ПОЧЕТАК „ДЕМОКРАТСКЕ ДРАМЕ” СРБА – први дио

Нови поглед на свијет и нови систем вриједности произашао из комунистичке идеологоје, управо је најпогодније тло нашао у српском етничком корпусу. Ова неумољива чињеница је посебно интересантна јер одсликавала опште духовно посрнуће српског народа које га је задесило средином двадесетог вијека, кад Срби изгубивши везу с прослошћу и безглаво јурнуше у обећану будућност – побркавши Небо и Земљу, Срби повјероваше да је рај небески могући и на Земљи, и тако, у једном пустом тренутку времена, на своје светосавље и Христа заборавише! Овакво духовно растројство, које није постојало код других народа на Балкану (а вјероватно нигдје у свијету) водило је гашењу националних осјећања и саборности у српском корпусу (док ће се код сабраће, у заједничкој држави, одвијати супротан процес еманципације и развитка националне свијести) а што је само слутило нова страдања разједињених и раздуховљених Срба…

Срби су (у највећој мјери, духовно и морално већ разорени као нација) једини од свих народа у СФРЈ искрено и потпуно предано (послије свих искустава – каква иронија!) прихватили Хрвата, комунисту Јосипа Броза Тита као неспорног вођу нове заједничке државе и оца ”нове” нације – Југословена! “Друг” Тито им замјени и Немањиће и Карађорђевиће! Тито ће пак, схвативши да су Срби искрени и одани, вјешто користити ту чињеницу да би успјешно владао – и то уз помоћ Срба! (истовремено имајући пуну контролу над њима – а знао је, док контролише Србе контролисаће и остале народе док буде требало!) Уствари, комунисти су од самог почетка имали јасно разрађену концепцију опстанка и развоја нове социјалистичке Југославије – слаба Србија, јака Југославија! (наравно, све увијено у обланду равноправности, “братства и јединства свих наших народа и народности”). За ту максиму знали су и Срби и они су је, у име општих идеала и “свијетле” будућности, свјесно прихватали! Практично, њима је Србија и престала бити важна јер су усвојили Југославију као своју државу; као што им није било важно ни српство – постали су Југословени! Таквима Србима није требао ни Лазар ни Карађорђе – довољан им је био Тито! Нови вођа за нову будућност! Тако је извршена велика денацификација и расрбљавање Срба у читавој Југославији; а Срби су је мирно прихватали – наивни и занесени идеалима али и разочарани старим друштвом (Краљевином) и утучени сломом (ионако недоречене и стерилним четништвом компромитоване) националне идеје у другом свјетском рату. За то и не чуди да Срби, овако заблудјели и ”изгубљени” заборавише и на Косово и на светосавље – похулише и на Бога и на корјене своје … а представници таквих Срба, што је сасвим логично, били су потпуно незнатне интелектуалне и моралне личности, разгољене и разљуђене и у строгој идеолошкој функцији владајуће бирократије, за коју Срби, заправо, нису ни постојали (уосталом, у сваком времену, народ и има представнике какве заслужује!) Истовремено (потпомогнут ”западним демократама” ) одвијао се сасвим супротан процес код свих других народа у СФРЈ… сви су они све више развијали свој национални идентитет и штитили своје националне интересе и интересе својих република… и тако ”ослепљели” Срби, све су више нестајали а други народи постајали (и Словенци и Хрвати и Муслимани и Албанци и Црногорци и Македонци а што је најинтересантније, већина њих је носила српско корјење на српском етничком простору израсло!) Ови супротни процеси су, наравно, и раније максимално кроз историју помагани са Запада али су свој највећи замах добили у време СФРЈ, када је дошло до потпуног духовног клонућа српског народа због разорног и несрећног утицаја југословенства и комунизма (нажалост, Срби тада нису ни били свјесни да им Запад спрема и нову, још већу подвалу – за Србе посебно припремљену ”еуропску демократију”) идеологија којима су Срби наивно повјеровали а које су, да тога Срби тада и нису били употпуности свјесни (а неки нису ни сада!) самоубилачки дјеловале на српско национално биће и његову аутохтону духовност – водиле су тоталној пропасти и нестанку, не само српске државности, него и српског народа!!! Најтрагичније стање и положај Срба је био на Косову али ниподаштавања, понижавања, напада и притисака на Србе од дојучерашње браће из заједничке државе, било је и у свим другим дијеловима Југославије – њихов заједнички циљ је био “ослобађање” тих територија од Срба и скорашње, како су планирали, стварање нових властитих националних држава (наравно, уз помоћ својих ментора – ”демократа” са Запада!) Али, за те већ отворене нападе на Србе требало је наћи разлог – и нашли су! Расрбљени, непостојећи Срби, само ако би споменули српско име, одмах би били оптуживани као великосрби и хегемонисти – по старом “добром” аустроугарском и комунистичком рецепту!

Насртаји сународника на Србе, постајали су (крајем осамдесетих година) сваким даном све дрскији и безочнији… Срби су сада, већ унапријед, проглашени јединим кривцима за сва зла која су свјетске силе пројектовале на јужнославенским просторима – а они, Срби, збуњени и разједињени, са зебњом су очекивали дане који долазе… Међутим, када је изгледало већ све изгубљено десило се чудо – опет, као и безброј пута до сада, изненадили су Срби сами себе, али и друге! Прогоњени као звијери на читавом простору Југославије (чак и у “Ужој Србији” – Шумадији, није пожељно било бити Србин!) већ непостојећи, расрбљени Срби, можда, управо, највише захваљујући тим бескрупулозним нападима српских непријатеља, изненада су почели постајати све више свјесни себе … српски непријатељи су поново подизали српску нацију из пепела! Ту новорођену, из муке изниклу српску националну свијест, први ће (у почетку и несвјесно) артикулисати нови југословенско – српско – “комунистички” вођа, Слободан Милошевић – који ће настојати да замјени, до сада неприкосновеног, ”оца нације” Јосипа Броза Тита, у наивној вјери да може спасити Југославију и југословенство а тиме како је вјеровао и Србију. Хтјео је спојити, убрзо ће се показати, неспојиво – и јаку Југославију и јаку Србију! Тако је С. Милошевић, декларисани Југословен, уствари постао први Србин тог времена који је увидио погубност досадашње политике, не само за Југославију и југословенство већ и за српски народ и његову матичну државу Србију; покушавајући рјешавати југословенско питање почео је, уствари и несвјесно (бар у почетку свог дјеловања) рјешавати – српско! “Јаке и слободне Југославије има ако има и јаке и слободне Србије” – ово је био један од кључних ставова Југословена С. Милошевића који ће “пробудити” многе Србе (што је парадокс – неће Југословене!) а њега промовисати у српског лидера и ако он тога у први мах неће бити ни свјестан – кренуће духовно и морално преиспитивање и буђење Срба, до тада натурализованих Југословена! Рађала се слобода за Србе!!!

У рјешавању југословенског питања, разједињености и располућености Србије као равноправне федералне јединице, С. Милошевић је кренуо од АП Војводине и КиМ враћајући их под правни суверенитет Републике; Србија је под водством С. Милошевића уједињена а сепаратистичке снаге, бар привремено у републици Србији, поражене! – али, то је уједно водило великом поремећају досадашњих односа у заједничкој држави, што ће сецесионисти ван Србије обилато искористити и кренути, не само у отворено рушење Југославије, већ и Србије као њеног темеља; уследили су још жешћи напади на Србе, уопште, а посебно на С. Милошевића као њиховог вођу (наравно на миг “западних” пријатеља) Али, све је било узалуд – запаљена бакља слободе за Србе се више није могла угасити! Пробуђена енергија српског народа је, без обзира на све, незаустављиво расла дајући нову снагу српском руководству у истрајној борби у одбрани Србије али и права и слободе цјелокупног српског народа у Југославији а реченица “Србе не сме нико да бије” (С. Милошевић) изречена на Косову пољу и “овјерена” на Видовдан 1989. год. на Газиместану (шесто година од Косовске битке) пред два милиона Срба означиће и дефинитивно почетак нове вјере и наде. Та реченица, вратила је Србима самосвјест, свијест о себи и свом постојању (чему ће посебно допринијети и “ослободјено” дјеловање СПЦ и САНУ) Управо због тога, због оживљавања већ, знатно изгубљеног националног и духовног идентитета и већ замрлог слободарског духа Срба, ова реченица је постала антологијска – али у овој реченици се одражава и величина С. Милошевића као лидера, без обзира на све трагичне догађаје који ће Србе задесити касније. Она је рађала слободу за Србе! Ова реченица је покренула милионе Срба, подсјећајући их на косовски завјет и снагу предака иако ју је изрекао један “комуниста” који ће тек касније, послије властитог слома (и политичког и животног) постати српски националиста и велики српски патриота (Још један парадокс српски!) Да није било ове реченице, у злим временима која су слиједила, Срба више вјероватно не би ни било или бар не би ни знали да постоје! Међутим, и Запад је добро разумио снагу ове реченице и њен значај за српски народ! – кренули су, заједно с домаћим “демократама” у бескомпромисни рат против ње да би по сваку цијену поништили њену слободарску снагу и њен утицај на свијест српског народа; пљуштали су напади са свих страна; осуде, ниподаштавање, омаловажавања, исмијавања! (а ти бескрупулози напади трају без престанка и са истом жестином још и данас – Срби још постоје!) Знали су они, уствари, да је С. Милошевић, послије ове реченице (својом појавом и својим енергичним дјеловањем – бар је тако изгледало!) постао одједном, у српској свијести, нови Карађорђе, нови борац против силе и неправде, нови “вожд” који враћа снагу и вјеру утученом српском народу, што он, у то вријеме, и јесте на неки начин био.

Слободан Милошевић је био тада први српски лидер (у задњих седамдесет година) који је о српству и Србима, на почетку и несвјесно (обраћајући се Југословенима) а затим сасвим јасно и слободно, бар проговорио штитећи њихово достојанство (и ако се идеолошки разликовао од српског национализма, што ће проузроковати низ грешака у његовом конкретном дјеловању у времену распада Југославије и грађанских ратова који ће бјеснити јужнословенским просторима). Парадокс над парадоксима – “комуниста” је ослобађао Србе! – јер Срба није било! Својим енергичним дјеловањем и својим бескомпромисним ставом у тражењу равноправности за Србе, С. Милошевић је успио код већине Срба оживјети дух слободе (већ заборављен од давно прошлих четрдесетих година и борбе против фашистичког окупатора) али, управо то ће бити разлог да га Запад и његови марионетски народи у Југославији (као, уосталом, и многи расрбљени Срби!) нападају свим средствима и до краја… здруженим дјеловањем свих српских не – пријатеља С. Милошевић је истовремено оптуживан и као комуниста и као српски националиста и шовиниста а уз то и велики диктатор -и ако је увео вишестраначје и демократију у Србију! Он је, наглашавале су “прозападне демократе”, и велика потенцијална претња за разумјевање и мир међу народима на просторима Југославије – унапријед је оптуживан (а тиме и српски народ!) као потенцијални агресор и растурач постојеће државе! Оваквим бескрупулозним и оркестрираним нападима, Запад је (заједно са новоформираним “демократама” у Србији) уствари, унапријед амнестирао сецесионистичке покрете у другим републикама дајући им директну подршку за њихова нечасна дјела која ће убрзо услиједити . Све је ово био само дио злочиначког плана Запада о разбијању Југославије и Србије (цјелокупног српског националног корпуса на Балкану) Запад је желио, по сваку цијену, спречити релативно успјешно дјеловање српских власти и С. Милошевића на његовом путу стварања уједињене Србије, јер би она, тако уједињена, постала јак ослонац и стожер окупљања свих Срба из Југославије што је реметило његове планове у овом дијелу свијета (а таква политика Запада је и данас!)

Фото: dw.com