „Србији срце на дар – како нас је видео и заволео Швајцарац Рајс“. Текстови, као фељтон објављени пре четврт века и даље актуелни. Приче о јунацима, херојима, витезовима…делују бајковито и нестварно, а реч је о нашим прецима који су живели на овом истом тлу пре само једног века. „Сведочанства јача од артиљерије“, „Задивљен душом српског војника“, „Он је истински волео Српски народ, борио се истински са пером за истину о њему…“, „Зборење са бесмртношћу“, „Бране своја огњишта“, „Лична заповест: ни корак назад“…само су неки од наслова из књиге Антонија Ђурића. Она говори о витешком народу, који је имао и витешког краља, а најупечатљивији је следећи поднаслов: „Племенитог Швајцарца просто очаравају особине Српског војника и он се више не задовољава улогом неутралног посматрача и извештача, већ се пријављује у добровољце и тако остаје у Српској војсци“. Рајс се лично уверава у витешке и мученичке особине српског народа тог доба. Опчињавају Швајцарца храброст и јунаштво српских војника и домаћина, искрене сузе српске деце и српских мајкине остављају га равнодушним. Због њих је Србију заволео др Арчибалд Рајс. Иза тих прича следе оне у којима се цитираку извештаји др Рајса о страдању српског цивилног становништва пре стојједне године у Мачви, Подрињу… а ми их још нисмо све побројали, као да нису наши, чак у задњих 70 година им умањили број и значај. Рајсови извештаји, фотографије обешених, спаљених људи, нас и дан данас опимињу. Опомињу да смо имали пријатеља у угледном човеку свога времена, а где смо сад? Видимо из дела Антонија Ђурића где смо били, да нас је волео Рајс, да нас је волео адмирал Гепрат, маршал Франш Д Епере, Ламартин, руски цар Николај II… Хоће ли нас неко, овакве какви смо и какви се представљамо, заволети? Ма неће ни да нас погледају… јер не волимо ни сами себе, јер не поштујемо оне који су нас волели. Швајцарац Рајс даривао је Србији сва своја добра и ставио се на ползу Српском народу када му је то било најпотребније, када нико није очекивао блиставе победе Српске војске на Церу и Колубари, када се Аустроугарска војска светила над српском нејачи, женама, старцима…. Многи су писали о др Арчибалду Рајсу. Његове књига „Чујте Срби“ једно је од најцитиранијих дела.

Vojnik

Антоније Ђурић нас цитирајућу Рајса и његове ратне извештаје, упознаје са једним невероватним моментом наше историје. Тај моменат везан је за Рајсов извештај о, до тог доба, нечувеним злочинима над Српским становништвом у Мачви и Подрињу. Ко је учинио такве злочине:42. пук 25. регименте. Мобилисан у Загребу и Вараждину. Зато и не чуди сведочанство преживелих да су „најгори били они Аустријанци који говоре нашим језиком“. У тој регименти служио је цару Фрањи фелдвебел Јосип Броз, касније назван Тито. И за ту службу је одликован, али му орден, због заробљавања на руском фронту никад није лично уручен.

Када су Броза сахрањивали у Београду, бечки новинар обавештава да међу изложеним орденима Јосипа Броза недостаје једино онај који је заслужио 1914. на српском фронту. Ко је уз Броза скривао истину о учешћу његове јединице у злочинима 1914.? Одговор је једноставан, али невероватан: Српски комунисти. За њих историја почиње доласком Броза на чело партије, а Броз у то доба још није био комуниста, тада је био само злочинац над Српским народом. Брозовом комунистичком биографу Владимиру Дедијеру, да говори о томе, забрањује Милован Ђилас! Пре тога, српски комунисти саветују и самог Броза да није паметно да говори о свом ратовању на територији Србије. Несумљиви зликовац Јосип Броз сахрањен је, по сопственој жељи, у Београду, у једном дворишту на Дедињу. Недалеко одатле налази се кућа коју је подигао Арчибалд Рајс. Иако има само 4 собе, због свог лепог изгледа названа је вила „Добро поље“. После 87 година од смрти др Рајса, његова кућа је оронула, у њу усељени људи који не знају ни ко је био Арчибалд Рајс, а 1993. године у једној од соба живели су Шиптари, иако је др Рајс, остављајући аманетом кућу граду Београду, захтевао да у њој живе српски официри. На Рајсово имање у Македонији, у време владавине Јосипа Броза над Југославијом, усељене су избеглице из Мађарске. Урна са Рајсовим срцем, налази се на Кајмакчалану, али Кајмакчалан више није у Србији.

„Православље“, Новине Српске Патријаршије, бр. 1178. Београд, 15. април 2016.

ИЗВОР: vidovdan.org