PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV RAZLIKA IZMEĐU ZALjUBLjENOSTI, LjUBAVI I STRASTI

Koja je razlika između zaljubljenosti i ljubavi, i između ljubavi i strasti? Neki godinama čekaju velika osećanja, a drugi biraju sebi supružnika među onima koji ih okružuju. Ko je u pravu? I šta raditi kada ti se čini da ne možeš da voliš, treba li čekati i nadati se da ćeš naći čoveka koga tražiš? Odgovara protojerej Maksim Kozlov…

Po pravilu strast je to što je radi mene, radi sebe samoga, to je ono bez čega ja ne mogu, a ljubav – to je ono što smo spremni da damo drugome. Još pre hrišćanske epohe Aristotel je dao tačnu definiciju ljubavi: to je «kada drugome želimo dobro». A za hrišćanina, to je život radi dobrobiti drugih. I ako neko kaže «želim mu (njoj) ne samo zemaljsku sreću nego i blagu večnost, i više od toga meni nije neophodno» – to jeste ljubav.  A ako on ili ona kaže da želi to isto, ali samo zajedno sa njim samim, i to po svaku cenu – to je strast.

Takođe,  ljubav se može pokazati kao tragedija, ljudska unutrašnja drama u slučaju neuzvraćenosti ili u slučaju strašne bolesti voljenoga, a strast – to je nesreća koju osoba donosi u živote drugih, od koje posebno strada taj drugi, a i on sam u izvesnoj meri.

Naravno, bilo bi nerazumno pothranjivati romantizam “Ružičastih jedara“ svoje kćeri: čekaj princa koji će doploviti na brodu i odvesti te „u daleku zemlju“, gde ćeš biti izuzetno srećna sa njim i okružena svim onim o čemu čovek sanja. Ovo je nepromišljena krajnost.

Sa druge strane, naprotiv, postoji krajnji pragmatizam, koji kaže da nikakvog osećanja ne bi trebalo da bude, već samo racionalno smišljen račun: godine mlade osobe su pogodne, spoljašnjost, čini se – nije loša, socijalni status blizak i po pitanju karaktera – ništa. Ovo im deluje kao spremno za svadbu. A posle će mo da vidimo kako će porodični život da počne. Ovo je druga krajnost.

Verovatno da za većinu mladih pravoslavnih ljudi put leži u sredini: s jedne strane duševna (mada ne uvek duhovna) emocionalna vezanost za čoveka, stremljenje ka njemu, a sa druge – procena da smo mi uglavnom složni, da između nas nema principijalnih svetonazornih razlika. Kada se sve to slaže, onda je ovo najtrezveniji, najmudriji pristup ustrojenju porodičnog života.

A šta raditi kada ti se čini da ne možeš da voliš, treba li čekati i nadati se da ćeš naći sebi čoveka koga tražiš?

Zavisi od toga šta smatrate ljubavlju . Ako u ljubav svrstate to što je opisano u „Evgeniju Onjeginu“, a posebno u „Romeu i Juliji“ ili čak  u „Junaku našeg doba“, onda je sigurno bolje da se ne očekuju takva emotivna stanja. Može da se desi, ali srećom Gospod ne blagosilja takve strasti, koje se u svetskoj literaturi smatraju ljubavlju . Ne moraju biti grubo telesne i nepristojne, češće su, barem do XX veka, duševne, ali to su svejedno strasti. I zato čekati i stremiti ka takvim osećanjima ni na koji način nije preporučljivo.

Ali ako pod odsustvom ljubavi ili pod nesposobnošću za nju mi podrazumevamo emotivno i duševno odbijanje od nekog čoveka, koji je po svim logičkim zaključcima za nas dobar, ali ga duša ne prihvata i ne želi da bude bliska sa njim, i ako brojimo svaki minut kada on ili ona konačno odlazi, onda je, naravno, prisiljavati sebe na vezivanje sa njim/njom na ceo život, krajnje nepoželjno.

Svako ko sa verom i nadom na Boga može da živi, moleći se, tražeći i očekujući susret koji će poslati Gospod, on će taj sastanak i naći. O tome govori celokupno iskustvo Crkve.

Izvor: Semья i vera

Prevod: Pravoslavna porodica, januar  2015