Проф. Др Мило Ломпар: Титоизам је наш највећи проблем!

Титоизам се продужава колонијалним средствима у наше вријеме: доминација Агрокора у трговини, заштита Фабрике дувана Ровињ од царина које важе за земље ЕУ, штампање Крлеже у „Службеном гласнику“ о државном трошку и јавно жигосање свих који се томе противе. Последице те идеологије су и затирање ћирилице, русофобија, парцелисање српског културног простора, одрицање од Његоша…

Проф. Др Мило Ломпар
Проф. Др Мило Ломпар

Разговарао: Ђоко Кесић

Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду, човјек је новог времена који својим полемичким ставовима и бриљантним књигама покушава да српско културно наслеђе и српску националну свијест отргне од „духа самопорицања“ и врати га Србима ма гдје били. Зато интервју са професором Ломпаром почињемо питањем – како то учинити?

-Не можемо се вратити српској традицији без прецизне свијести о ономе што се – под заставом југословенства – припремило да се одигра у нашим данима: готово и нема Срба у Хрватској, Срби у Црној Гори драстично су дискриминисани, Срби у Македонији ишчезавају, Косово и Македонија су окупирани. Најгоре, у самој Србији нема никакве јавне свијести о начнима одржавања и унапређивања српских културних права и интереса.

Ништа није могуће учини на један мах. Ми смо често били народ великих напрезања, великих националних мобилизација, да бисмо, и после успјеха и после неуспјеха, падали у потпуно мртвило једне неактивности. Отуда сам предложио пасивни отпор као најмање ризичан облик дјеловања, будући да смо у колонијално-окупационом стању. Србија мора да покаже потпуну солидарност с дискриминисаним српским народом у Црној Гори и на Косову и Метохији; прикладну солидарност са српским националним правима у Хрватској; потребну солидарност са српским народом у Републици Српској; и, пресудно, враћање трезвеној и разумној политици српских културних и националних права у образовном и јавном простору Србије. То прије свега подразумијева детитоизацију јавне свијести у нас.

Основно је да будемо упорни у именовању своје националне и културне егзистенције искључиво као српске. Регионална и културна подручја имају свој значај, као што га има и југословенска културна компонента, али нису разликотворне чињенице националне егзистенције. Лако је, на примјер, знати да је Лубарда себе одредио као Србина, чак и у тестаменту, но то треба заступати у јавном, интелектуалном и културном простпру, као и унутар државне политике. Зато нам је потребна национална интелигенција.

Планско затирање културног и националног идентитета Срба везујете превасходно за титоистички комунизам и комунистичку Југославију?

-У Краљевини Југославији, југословенски образац је подразумијевао усвајање елемената српске културне традиције (Свети Сава, Његош, косовска традиција) и њихово прожимање хрватском и словеначком традицијом. Тај образац је био, како каже Ендру Барух Вахтел, мултикултуралистички. Титоистичко јуословенство је имало концепт негирања српске грађанске традиције помоћу његовог поистовјећивања с великосрпском хегеомијом. Титоистичко југословенство је имало апсолутни монопол у свим подручјима друштва и зато су његови учинци најраспрострањенији. Зато је криза непрестана.

Титоизам се продужава колонијалним средствима у наше вријеме: доминација Агрокора у трговини, заштита Фабрике дувана Ровињ од царина које важе за земље ЕУ, штампање Крлеже у „Службеном гласнику“ о државном трошку и јавно жигосање свих који се томе противе. Сувише много подударности да би ствар била случајна.

Како тумачите српско сљепило да би Срби, после свега што су преживјели у последњих сто година, већ сјутра прихватили барство и јединство уз једну осредњу медијску пропаганду, ако у нашој јавности, рецимо, Крлежа и даље слови за великог писца и пријатеља Срба?

-То  сам назвао поунутрашњивањем хрватског становишта у нашој јавној свијести. Његови засади су дуготрајни и привилеговани. Код нас се наглашава Крлежина „књижевна величина“ да би се прикрила и продужила његова идеолошка оријентација: она обиљежава доминацију хрватске традиције унутар југословенског простора.

Јер, треба сакрити да је Крлежа био носилац идеологизације јавне свијести пола вијека, да аје та идеологизација билаподупрта мјерама државне и партијске присиле, да нико није смио оспоравати његову књижевну вриједност у тако дугом периоду, да је он давао одлучујући печат у Енциклопедији Југославије…

Још увијек се сјећам како је 1978. године телевизијски преношена 85-годишњица Мирослава Крлеже: свечаност је била у загребу, Титов телеграм је читан, данима су новине о томе писале. Но, та идеологија, и та заклињања, и толике Крлежине ријечи у Титову славу, пропале су само после 12 година. Да би се то сакрило, неопходне су нове лажи: они који све то памте, треба да вјерују да је човјек који је имао такав државни статус био ни мање ни више него – дисидент. Или да заборавимо његову идеолошку и репресивну улогу током деценија.

Зашто нестаје ћирилица, у свим српским културним просторима, па и у Србији?

-Ћирилица нестаје на наше очи док траје акција власти за заштиту српског језика. Зашто? Зато што је не прати закон о ћирилици који би обавезивао њену употребу у јавном простору, нема подстицаја за књиге и новине штампане ћирилицом. Не треба бити репресиван према латиници, њу ваља свако да научи, зна и користи, без икаквих ограничења у личној употреби, али је нормално да будете привржени оном писму које доминантно изражава ваш национални идентитет.

У својим књигама оцјењујете да је Европа ударила забетониране границе према Србима баш на оним линијама које је имала Аустро-угарска монархија. После Велике шизме, Запар, односно Ватикан, није дозвољавао да српска држава пређе на лијеву обалу Дрине упркос чињеници да су Срби тамо били доминантна већина, културна и национална.

-Још је Ситон-Вотсон 1909. године рекао да би побједа српске идеје била побједа источне над западном културом, чему се он противи. Семјуел Хантингтон је 1993. године написао да Европа престаје тамо гдје су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо гдје почињу православље и ислам. То се може назвати кулутролошком предрасуом: падом комунизма је отпала идеолошка подјела свијета, и одједном се испод ње препознала подјела на свјетове култура.

Она као да је била и невидљиви темељ претходне подјеле: совјетофобија се нагло открила као прикривена русофобија. Недавно објављена књига Гија Метана о русофобији, прецизно оцртава путање русофобије од Карла Великог до украјинске кризе. Мени је посебно драго што су многи моји закључци (настали у „Духу самопорицања“) о култоролошкој предрасуди или о академским студијама потврђени на савим другим примјерима које доноси ова књига.

Русофобија је, посредством, титоизма, дубоко усвојена у јавном подручју. Тако Љубомир Симовић каже: „Има ли разлике између ‘националне самосвијести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у којем су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су из његовог видокруга нестали многобројни полиитлари који не само да желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-у који нас је, за разлику од Русије, бомбардовао? Зна ли Љубомир Симовић да је у нашим данима, некако баш онда када је он проглашен за добитника ‘Извиискре Његошеве’, потписан далекосежни обевазујући споразум са НАТО-ом? Како му то није засметало  код наших власти.

Како је писао Стојан Коваковић крајем 19. вијека, људи у Србији не би требало да се дијеле на аустрофиле и русофиле, него да буду посвећени добробити сопственог народа. То значи да критика треба да иде на све стране.

(Извор: Експрес) Видовдан