OTVORENO PISMO VLADANU VUKOSAVLjEVIĆU, BUDUĆEM MINISTRU KULTURE I INFORMISANjA

Poštovani gospodine Vukosavljević, vidim da mnogi dovode u pitanje vašu kompetenciju i relevantnost u sferi kulture, imajući u vidu vašu biografiju: takođe, brojni kritičari analiziraju i traže „mrlje“ u vašoj prošlosti, kako bi vas diskreditovali pre nego što ste uopšte i seli u fotelju.

Za razliku od takvih, ne sudim unapred o Vašoj kompetentnosti, jer će o tome odlučivati rezultati – ne osvrćem se na Vašu prošlost, jer će o njoj govoriti budućnost. Ali se zato pozivam na Vašu čestitost, jer će o njoj suditi ono najbitnije: dela, baš kao što su nedela, ili u najbolju ruku odsustvo dela sudili i doneli konačan sud o vašim prethodnicima.

Neko bi rekao već davne 2004. godine, 26 profesora u Nikšiću, ostalo je bez posla jer su branili identitet, jeziku, kulturu i sve ono u šta verujemo, što nas čini onim što jesmo. Tih 26 ljudi hrabro je, bez poveza preko očiju, svesno toga gde idu i da povratka nema, a pobeda nije moguća, stalo pred streljački vod Novocrnogoraca, svesno da će izgubiti sve, ali sačuvati ono najvrednije: istinu i pravdu. Srbija, matica koja ih je tada hrabrila i požurivala, nemo je posmatrala plotun dukljanskog voda – nedostajalo je samo da na kraju licemerno aplaudirala, ali je iz neke navodne pristojnosti ipak uspela da se suzdrži.

Iluzorno je, čoveku vašeg obrazovanja i profila iznositi citate o značaju kulture, uključujući i onaj čuveni Čerčilov („Ako se nje odreknemo, šta ćemo onda braniti“), a u dubokom uverenju da vas kroz život i rad vodi etika, još je ilozurnije govoriti o veličini i značaju njihovog hrabrog gesta, svesne žrtve i činjenice da nisu bili samo poslednji, već i jedini na braniku Časti u Crnoj Gori. Počeo sam priču o njima sa „neko bi rekao već davne 2004 godine“, iako sam duboko uveren da je ta teza izuzetno pogrešna: ta spomenuta Čast je neprolazna kategorija, pa iako se mnogi trude ili pokušavaju da zaborave, njihov gest ne može biti „davan“, već je i danas aktuelan i velik, baš koliko je i te 2004. godine bio.

Dok Vas, već sada kumovi, prijatelji i poznanici povlače za rukav, uzurpiraju vam mir i privatnost, a telefon ne prestaje da zvoni jer traže sredstva za svoje nevladine organizacije, projekte i eventualno funkcije i radna mesta, pitate se zašto Vas gnjavim i zašto sada potežem ove divne ljude i nešto što se dogodilo pre 12 godina, zašto iz fioke izvlačim boj koji je izgubljen, boj koji je unapred bio osuđen na propast?

Veoma je jednostavno: dok kopamo po kostima iz jama u Drugom svetskom ratu i rehabilitujemo ovog ili onog, zaboravljamo da rehabilitujemo heroje novije istorije. Ove ljude, siguran sam, iako većinu lično ne poznajem, nije toliko zaboravila presuda u Crnoj Gori, kojom im je uskraćen posao, egzistencija i šansa da brinu o porodici. Tu presudu, doživeli su kao nagradu. Ali, verujem da ih je duboko pogodila presuda u Srbiji – ta presuda, u ime vlasti, „viših interesa“ i „nižih pobuda“, zove se zaborav.

I zato je vaša prva, a ujedno istorijska obaveza, obaveza pred nama smrtnicima i onim gore besmrtnima, da ih rehabilitujete. Javno, glasno i ponosno. Da se čuje, da odjekuje. Srbijom i među Srbima. I šire, naravno.

I ne samo to: svedoci smo da su u godinama iza nas Nacionalne penzije dobijali, mimo istaknutih i kvalitetnih umetnika, neka beznačajnija, opskurna imena, bliska ovim ili onim strukturama, čime je ta kategorija degradirana i postala predmet javne sprdnje. Obaveza Vam je, još jedna, da zbrinete ove ljude. Da im pokažete da nisu sami. Da vratite materijalno dostojanstvo njima i njihovim porodicama. Toliko im dugujete. Odmah i sada.

Da zaključim, poštovani gospodine Vukosavljević: rezultati će doći vremenom. Kompetencija će biti potvrđena vremenom. Prošlost demistifikovana vremenom. Dela moraju postojati sve vreme. Od početka, pa do kraja. Zato, kada preuzmete funkciju, sednete u kabinet, naručite prvu produženu kafu od sekretarice i uključite službeni računar, razmislite o ovim ljudima. I nemojte samo razmišljati, nego delujte. Jer je sve drugo nedelo. A, to nedelo traje 12 godina. Previše je, složićete se.

Srdačan pozdrav,
Tomislav Lovreković

IZVOR: anti-censura.com