ПЛАТЕ

Ако су јасне моје идеје око успостављања ДРУШТВЕНОГ ДОГОВОРА и ако нова ВАЛАДА НАЦИОНАЛНО СПАСА  успостави тај неопходно потребан друштвени дијалог за промене, онда ће после тога све много  лакше да иде.

Суштина постигнутог Друштвеног договора је да заједница напредује и да се развија и да сви у заједници имају интереса из тог друштвеног и националног препорода.

Данас интерес имају само политички олош, тајкуни и криминалци.

У постигнутом Друштвеном договору, менаџери се брзо прилагођавају и воде компаније према одредбама Друштвеног договора.

То значи да раде калкулације послова у којима плате радника обезбеђују задовољење интересе радника на тржишту.

Шта то конкретно значи?

Не може данас радник да преживи са 200 евра месечне плате.

То је немогућа мисија.

Пишу ми радници из читаве Србије и износе своје тешке материјалне проблеме, траже да их посаветујем шта да раде.

Искрен да будем, нема живота на 200 евра месечне плате.

Односно, живот се урушава у свим својим сегментима на плати од 200 евра месечно.

Нема доброг савета на 200 евра месечне плате.

Задатак државе је да обезбеди све неопходно потребне услове да свет Капитала и Рада могу слободно да привређују на тржишту и да остварују своје заједничке интересе.

Понављам, Капитал и Рад нису у сукобу.

Они су на заједничком задатку остваривања профита из кога се исплаћују дивиденде и велике плате.

Профит се зарађује на слободном тржишту у слободној конкуренцији.

Држава ту не сме да се  меша, као што то сада ради када даје субвенције страним компанијама и тако руши принципе тржишног пословања.

Када ФИАТ добије 3,7 милијарди динара годишње субвенције , док су годишње плате свега 2,7 милијарди динара, то значи да је та компанија привилегована и да порески обвезници плаћају раднике у ФИАТ-у.

Тако држава директно руши тржишне принципе пословања и урушава друштвени систем вредности.

Тржишни принципи пословања значе да се поштују тржишни закони понуде и потражње.

Који се примењују и на успостављеном тржишту рада.

Шта то конкретно значи?

Не могу више да слушам и гледам лење паразите политичаре који упорно тврде како Срби неће да раде.

Наравно да неће да раде за плату од 200 евра месечно, јер не могу да преживе и прехране породицу.

Зато радна снага , образована и квалификована, напушта Србију , јер је приморана да се исељава да би преживели.

О понижавању и вређању интелигенције овде уопште не говорим.

Пишем само о томе како функционишу тржишни закони.

Ако за неки посао нема радника, то значи да је лоша понуда и да на ту понуду нема адекватне тражње, јер нико неће да ради за тај понуђени новац.

Ако нема радника да чува стада оваца, како сам вечерас прочитао текст, то значи да је плата за то ниска.

У самом наслову текста је велика противреченост, јер пише да је плата од 200 до 600 евра.

Колика је, годподо другови, понуђена плата – 200 или 600 евра?

Не може да буде између, јер је та разлика три пута, што је недопустиво у распону плата и што је велика маркетиншка превара.

Како решити овај проблем?

Врло једноставно.

Треба применити само тржишне законе.

Ако нико неће да чува овце за 200 евра, онда се подиже понуђена плата.

Ако на 300, 400 или 600 евра нема адекватне понуде, онда мора да се диже и даље  цена рада.

Мора да се успостави равнотежна цена.

Нема ту велике мудрости.

Тржиште ће да регулише ту цену рада.

Претпоставимо да се на плати од 2.000 евра нађе чобанин који ће да чува стадо.

Тада ступа менаџер са калкулацијом.

Ту постигнуту цену рада убацује у свој бизнис план и нуди продајну цену своје робе у којој је садржана нова цена рада.

Ако та цена робе има прођу на тржишту, онда све функционише.

Месар и угоститељ који купују јагњетину,калкулишу нову цену у своју продајну цену, ако имају купце и за такву цену, онда је успостављена тржишна равнотежа.

Купци узимају месо и гости ресторана купују печену јагњетину по тој цени, нема пада тражње, тако да чобанин може да прими плату од 2.000 евра, јер његова роба има тржиште.

Ако дође до пада тражње, нема купаца или се смањује куповина, онда се смањује тражња за јагњетином и нема потребе за толиком производњом, смањује се производња, што погађа чобанина и смањује се његова плата, јер тржиште више не може да валоризује његову палту од 2.000 евра.

Плата се смањује и успоставља на нижем равнотежном нивоу.

Поново, захваљујући тржишним механизмима.

Држава ту нема шта да се меша.

То уопште није њен посао.

На чаршијска блебетања како чобанин зарађује 2.000 евра, одговор је једноставан – иди и буди чобанин.

Велика плата чобанина ће привући велики број људи да раде посао чобанина.

Велика понуда  уз исту тражњу ће довести до пада цене рада.

Наће се радници који ће пристати да буду чобани и за 1.000 евра.

Тржиште ће поново то да регулише.

Држава то не регулише.

То није њен задатак.

Задатак државе је да прати тржишна правила игре и да санкционише оне који не поштују та правила.

Држава је фудбалски судија, који пушта да се игра развија, није смисао игре да се судија меша у саму игру, да буде учесник, судија мора да буде невидљив у току меча, он брани игру и надметање и  показује жуте и црвене картоне за све који играју прљаво.

Ако се, пак, држава појављује на тржишту као учесник тржишне игре, ако је држава тржишни играч, онда она не може да буде , истовремено, и судија, њен задатак је да буде тржишни играч и да поштује правила тржишне игре која је сама успоставила.

Не сме држава да руши правила тржишног пословања, јер тада руши сам систем.

Ако држава постави таква правила игре да се учлањењем у владајућу странку, данас у СНС, може запослити у државну службу, уз давање мита од пар хиљада евра, и да се за нерад може у државној служби добити плата од 500 до 2.000 евра, један део се као рекет враћа странци која је упослила радника, онда ће се на тржишту рада успоставити таква тражња за послом у држави да ће сви тражити да се тамо запосле.

Радна снага се понаша рационално. Иде тамо где је плаћена.

Нуди мито за посао у државној служби,пристаје да плаћа рекет и пристаје да прода свој глас на изборима, јер тако једино долази до сигурног посла.

Држава је успоставила таква правила игре на црном тржишту,које је, упркос свему, ипак, само тржиште, да се сви учесници , који желе да учествују на њему, тржишно понашају према тим успостављеним правилима.

Црно тржиште увек надомести недостатке контролисаног државног уплитања на слободно тржиште.

Плата се одређује на тржишту.

Плата мора да се заради.

Зато не прихватам пренемагања мојих колега послодаваца и менаџера, који кукају да нема радника за њихов пословне подухвате.

Нараво да нема када радницима нудите 250 евра месечну плату.

За ту плату нема адекватне понуде рада.

Подигните  плату и видећете колико ће људи да се јави.

Колико да подигнете?

Па, док се не успостави тржишна равнотежна цена рада.

Ако ваш посао не може да трпи толику цену рада домаће радне снаге, тражите раднике на страном тржишту.

Ако их нађете, онда је то доказ да наш народ неће да ради.

Ако их не нађете, онда је то доказ да ваш бизнис није реалан.

Одустаните од таквог бизниса, јер нема дугорочну перспективу.

Упамтите, не можете градити дугорочан посао на експлоатацији радне снаге.

Постоји светско тржиште радне снаге.

Које доводи до покретљивости радне снаге на светском тржишту.

Тако наше лекаре и медицинске сестре, узимам њих за пример, јер је данас највећа потражња у Европи управо за њима, имају велике могућности да се брзо запосле у остарелој и размаженој Европи на плате које су и до десет пута веће од плата које примају у Србији, одлазе јер на том тржишту могу да валоризују свој рад.

Србија остаје без лекара и медицинских сестара, које ће нас скупо коштати здравља нације.

Шта држава мора да уради да спречи овај станпедо стручњака?

Мора да значајно повећа плате стручњацима у скалду са тржишним принципима.

То је једини начин да се заустави одлазак стручњака.

Ако чиновник у некој државној агенцији има плату два пута већу од нашег водећег хирурга, то јасно показује да држава више вреднује нерад тог чиновника, него стварни рад хирурга, који, услед немогућности да оствари нормалан живот, свестан да његов рад далеко више вреди на светском тржушту, одлучује да напусти Србију.

То је данас постала општа епидемија и то ће Србију довести до коначног нестајања.

Некопетентни управљају државом, док стручњаци беже из Србије.

Лаж је да држава нема новац да плати наше водеће стручњаке.

Тоталитарни режим расипа новац на све стране и нема никакву стратегију за излазак из ове наше стратегије.

ВЛАДА НАЦИОНАЛНОГ СПАСА може да заустави све ове негативне тенденције уколико држава направи ДРУШТВЕНИ ДОГОВОР, којим ће се решити односи између Државе, Капитала и Рада, којим се решава и минимална плата неопходна за нормалан живот радника у савременом друштву, уколико се уведу логични платни разреди у државним службама и уколико будемо имали слободно тржиште радне снаге, где ће држава само да одреди правила игре, избегавајући да се непотребно меша и ограничава тржишне принципе.

Понављам, плата мора да се заради.

Плата се зарађује само на тржишту.

То радници добро знају.

Потребно је то да схвати и наша држава.

Београд, 23.07.2017

 Бранко Драгаш