Pismo sa Kosova – Ovo nije život, nego njegova parodija

Vodu nemamo danima, a situacija sa strujom je dobra. Četiri sata je nemamo a dva je imamo. A možemo, na primer, uopšte da je nemamo.

Kosovo

Kuzmin je izolovano srpsko selo u opštini Kosovo Polje, u centralnom delu Pokrajine, gde u proteklih 15 godina nijedan visoki zvaničnik države Srbije nije bio. Selo ima 113 kuća i nijedna nije prodata. Oni su dobar primer kako živi većina Srba na Kosovu i Metohiji.

Pitam ih: „Koliko Kuzmin ima stanovnika”?

Kažu: “278. Bude nas i više, ali trenutno nas je toliko.”

“Znači oko 300?”

“Zašto kažeš trista, kada ti lepo kažemo 278? Nema uveličavanja, tako je kako je. Mora tačno da se zna koliko nas ima”.

Deluju mi čudno, ali nastavljam razgovor:

„Ima li nešto novo? Kad sam poslednji put bila, pokazali ste mi dva ulična svetla i objasnili da je to sve što je urađeno u Kuzminu u 2013. godini, mada vam nije bilo jasno šta će svetla, jedno do drugog, na sred sela“.

„Pokvarila su se i još su bespotrebnija. Oko njih raste korov, a mi se i dalje pitamo šta će tu. Novo je da je ona deponija đubra, koja je bukvalno blokirala ulaz u selo, sada veća nego prošle godine. I tako važimo za izolovano selo, još samo treba deponijom da nas ograde, ali nije to sada važno. Kada pogleda oko sebe, čovek se na sve navikne, pa i na smeće. Nego, postavili su nam imena ulica, ovi opštinari iz Kosova Polja. Sada svaka ulica u ovom malom selu ima ime.”

„Koliko vidim, ova ulica se zove Toza Marković i ime je napisano albanskom abecedom. Ne smeta vam? Jeste li se nekome žalili”?

„Kome da se žalimo? Šiptarima u opštini Kosovo Polje? Ne, ne smeta nam, baš su fino napisali. Eto, to je naša realnost. Mi smo je prihvatili.”

ZNAKOVI DA NE ZALUTAMO

„Šta će onda ona jedna polomljena tabla sa pogrešno napisanim imenom ulice u šahti? Eno je gde viri“, pokazujem im rukom.

„To je neko slučajno polomio i stavio tu. Vidi stvarno kako joj je odabrao mesto – šahtu od kanalizacije, sklonio poklopac i…, ali mi ne znamo ko je to uradio. Osvanula je na tom mestu odmah posle postavljanja tabli sa nazivima ulica, gledamo je svakog dana.”

Kosovo

„Imate i saobraćajne znakove. Šta će vam znakovi po seoskim uličicama”?

„Treba! Vidite, niko više ne može da se izgubi u selu od dvesta i nešto duša. Niko se nikada nije ni izgubio, ali sada je ta mogućnost potpuno isključena. Jasno piše ime ulice, dobro nije baš jasno, ali piše, tu je i saobraćajni znak, ma sve kako treba. Mora da se poštuju pravila o brzini. Doduše ovaj naš put je rupa na rupu, i po njemu možeš da voziš samo u prvoj brzini, ali neka su postavili znak. Problem je što nam je put toliko loš pa od silne pažnje da ne polomimo auto vozeći po ovim još malo pa rovovima, mi te znakove ne vidimo i vozimo ispod dozvoljene granice. Nije lepo sa naše strane, ali, kada nam jednog dana postave policijsku kontrolu u selu, platićemo kaznu za ometanje saobraćaja, nećemo da se bunimo. Realni smo.”

Rekoh sebi u bradu kakav li je to ovde saobraćaj?
Čuli su me.
„Dobro nema saobraćaja, niko ovde sem nas meštana ne prolazi ali, recimo da dođe kosovska policija, njih će znak da zanima, bude li saobraćaja ili ne. Ako vozimo ispod dozvoljene brzine, krivi smo. Mi smo na sve spremni, ništa ne može da nas iznenadi. Jeste li gledali crtani film o Koji Kojotu i ptici trkačici? Može i ovde šleper da projuri.”

Ja se nasmejah, oni ozbiljni.

„Imate li struje, vode”?

„Imamo, fino je. Vodu nemamo danima, a situacija sa strujom je dobra. Četiri sata je nemamo a dva je imamo.”

Pitam ih začuđeno: šta je tu dobro?

„Pa možemo, na primer, uopšte da je nemamo. I šta onda? Da se žalimo kod Šiptara? Naša država nas je prepustila njima, oni procenili da nam je dovoljno dva sata struje i po koji sat vode na svaki peti dan, pa da im ne dosađujemo. Primaju ih u razne međunarodne organizacije i to kao ‘državu’. Moraju ljudi za Olimpijadu da se spremaju, a mi da im kukamo kako nemamo struje, vode… Već smo vam rekli; mi smo shvatili da je to naša realnost – život bez elementarnih uslova.”

MAKSIMUM NA DELU

Ovo mi nije bilo smešno, iz njih govori očaj.

„Dolazi li vam ko da vas pita kako ste? Treba li vam šta? Ranije ste govorili da bi voleli da vam dođu političari iz Beograda, pa da ih ugostite mesec dana da vide kako je kada živiš u getu bez struje i vode. Da li poziv još uvek važi”?

„Ne. Zašto da dolaze da se muče? Naša deca su odrasla i još uvek odrastaju tako. Ona misle da je to normalno, shvatila i deca šta je realnost. Ništa nam ne treba, sve imamo. Neka oni idu da obilaze one četiri starije gospođe u Đakovici, ipak je to povratak. Mi smo ovde sve vreme, kome smo mi zanimljivi da se fotografiše sa nama? Pa nama je dovoljno što su nam posle 15 godina trpljenja i mučenja kroz potpisani papir u Briselu poručili da je to naša realnost, da nema bolje, da skoro pa ne postojimo. Lekar nam dolazi jednom nedeljno, tako gledamo se kada dođe jer nema lekova, nema ništa – ni tabletu da nam da. A šta će mučenik, popriča sa nama, kaže dobro smo. To nam je dovoljno. Nećemo da kukamo, jednostavno nećemo, samo ćemo da posmatramo šta se radi i da pokušamo da opstanemo. Za sada, to je naša realnost.”

„Vi mislite da je vaš mučan život kao i život svih Srba na Kosovu i Metohiji, maksimum pregovora u Briselu”?

„Ne mislimo, znamo. Pa evo maksimuma na delu po celom Kosovu. Jesmo li posle potpisivanja sporazuma iz Brisela slobodni? Naravno da nismo. Da li nas i dalje tuku Albanci? Tuku nas. Ako se nešto drugo priča narodu, onda to nije upućeno Srbima sa Kosova i Metohije, već onima što žive u centralnoj Srbiji. Njih treba da ubede da čine čuda da nama bude bolje, oni su glasačko telo. Kažemo vam – mi ne postojimo.”

Poznajem ove ljude – domaćini. Očajni su. Posle toliko godina stradanja sebe su podigli na još jedan nivo apsurda života.

Srbi na Kosovu i Metohiji žive izvan svih granica mogućeg. Jad i beda gde god da krenete, očaj koji je dostigao taj nivo da su ljudi sami sebe otpisali. Jednostavno kažu: „Ovo nije život, nego njegova paradija”.

U toj parodiji država Srbija je Srbe sa Kosova i Metohije poklonila „državi Kosovo” da ih pokazuje kao osvojeni trofej. To što te iste „kosovske vlasti” sa njima postupaju kao sa poklonom koji im se gadi, nikoga na kugli zemaljskoj nije briga.

IZVOR: Janja Gaćeša/facebookreporter.org