Pusti još ljudi u Raj!

Praznujući Božić mi u stvari priznajemo i proslavljamo jedini pravi smisao ljudskog bića, ljudskog duha, ljudske misli, ljudskog osećanja, ljudskog života. Jer na Božić „zablista svetu svetlost razuma“, zablista svetu svetlost božanskog razuma, božanskog znanja, božanskog smisla, i zali sav ovaj svet s kraja na kraj. 3ali, i obasja nam, i otkri nam večni smisao ovoga sveta i čoveka u njemu. (Ava Justin Popović)

Dobro i zlo u borbi za ljudsku dušu
Dobro i zlo u borbi za ljudsku dušu

Bili su to poslednji dani blaženopočivše mati Fevronije Božić, igumanije Pećke Patrijaršije. Dok se noć spuštala, mati je iscrpljena tonula u san, umirena bezglasnom Isusovom molitvom jedne od sestara, koja je dežurala pored njenog kreveta. Sestra je već bila i sama pomalo uspavana, kada je osetila da se nešto dešava. Pogledala je u bolesnicu i videla dva sjajna, širom otvorena oka, kako radoznalo, polako, razgledaju nešto ispred sebe. Druga sestra koja je došla da ih obiđe stajala je na vratima zatečena. Nešto se veliko dešavalo i one su toga bile svesne, ali su samo osećale, a igumanija je „videla“. Situacija se ponavljala iz dana u dan, a po rečenicama koje je mati počela da izgovara, bilo je jasno ko su njeni sagovornici i gde se nalazila. Oni koje je dozivala ceo život sada su je vodili u razgledanje obećanog Neba. Ipak, osim divnih Božijih prijatelja, oko nje su se motali i demoni, a sestre su pomno pratile kako se igumanija „branila“ od nevidljivih napada, sklanjajući od sebe produžene ruke Lucifera. Kada se sve utišalo i smirilo, a mati se „vratila“ u prostor i vreme, jedna od sestara je upitala: „Mati, je l bila borba?“ A ona se radosno i iscrpljeno nasmešila, osmehom pobednika, sigurnošću pravednika: „Bogami, bila je!“ Osim što nam je posvedočila borbu koja nas sve čeka, ona je uspela još nešto. Naime, u jednom od svojih onostranih izleta, čuli su je kako žustro i zabrinuto govori svom saputniku: „Anđele, pusti još ljudi u raj! Pusti još ljudi u raj!“ Ne biti siguran u ishod svoje bitke, a baciti se na spasavanje drugih. Ležati u bolovima danima, nedeljama, mesecima, a požuriti da lečiš druge. Kročiti jednom nogom u Raj, a drugu držati „na vratima“ dok svi uđu. Biti čovek i ne zaustaviti se na tome, dozvoliti božanskom da se rodi u nama. Doživeti svoj mali, lični Božić, potvrditi ga u sebi samom, uzviknuti svojim životom: „Hristos se rodi!“ Vaistinu se rodi, mati . . .

Tolstoj sa unucima
Tolstoj sa unucima

U vreme Drugog svetskog rata, mnogi je srpski seljak odvođen u zarobljeništvo u Nemačku. Osim logora, mnogi od njih su bili „zarobljeni“ u privatnim kućama, obavljajući različite poslove. Praktični kao i uvek, Nemci su se pobrinuli da poraženi sami finansiraju svoj poraz. Zarobljenici su ostajali tamo po nekoliko godina, dok su se ovde porodice iznurene ratom i bedom snalazile kako su znale i umele. Junak naše priče poticao je iz jednog planinskog sela u Zapadnoj Srbiji. Vrativši se iz višegodišnjeg zarobljeništva, klecao je noseći na leđima psihički i fizički teret tuđinstva i neslobode. U kući su ga čekali žena i dečica. „Kako je?“, „Kako mu je bilo?“, usledila su brojna pitanja. Pogledao je njih, pogledao je sebe i video je tugu i jad na obe strane. Mogao je da plače, da jeca, da psuje, da žali, da tuži, ali nije. I onda se osmehnuo i počeo da priča. O tome kako se peo na tavan da ukrade ogromnu šunku, pa se tavan provalio i on pao gazdi na glavu. I još mnoštvo priča iz hiljadu i jedne noći, sve smešnija od smešnije, u kojima se rob i gospodar pretvaraju u Tomija i Džerija u beskrajnim nadmudrivanjima. Deca su se smejala po čitav dan, pa su se priče prenele i na unuke, koji su uživali slušajući. Štaviše, njegovi praunuci ih i dalje prepričavaju. Niko od njegovih potomaka ne mrzi Nemce, naprotiv, iako znaju da je u tim pričama štošta, hm, sumnjivo. A, moglo je biti i drugačije, da jedan siromašni i izmučeni, raspeti srpski seljak nije rešio da se uzdigne iz ljudskog blata i da ponese na leđima i svoje i tuđe breme, da pati za sve. Skupio je svu svoju snagu i zaronio u bezdan Božije radosti i ljubavi. Odatle je izronio, ali to više nije bio on. Zar ne vidite? Hristos se rodi! Vaistinu se rodi, deko . . .

Grupa mladih se pre nekoliko godina uputila na Kosovo da odnese simboličnu pomoć i da provede veče u jednoj srpskoj porodici. Pričali su posle kako je domaćin bio toliko srećan što oni brinu za svoje u enklavama, da je na sto izneo i ono što je imao i ono što su oni doneli. Čaše nije dosipao nego ih je zasipao vinom, sokovima i rakijom, a celo veče je proveo na nogama grleći ih i služeći. Nikome nije dao da ustane dok se nije potrošilo sve što se može popiti, pojesti ili poneti. Na kraju je samo plakao od sreće. Kako je malo dobre volje potrebno da se krene od zemlje ka nebu i kako upravo to malo nikad ne pokažemo. Kako Bog može da se javi, pojavi i projavi tamo gde Mu se uopšte niste nadali, među prepunim čašama i praznim tanjirima. Kako sreća drugog čoveka čini da se u nama rodi božanska radost. Kako ti čovek pomaže da postaneš Bog. Hristos se rodi! Vaistinu se rodi, prijatelji . . .

Baka živi sama u Republici Srpskoj, a unuka u Republici Srbiji. S obzirom na decenije koje su iza nje, baka je još uvek sasvim vedra i bistra, ali nemoćna da radi i da sasvim sama brine o sebi, pa unuka plaća ženu za taj posao. Kad god može posećuje je i nosi neke poklončiće. Njih dve već godinama igraju jednu igru. Bakica često ne jede i pravi se da nije gladna. Štedi pare da bi unuki dala kada dođe. U pitanju je sitan novac, a unuka se pravi da njime može da kupi kule i gradove. Ko ne grabi rukama na sve četiri strane sveta, može komotno da drži svet na dlanu. Unuka je srećna, baka još više. Reklo bi se da sad stvarno nije gladna. Ko jede nebesku hranu, ovozemaljsku može ponekad i da zaboravi. Hristos je, zar ne, nahranio hiljade sa nekoliko hlebova. I sve dok želiš da sebe daš drugima više nego što te ima, celog i još hiljadu puta toliko, Hristos će se rađati iznova i iznova da ti pomogne u tvom božanskom poslu. Hristos se rodi! Vaistinu se rodi, bako . . .

„Jer prava ljubav izgoni strah“
„Jer prava ljubav izgoni strah“

Zasnovano na istinitim pričama. Vaistinu!

IZVOR: anti-censura.com