ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – други дио

Деведесетих година двадесетог вијека, медијска агресија Запада, која је већ давно по свом “богатству”, надмашила Гебелсову, све више је господарила Србијом; најразноврсније манипулације, лажи и обмане остављале су трага у народу – све је водило великом расколу и подјели која ће се код неких, чак и у неизљечиву мржњу изродити – према српском народу! Према себи! Страшно! Посебна је интересантна манипулација националним осјећањима, о “српском идентитету, традицији и српској држави” чиме је, лицемјерно и лажно, фаворизована самостална српска држава, наравно, све са намјером да се прихвати разбијање Југославије (по републичким и покрајинским “авнојевским” границама) што је имплицирало одустајање државе Србије од одбране српског народа ван Србије (тј. одрицање од свог народа и свог етничког и историјског простора) Циљ је био, уствари, створити још већи раздор у српском етничком корпусу! Срби су, посебно у Србији, били потпуно дезорјентисани и збуњени – њима више ништа није било јасно; ни ко су, ни у којој држави живе, ни какви се ратови воде… (таквих проблема, наравно, нису имали Срби у Босни и Крајини јер су се они борили за голе животе – сазнали су све; хтјели не хтјели, морали су постати Срби јер су их тако непријатељи прозвали!)

Уистину, инсталирана “демократска” опозиција у Србији је одрађивала посао за Запад – и то успјешно! Њихов тадашњи лидер, књижевник Вук Драшковић, је окупљао масе на тако припремљеној “демократској” платформи у потпуности заборављајући реалност окружења и трагичан положај разједињеног српског народа. Вука је занимала само идеологија (осуда комунизма!) и слава (ореол демократе!) а све друго је било неважно! Само парадокс до парадокса у Србији и у егзистенцији српског народа. Они који се, готово,више нису ни звали Србима (али су носили у себи неки незамрли вирус косовског завјета) стали су у одбрану нападнуте отаџбине и цјелокупног српског народа а већина оних, који су се “бусали у прса” као велике демократе и “прави” Срби, били су, уствари, потпуно нијеми (у највећој мјери – готово сви, осим Радикала) према страдања Срба и пропасти властите државе – још горе; нове демократе су својим дјеловањем у свему подржавали Запад, а тако директно и српске непријатеље у рату који је трајао! Изгубљене, духовно опустошене и морално срозане, уствари, демократе су се све више, уз помоћ Запада, у “Демонократе” претварали не бирајући средства да се дочепају власти… за то и не чуди да су мирне савјести заговарали (наравно, по инструкцијама Запада и уз његову отворену финанцијску подршку) “европејски” заједнички суживот Срба, као националних мањина (и ако су Срби до тада били на тим просторима конститутивни народ) у новим самосталним државама са сепаратистима, кунући се у разбраћу да ће поново браћа постати чим своје државе добију – одмах ће Срби с њима поново моћи братство и једнство (сада звано “мултиетичност”) градити! и ако у рат “браћа” кренуше јер нису могли више у заједничкој држави са Србима живјети! Све без логике и смисла, али све може у смутном и бесмисленом времену у којем ”демокраске” силе завладаше свијетом!!! Тако је прозападна опозиција са својом голом борбом за власт, уствари, постајала главно оружје Запада у његовим активностима на разградњи српског националног јединства које је тада било потребније више него икад у тешкој борби за очување националног идентитета и цјеловитости народа и државе. Опозиција је, практично, урушавала снагу Србије и кредибилитет предсједника С. Милошевића и тако дјеловала директно против интереса Срба; како Срба у Србији, тако посебно, Срба ван Србије којима је претило потпуно уништење и истребљење. Док су сви српски непријатељи, под будним оком западних сила, дјеловали координисано и уједињено (од ”Вардара па до Триглава”) против Срба, дио Срба заведен (доларима, страхом, лажима, обманама, итд.) практично се прикључио српским непријатељима, мазохистички нападајући сами себе, односно нападајући измучени и већ нападнути са свих страна, српски народ а све у име демократије и ”свијетле европске будућности” којима их Запад наоружа (требало је разбити јединство и саборност српског народа а најлакше се то може “одрадити демократски” са српским демократама и “освјешћеним националистима”, својим већ чипованим поданицима, који се,”свјесно”, као “напредне демократе”, свесрдно боре против “лажног и агресивног Милошевићевог национализма”)
Опозиција је нападала своју државу која је и онако била на издисају, под страховитим политичким притиском, економским санкцијама, претњама и уцјенама а ускоро и војним дејствима…
Иако су представљани као освјешћени српски националисти и демократе, већина новопечених “Европејаца” је, уствари,управо, поступала супротно – веома агресивно и нетолерантно у јавности (како тада тако и данас!) те зато и не чуди да су “демократе” без проблема прихватале цијепање Југославије и није их уопште интересовало шта ће бити са готово половином српског националног корпуса који би остао у другим, Србима непријатељским државама (уосталом, они нису имали осјећај ни за Србе у Србији – они су тај осјећај “чиповањем” од стране Запада већ давно изгубили!) Запад је, својим пропагандно – психолошким ратом, успио створити у Србији виртуелну стварност која ће изњедрити нови парадокс – у Србији су некадашњи комунисти (велики дио) постајали патриоте и све више истинске демократе и Срби а новостворене тзв. прозападне демократе (већина њих) су постајали, са својим нападним дјеловањем, искључивошћу и агресивношћу, уствари, ортодоксни комунисти – “већи” од оних од кјих су настали! Дакле, једни Срби “комунисти” постепено су постајали демократе и истинске патриоте и ако су их и даље “кужним” комунистима звали а други Срби комунисти постајали су суштински још ортодокснији комунисти, Не – срби, програмирани Андроиди Запада – које ће Запад преко ноћи у велике Демократе прогласити (Како је било тада у Србији, тако је и данас! а сличан процес се, иначе, одвијао у читавом свијету – па, шта је мондијализам – глобализам, него агресивни новокомунизам а у идеолошком смислу САД су данас у сваком погледу више искључиве од некадасњег СССР!)
Али, сви ови процеси су водили жељеном циљу. Припреме су успјешно извршене – кренуо је општи рат против Срба као јединог кохезионог фактора на Балкану; рат против свега што је било или је подсјећало на Југославију или српство; и то од Триглава до Ђевђелије – свакако, по унапред спремљеном сценарију! Сви су хтјели своје авнојевске границе и државе без Срба! За Србе је било мјеста само у “Узој Србиј” – Шумадији ( тренутно!) Најтеже је, свакако, било на српским територијама западно преко Дрине, у републикама Хрватској и БиХ, гдје су Срби морали бранити голе животе…

Социјалистичка Југославија се, послије педест година,на исти начин као и краљевина Југославија, фактички убрзо распала а неславни остаци од ЈНА (некада једна од највећих сила Европе коју су одмах, очекивано, напустили и Словенци и Хрвати и Муслимани као што су то исто урадили и почетком другог свјетског рата – наравно, изузев часних изузетака и шпијуна!) покушавали су бранити Србе колико су могли од сепаратистичких хорди у сецесионистичким републикама али ће, убрзо, због издаје војног и политичког руководства Југославије (довољно се само сјетити доказаног националисте и србомрсца Хрвата – комунисте С. Месића, садашњег “демократе” и предсједника самосталне државе Хрватске, који се тада, као предсједник предсједништва СФРЈ, јавно хвалио како је испунио свој задатак јер “Југославије више нема”!) напустити сецесионистичке републике и дислоцирати се у Србију! Та чињеница, тај неминовни распад државе, одмах у почетку сукоба у Словенији и Хрватској, свима је била потпуно видљива али не и српском предсједнику С. Милошевићу… он је, још увијек убједјени Југословен, вјеровао у ЈНА и идеју Југославије јер српска национална идеја (за коју су га сви оптуживали као великосрбина и националисту) није код њега тада ни постојала … он није ни помишљао да ствара српску националну државу ( и то на цјелокупно српском етничком простору ) на коју су Срби имали право као, уосталом, и сви други народи. Али, што је дозвољено другима није дозвољено и Србима – вјероватно је знао то С. Милошевић, те мотивисан жељом да сачува бар Србију у постојећим границама заговарао је и даље опстанак Југославије вјерујући (или се бар надао) у могућност новог договора са другим народима. Српска национална идеја, повратак српству и стварању српске државе, уствари, тек ће се развити касније код српских водја на српским етничким просторима република БиХ и Хрватске, стварањем у градјанском рату РС и РСК. Главни носилац те идеје и водја српског народа преко Дрине постаће др. Радован Караџић. Др. Радован Караџић је први национални вођа прекодринских Срба и први истински обновитељ (послије завршетка првог свјетског рата) духовног бића цјелокупног српског етничког корпуса – управо нови српски Карађорђе (као што ће по војној линији генерал Младић наставити свијетле традиције највећих српских војсковођа -војвода Мишића, Степе и других) Иронија судбине – практично, ето послије скоро осамдесет година, нове српске вође али на другој страни Дрине, бориле су се као и славне вође из Првог свјетског рата у Србији, против истих непријатеља (и страних завојевача и разбраће!) Ово су “голе” историјске чињенице! Праунуци са праунуцима су рачуне сређивали! (За то и не чуди што Караџића и Младића тако бјесомучно прозападна инквизиција још увијек прогони – чине све да их ухапсе, суде и осуде у Хагу као наводне злочинце. Они им представљају вјековну мору!)

У крвавом грађанском рату деведесетих година, који је распириван са Запада директним помагањем сепаратиста, српски народ преко Дрине је био изложен великим страдањима а Србија великим притисцима, уцјенама а на крају и санкцијама од стране Запад који је у том тренутку (на челу са САД и Њемачком) био неприкосновени владар свијета. Била је то неравноправна борба Срба не само против удружених сецесиониста већ и против најјачих (и најмрачнијих!) сила свијета тог времена – западноевропске НАТО алијансе. Уствари, био је то наставак другог свјетског рата са исти плановима, програмима и циљевима – само што сада Срби нису имали ни једног савезника! Бивши савезници (САД, Енглеска, Француска) су се придружили, сада удруженој и ојачалој великој Њемачкој, СССР се распао а друге народе Европе, уствари, нико и није ништа питао, односно, или су већ били покорени или се пак нису смјели ни јавити да постоје! Нови освајачи су,у заштитним плашту “демократије”, бескрупулозно поново газили по Балкану а читав свијет је беспомоћно гледао демонстрацију силе и неофашизма (фашизам – лат. фасцис – свјежањ прућа из кога стрчи сјекира, као знак господарске власти који у су ликтори носили испред римских властодржаца … М. Вујаклија) који је рушио Југославију и међународни поредак – исто тако, као што је прије педесет година, Хитлер уводио Нови свјетски поредак на истим просторима… Хитлер је створио Трећи рајх а ови нови створише Четврти рајх – демократски! Из западног лажног космополитизма развио се агресивни мондијализам који се реализовао у Хитлеровом фашистичком Трећем рајху да би на крају двадесетог вијека уједињењем прво Њемачке а потом Њемачке и “демократског Запада” дошло до стварања новог глобалистичког свјетског пројекта – Четвртиог рајха! Крајем двадесетог вијека завладао је у Европи и САД исти свјетски поредак као и у првој половини двадесетог вијека у Њемачкој, само што су Њемачку замијениле САД (сједињена Њемачка је остала уз раме САД) а Вођу су замјенили, здружени, “демократски” изабрани предсједници највећих западних сила – отуђени центри моћи (империјалистичко – неофашистички; наоружани НАТО пактом и лицемјерством!) који су, са исто тако сулудим амбицијама, бескрупулозно и не бирајући средства, кренули у ново освајање свијета! Српски народ је први, директно и немилосрдно, нападнут од тога зла а С. Милошевић је био прва личност и државник у Европи који је имао снаге да пружи (заједно са српским народом) јасан отпор Новом свјетском поретку и његовој империјалистичкој идеологији! и то му Запад неће никад опростити!!! Управо за то деценијама непрекидно нападају и оптужују за све С. Милошевића – и да је диктатор и да је фашиста и да је комуниста и да је националиста … а он није био ништа од тога! Он је био само “Вожд” једног малог, али поносног и слободарског народа – српског! који се још једном супроставио светском злу – који је још једном у својој историји дочекао усправно Силу и Неправду! За то је нападан С. Милошевић – нападан за то што је морао бити нападнут, нападан за то да би се напала Србија и српски народ у цјелини! Уистину, “није Србија нападана због Милошевића, већ је Милошевић нападан због Србије”!

Фото: dw.com