PROTOJEREJ DIMITRIJE SMIRNOV BUDUĆNOST SE RAĐA U PORODICI

.. Šta je to današnja škola? Pušenje, narkotici, blud, krađa. Škola je mesto na kome se mladi kvare. Jedan od glavnih zadataka danas je zadržati mlade u porodici kao domaćoj crkvi i sačuvati njenu crkvenost. Ako pogledate pedagošku literaturu od pre 100 godina, onda nećete sresti izraz kao što je „pubertet“. Tada nije postojalo nikakvog puberteta! Deca su rasla i vaspitavala se u porodici. Pubertet je uticaj školskog kolektiva koji postaje veći autoritet od porodice ili Crkve; i ono što je dozvoljeno u tom kolektivu – pocepane farmerice, slušalice itd. – postaje za dete vrednost, a ono što je važno u porodici – bogosluženje, ikone, pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama – prestaje da bude važno…

Gnoma je pouka, slikovit izraz koji izražava nekakav filosofski smisao ili mudrost. U tom žanru o porodici govori Predsednik Patrijaršijske komisije za pitanja porodice, zaštite materinstva i dece, protojerej Dimitrije Smirnov.

… Postoji ruska izreka, da su oči ogledalo duše čoveka. I zaista u očima se odražava sve što se dešava u čovekovoj duši. U očima se može videti zloba, zavist, pohlepa. Čak postoji i  ovakav izraz: zavidne oči. Samo se pod debelim staklima mogu sakriti. Po očima se mnogo toga može odrediti o i poznatoj navici. Obični ljudi su nepažljivi, ja bih čak rekao katastrofalno nepažljivi. Zbog toga i imamo toliko porodičnih tragedija na porodičnoj osnovi – ne gledaju pažljivo u oči. Od toga proističu razne porodične tragedije. Nisam se oženio za pravu, nisam se udala za pravog, što je češće. A sve zbog toga što nisi gledala u oči, već na razna druga mesta, i zbog toga se desilo to što se desilo.

… Kako razmišlja svaka mama koja se odlučuje da ubije svoje dete? Ona razmišlja da joj to dete nije potrebno, imaće zbog njega neprijatnosti, zato što će ono, pojavivši se na svetu, izmeniti njen život. Ona misli da će ga promeniti na gore. Zašto? Pa, prvo, morali bi da mu odvoje bar četiri metra kvadratna njenog prostora. Zatim, iako dete vrlo malo jede, ipak određen deo budžeta će otići na to da bi se ono hranilo. A koliko će ono uzeti vremena? To je osnovno. Zato što je detetu sve vreme potrebna pažnja… Zato žene ubijaju bebe, zato što žele da budu srećne, a dete je takav objekat, koji ne dopušta čoveku da živi kako on hoće…

… Postali smo gori od životinja. To je potpuno nedostojno čoveka. Ovu misao treba usađivati deci, da je abortus sasvim neprihvatljiva procedura, da je to pravi fašizam. O ovakvoj promeni svesti Rusa se pobrinuo Hitler. U dokumentima koji su ostali posle Trećeg Rajha bilo je napisano da je potrebno da se abortus učini potuno prihvatljivom procedurom a da se trudnoća smatra bolešću. I evo dokle smo sada došli. Imamo zemlju pobeđenog fašizma. Treba da vratimo film unazad.

… Da država plaća ubistvo svojih građana je nonsens. To se dešava samo u severnim evropskim zemljama i u Švajcarskoj. Nigde: ni u Americi, ni u Francuskoj, ni u Nemačkoj, ni u Italiji… ne postoji takav bezobrazluk – da država ubija svoje građane, posebno u Evropi koja insistira na pravima čoveka – svude je ukinuta smrtna kazna. Kod nas, u Rusiji, ako si ti terorista, živećeš sve dok ne umreš na prirodan način a ako si dete, još neformirano, zbog nečega su te začeli, bićeš ubijen… obavezno ćeš biti ubijen na račun rođene države, čiji si građanin mogao da budeš.

… Zar je normalno da bogati bilo kog uzrasta i bilo koje seksualne orijentacije sada mogu da kupuju sebi decu? Zar u tome postoji nešto dobro? A eksplatisati  svoje telo za novac – zar to nije prostitucija? Zar to nije najgori od vidova prostitucije, zato što je u to uvučeno još nevino dete? Da li su ga pitali za to? Da li ono ima bilo kakva prava? Ili je unapred osuđeno da bude lišeno majke? (Misli na iznajmljivanje utrobi majke za rađanje dece, prim.prev.)

… Naš narod je sovjetski. Potrebno je da se još dugo propoveda, budi, čisti. Ako želimo da se kao nacija bavimo time, onda je potrebno i da se latimo toga. A svima koji su protiv toga, da se kaže: „Gotovo je! Dosta! Rekli smo i videćete!“ I ako vam se sviđa da se u nečemu tako antimoralnom vežbate, onda to radite na nekom drugom mestu. Mi ćemo nastaviti naš istorijski put bez vas. Dosta ste nas liberalizovali! Nas već nema pola milijarde ljudi zbog vas i vama sličnih, i vaših, uzgred, predaka. Zato što se neki njihovi potomci otvoreno hvale kako su njihovi preci ovde vršili „podvige“! Nama to nije potrebno! Mi imamo svoj posao, svoje brige. Mi ćemo se brinuti i spasavati Rusiju. I decu ćemo učiti kako treba. I na osnovu čega se mi sve vreme nalazimo u takvom stanju da je potrebno da se stalno osvrćemo, da nešto nekome tamo dokazujemo, molimo… Beskorisno!

Mlada porodica

… Naš narod je dobar. Samo je pedagoški i crkveno zapušten. Ja sada govorim kao građanin, pre svega kao ruski čovek, za koga ruska kultura i sav naš hiljadugodišnji put predstavljaju najveću vrednost. Ovde, na istoku Evrope, mi smo stvorili jedinstvenu civilizaciju, koja nije slična ni jednoj drugoj. Mi smo stvorili muziku i literaturu i arhitekturu i šta sve nismo napravili! I šta, sve to mora biti prosto uništeno, da izbrišemo celu istoriju?

Ja bih želeo da se moji praunuci takođe naslađuju i Musorgskim, i Anom Pavlovom, i u najgorem slučaju, čak i estradom. Eto od čega moramo da počnemo. A naša ruska škola ne zna koga hoće da vaspita, do sada se batrga u čemu se sastoji obrazovanje, ne postoji realna koncepcija, postoje samo nejasne uopštene reči, iza kojih nema baš ništa…

… Šta je to današnja škola? Pušenje, narkotici, blud, krađa. Škola je mesto na kome se mladi kvare. Jedan od glavnih zadataka danas je zadržati mlade u porodici kao domaćoj crkvi i sačuvati njenu crkvenost. Ako pogledate pedagošku literaturu od pre 100 godina, onda nećete sresti izraz kao što je „pubertet“. Tada nije postojalo nikakvog puberteta! Deca su rasla i vaspitavala se u porodici. Pubertet je uticaj školskog kolektiva koji postaje veći autoritet od porodice ili Crkve; i ono što je dozvoljeno u tom kolektivu – pocepane farmerice, slušalice itd. – postaje za dete vrednost, a ono što je važno u porodici – bogosluženje, ikone, pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama – prestaje da bude važno.

… Pomoć Crkvi, porodici može da bude u tome što ćemo napraviti nešto alternativno u današnjem previše destruktivnom školskom kolektivu. Na primer, porodični klub pri hramovima. Možda da trener u sekciji u koju dete ide dva puta nedeljno zameni oca. Tako će i ovde dete videti da postoje ljudi koji žive drugačije nego u školi; njihov cilj nije da guše, ponižavaju, ismevaju. Upravo suprotno tome, vršnjaci mogu da ga zaštite. Dete iz malodetne porodice, u kojoj imamo jedno ili dva deteta, tako dobija odmah mnogo zaštitnika, braću i sestre. Već je poznato da deca iz velike porodice obično sve umeju, nečega se ne boje, odrastaju kao hrabri, sposobni, osećaju se sigurno. I ta zaštićenost je veoma važna za razvoj čoveka.

Ako pokušamo da krenemo putem otvaranja porodičnih klubova, hram i porodica će se u saznanju deteta sliti u jedno celo, i mali čovek će, shvatajući Crkvu kao blago, uspeti da se odupre savremenim košmarima, da preživi u naše teško vreme.

foto: yomama.com

Izvor: Časopis „Pokrov“

Prevod: Duška Zdravković, Pravoslavna porodica, maj 2017.