Protojerej Andrej Tkačov: Juda

Na ikonama Strašnog suda često se prikazuje u obličju deteta na kolenima đavola u donjem desnom uglu. Voljeno dete Satane, koje zbog izdajničkog poljupca prima ognjene celive.

On je nosio kovčežić za novčane priloge, a to znači da je bio nešto poput knjigovođe u maloj apostolskoj zajednici.

Nijednom ne možemo da se pričestimo, a da ga se ne setimo. „Ne bo vragom Tvojim tajnu povjem, ni lobzanija Ti dam, jako Juda…“ („Jer neću kazati Tajnu neprijateljima Tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda…“)

Šta znamo o njemu? Da je bio Judejac među ostalim učenicima – Galilejcima. To znači da je bio obrazovaniji i možda uobraženiji. Da je bio blizak Hristu i da je bio voljen. Samo bliski, svoji ljudi mogu da izdaju. U srce udara onaj kome je dozvoljeno da priđe srcu. Tuđ čovek može biti neprijatelj, ali ne može biti izdajica.

Njegova utroba je srebroljublje. Njegovo ime je „lopov“. Tako kaže Jovan Bogoslov. A u njegove reči se ne može sumnjati. Više ništa ne treba izmišljati.

Da li se on razočarao u Mesiju, pa Ga je zbog toga izdao?

Da li je, naprotiv, želeo da ubrza događaje i da približi spasonosni rasplet? Nemojmo fantazirati. Radi se o tome što je srebroljubljem i razvratom ispunjen svet. Pokajani carinici i bludnice su u prvim redovima onih koji su poverovali u Hrista. Ali srebroljublje, koje ne želi da se kaje, izmišlja opravdanja za Judu kako bi se u njemu i samo opravdalo.

„Deo Jude postoji u tebi i u meni“, – kaže sveti Justin (Popović). Začetak Jude može u sebi da nosi svako ljudsko srce. Evo, kaže: „Čemu ovo trošenje mira? Ono se moglo prodati i novac se mogao podeliti siromašnima.“ Ali Judin jezik ne pokreće ljubav prema siromašnima, već žaljenje zbog potrošenog miomirisnog ulja. A zar i mi ne postupamo isto?

Zašto pozlaćivati kupole ili ukrašavati hramove skupocenim ikonama? Bolje bi bilo da se ovaj novac da siromašnima.

Zašto on (ona/oni) ima tako skupa kola? Bolje bi bilo da pomogne sirotinji ili starcima. Da li su vam poznati ovi glasovi? Avaj, naše jezike na ove reči ne pokreću ljubav prema skromnosti i čovekoljublje. To je začetak Jude u dubini srca. Još se nije rodio, a uči da govori.

Zaista se ljudi kojima nije tuđ Judin duh razlikuju po tvrdičluku, zavisti i mračnoj zlobi. Zato ni ne možemo da se pričestimo drugačije osim rekavši: „Ni lobzanija Ti dam, jako Juda…“

On je primer nezavršenog pokajanja. Novac je vratio bacivši ga pod noge prvosveštenicima. Svoju krivicu je priznao: izdao sam, – kaže, – krv nevinu. Međutim, to znači da nije dovoljno otvoreno priznati krivicu i baciti novac koji je zarađen tako da je isprljan grehom. Treba još pretrpeti tugu i očajanje i čekati da Isus Hristos uteši dušu.

Jer, On bi utešio Judinu dušu da je ovaj dočekao Vaskrsenje. Slično je bilo i s Petrom. Trikratno odricanje od Gospoda nije daleko od izdaje, koju je čovek javno priznao. Međutim, Petar je pobednik očajanja, a Juda je žrtva.

Ne treba mnogo pričati o njemu, ali se ne sme ni ćutati.

Glavno je da ne ličimo na njega.

Sa ruskog Marina Todić

(Pravoslavie.ru, 13. 4. 2017)

IZVOR: STANjE STVARI