“Polja nesreće“ – prva antologija stradanja Srba u BiH 1992. – 1995.

Knjiga „POLjA NESREĆE“ prva je antologija ubijanja Srba u BiH tokom rata 1992-1995., koju je priredio Milivoje Ivanišević.

Hronika stradanja Srba u BiH od 1992-1995. godine, koju je sačinio Milivoje Ivanišević, izašla je iz štampe. Pisac je u ovom delu, na sistematičan način, obradio podatke o stradanju našeg naroda u 67 BiH opština.

Opština po opštinu, selo po selo, ime po ime, Ivanišević je izneo pojedinosti o ubijanju 4.421 lica, od kojih 810 žena. Na žalost, to je samo deo stradanja. Ivanišević ovom temom nastalja da se bavi. Uostalom, još 1.700 Srba se vode kao nestali, prema dosad poznatim podacima.

Pisac navodi podatak da je za zločine nad Srbima osumnjičeno 7.699 muslimana i Hrvata, a da je procesuirano samo 57 lica, odnosno 0,7 odsto.

Još jedna osobenost ove knjige je što je Ivanišević, za svaku opštinu, unio i brojke i procente stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, dokazujući kako je nacija sistematski uništavana u 20. veku, navodi se na strani VRS.

Knjiga je iz štampe izašla 2015. godine a izdavač je preduzeće „Vukotić media“.

Pisac ove, do bola dirljive knjige, koja svedoči o ljudskoj bestijalnosti i krvološtvu, navodi podatak da je za zločine nad Srbima osumnjičeno 7.699 muslimana i Hrvata, ali da je od tog broja procesuirano samo 57 lica, tj. 0,7 odsto. Ta činjenica potvrđuje da, po nekim mišljenjima i odnosu ljudi na vlasti, srpske žrtve ne zaslužuju da budu istražene, da one nisu vredne pomena, da Srbi mogu biti kažnjavani i ubijani bez posledica, da zločinci koji su ih ubijali samo zato što su Srbi, ne zaslužuju da budu kažnjeni. To nije slučaj sa muslimanskim i hrvatskim žrtvama, koje se, ciljano i sistematski, ali bez dokaza, sa zlim antisrpskim namerama, da bi se Srbi prikazali kao rođeni zločinci, povećavaju. Pri takvom stanju stvari, Ivaniševićeva knjiga ne služi samo kao spomen nedužnim srpskim žrtvama. Ona nije samo svedočanstvo da je nad srpskim narodom, u vreme građanskog rata, vršen osmišljen zločin s ciljem istrebljenja. Ona je svima onima, koji su spremni na zaborav, na mirenje s optužbama da su Srbi veliki zločinci, na izvinjenje onima koji su nad Srbima počinili zločine, ozbiljna opomena i upozorenje, napisao je u predgovoru akademik Vasilije Đ. Krestić.

U redovima koji slede prenosimo deo iz ove knjige.

U događajima iz poslednjeg rata, 1992-1995. godine, pažnju privlače dva slučaja. Prvo je ubistvo na početku rata izvršeno nad dvanaest beba. Drugo masovno ubistvo izvršeno je pri samom kraju rata.

Stradanje beba se dogodilo u odeljenju za intenzivnu negu banjalučkog porodilišta usled nedostatka kiseonika u inkubatoru.

Drugo masovno ubistvo na području opštine Banja Luka dogodilo se pri samom kraju rata, 12. oktobra 1995, kada je, napadom na selo Bočac, počinjen jedan od poslednjih masovanih zločina u BiH. Napad na Bočac izvršile su udružene hrvatsko-muslimanske oružane snage uz prethodnu pripremu ratnog vazduhoplovstva NATO saveza. Tom prilikom je ubijeno preko dvadeset meštana srpske nacionalnosti, od toga devet starijih ženskih osoba rođenih između 1905. i 1955. godine.

Centar grada, Klinika za dečje bolesti. Agonija kakvu svet do tada nije upoznao. NATO blokada vazdušnog prostora sprečavala je srpske vlasti da porodilištu u Banja Luci dostave preko neophodan kiseonik.

Dostavu kiseonika bolnici u Banja Luci (vazdušnim putem iz Beograda) nije odobrio Savet bezbednosti OUN. Prevoz drumovima nisu dozvolile hrvatske i muslimanske oružane formacije koje su po selima duž puta kroz Bosansku Posavinu postavile bezbrojne zasede i sprečavale svaki saobrćaj. Svi apeli da se dozvoli prevoz kiseonika i da se spasu bebe ostali su uzaludni. O vapaje očajnih roditelja i bespomoćnih lekara oglušile su se sve međunarodne humanitarne i zdravstvene institucije.

Polja-nesrece

Nisu se oglašavali ni UNICEF, ni svetska zdravstvena oranizacija, ni Crveni krst. Države Zapadne Evrope i SAD, uz podršku OUN, svojim ponašanjem su počinile zločin svirepiji od svih do tada poznatih zločina izvršenih nad decom. Jednom prilikom je naš pokojni patrijarh Pavle rekao: „Nismo birali ni zemlju ni narod, nego biramo samo da li ćemo biti ljudi ili ne.“ Predstavnici OUN koji nisu odobrili dostavu kiseonika banjalučkim bebama su sami odlučili da li su ljudi ili ne. Tragedija je trajala od 22. maja do 19. juna 1992. godine. Uzalud su lekari pokušavali da nešto učine upotrebom tzv. „industrijskog kiseonika“ koji su dobili od Vojske RS i privatnih lica. To je bilo nedovoljno i bebama nije bilo spasa. Od njih 14 umrlo je 12 i sve su, jedna do druge – po šest devojčica i dečkića – sahranjene na Novom groblju u Banja Luci. U centru gradae danas se nalazi spomenik za besmrtnih „12 banjalučkih zvezdica“. Trinaesta i četrnaesta beba su tada preživele. Nažalost, sreće nije bilo ni za njih.

Slađana Kobaš umrla je kao malo odraslija devojčica, u trinaestoj godini života, 9. februara 2006. godine, u Prijedoru. Marko Medaković je više od dve decenije težak invalid i živi kao biljka. „Mi kao narod ne znamo da prenesemo drugim ljudima u svetu naša stradanja“, kaže njegova majka. Svake godine na parastosu banjalučkim bebama okupi se na hiljade ljudi, ali niko od stranih diplomata. Na parastosu 2014. godine, Banjalučani i njihovi gosti iz Republike Srpske osvetlili su nebo nad gradom sa 12.000 upaljenih sveća, po hiljadu sveća za svaku banjalučku bebu, žrtvu SAD i petnaest evropskih država članica bezočnog NATO saveza.

Sistematizovan pregled sadržaja knjige, spisak pojedinačnih mesta stradanja i zločina koji su obrađeni u njoj, možete pogledati klikom na OVU VEZU.

Već punih dvadeset godina Milivoje Ivanišević bavi se izučavanjem stradanja Srba, posebno onih u Bosni i Hercegovini. O tome je napisao više knjiga i mnogo radova koje je objavio u raznim časopisima i novinama.

U saradnji sa Draganom Grčić-Gavrilović, Ivanišević priprema knjigu Golgota sarajevskih Srba – kazivanja logoraša i kapitalno delo Ljudski gubici srpskog naroda u BiH 1992. –1995, koje sadrži popis srpskih žrtava u BiH tokom poslednjeg rata. Na pripremanju podataka za te knjige angažovano je više od stotinu ljudi.

Posvećen izučavanju srpskih žrtava u Bosni i Hercegovini, Ivanišević je u Beogradu osnovao Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku. Zadatak tog Instituta, kako ga je zamislio Ivanišević, je da se bavi izučavanjem srpskih žrtava (pljačkom, razaranjem kuća i kompletnih sela, progonima, logorima i fizičkim zlostavljanjem), ne samo u Bosni i Hercegovini već i u svim ostalim predelima bivše Jugoslavije.

IZVOR: kmnovine.com