Остоја Симетић: Шести октобар – покајничко сећање

Нисам волео Слобу. Моја породица је од распада СФРЈ гајила изражен антислобизам. Нисмо га марили, јер није преузео војску, умарширао у Загреб и Сарајево, ишамарао Фрању и Алију, и омогућио Србима слободан останак у Југославији.

Замерали смо му што је нашим рођацима у Српској увео санкције. Разјарило нас је што је допустио да усташоидне фаланге у олујном Бљеску потерају Србе као марву, понизе њихову војску и лише их грађанског и људског достојанства. Сметао нам је и Марко. Љутило нас је што га у школу вози само ауто право и што је с многим пјевачицама спав’о.Увредљиво је било Мирино објашњење о ношењу гајби, којим је Маркица стекао Мадону. А тек Миру што нисмо волели. Она је одбијала да схвати своју непопуларност и Лењинову превазиђеност. Беснели смо на Слобу што њену партију стално шверцује у власти. Љубиша Ристић, њен ЈУЛ-овски доглавник, нервирао нас је изјавама попут оне да говори српскохрватским језиком. Сметало нам је и што смо сиромашни. Како нас је тек жестило што самозвану ОВК није растурио ’95, ’96. кад су први пут рафалисали полицијског стојадина, већ је пустио да се терористи организују и наоружају, па да он, у улози врховног комаданта, брани Србију од те пошасти, берући симпатије гласача у Дневниковом додатку. А о медијима, боље да не почињем. Мислио сам да горег мрака у тој сфери нема. Нисам још знао за Тијанића и Б92. Све информативне емисије звучале су као извештај Омера Карабега о изградњи Новог Београда у филму „Варљиво лето ’68.“.

Дакле, веровали смо да је Он српски издајник, комунистички диктатор и лопина. И бејасмо у праву.

Ипак, нисмо ми хтели његову смену да би Наташа и Соња окупирале РТС или да би Аздејковић дефлорисао, полицијским лисицама сапети, Београд. Нисмо га презирали што је бранио прекодринске Србе, већ што их није одбранио. Замерали смо му Маркове гајбице, јер још нисмо знали за Колетове шећеране. Нисмо желели да арбанашки терористи буду пуштени из српских затвора. Кад смо галамили на РТС, није то било да би нам приказивао енглеске филмове о измишљеним српским зверствима. Није нам недостајао Владимир Вукчевић, а још мање Векарићу Бруно. Живцирао нас је (К)Радоман Божовић, али нисмо познавали Ђелића, Динкића, Влаховића, Милосављевића, Јелашића и остало експертско друштво. Хаџи Драган Антић звани Струја изазивао је у нама презир, али и он би далеко блажи био, да смо имали појма о Теофилу, Ољи, Миљковићки, Југославу, Антонели, Луковићу, Бујошевићу и Марини Фратуцан, тј. да смо знали какви ће они бити кад заседну на централне медије.

Сећам се изјаве Слободана Милошевића, да је уставни суд донео одлуку о Војиној победи, те да он исту, будући донету од надлежног органа, уважава, а да ће му и пријати одмор од велике одговорности и време за игру са унуком Марком. Изгледао је побеђено, изнурено, смождено и понижено. Признајем, сеирио сам у том тренутку. Био сам злурад. Нисам се понео хришћански. Наслађивао сам се његовим понижењем. Као магарац из басне, који дође да, на послетку, и он ритне лава који је остарио и онемоћао. Не кажем да је Слоба икад био лав, али је био моћан, многи су му се додворавали, улагивали, лакејисали код њега, да би по његовом паду обрнули капу и прогласили се највећим демократорима. Сетимо се, на пример,  срамотне демократске еуфорије Милојка Пантића.

Кад је после отимања РТС-а и дивљачког пребијања његовог, свакако непрофесионалног и пристрасног глодура, Милановића, поново укључен сигнал ове куће, сећам се своје мисли: „Не могу да верујем, да ћу од данас моћи да гледам Дневник!“ Био сам уверен да ће сада кренути Истина из Таковске 10. Брзо сам се реазуверио. Црквењаков и Лазовић су стреловито достигли ниво пристрасности и острашћености Татјане Ленард и Милорада Комракова. Само су заменили господаре. Лакеји остају лакеји. Ђинђића, Пешићку и Чанка сам одувек сматрао издајницима и западњачким компрадорима. За Батића, Миловановића, Цолета и ине петоктобарске харамбаше нисам ни чуо до тада, али су ми одмах пошли на живце. Већ проклетог шестог октобра, видело се да нисмо победили ми, већ они. Који то они? Па битанге које су у Сегедину примале новац и инструкције за подјармљивање сопственог народа. Нисам ја хтео пад режима да бисмо се катарзирали, признавали злочине које нисмо починили, извињавали се Турцима и Хрватима, доводили ЕУЛЕКС и одрицали се сопствене територије. Нисам га желео да би Србија повукла пресуде Солани, Клинтону, Мадленки и другим злотворима,  већ да би престало да се краде и лаже и, најважније, да би се коначно српском државом патриотски управљало.

Од мојих жеља није било ништа. Србија је кренула у самоколонизацију невиђеном брзином и жестином. Медијске лажи су експоненцијално нарасле, а некритичност новинара попримила је обличје гротеске. У Његово време, контролисани су РТС и главне новине, али је било тушта и тма локалних ТВ и радио станица, о новинама да и не говорим, које су на пасја кола пљувале и режим и Њега лично. Кад је зајахао Ђинђић, па после Чеда и касније Борат, све телевизије од Јавне куће (неки кажу Јавни сервис) до најзабаченијег локалног студија извештавају као билтени Главних одбора ДС-а и ЛДП-а. Не смеју за бомбардовање да кажу агресија, већ му тепају НАТО интервенција. За мучко убиство својих колега не оптужују убице, већ оне који наводно, будући обавештени о намери НАТО-ваца да ове побију, нису исте уклонили с радних места. Пред функционерима власти или дрхте и не смеју да их питају ишта шкакљивије или неће, јер их сматрају својим саборцима из дана борбе за америчке националне интересе у Србији. О овоме је компетентно писао Жарко Јанковић.

О томе колико су нас задужили и опљачкали немам снаге ни да размишљам. Цементаре, банке, кредити… они који су под Слобом стекли богатство, увишестручили су га под ДОСманлијама, а појавили су се и њихови тајкуни. Чуме је постао угледни бизнисмен, а Карлеуша колумнисткиња.

Авај, од кукњаве и накнадне памети нема много вајде. Ваљало би, стога, извући неке поуке и донети закључке за будућност.

Оно што ми се намеће као правилност у тадашњим и потоњим запоседањима кормила српске државе јесте – навући рају патриотском реториком и иконографијом, па завладати по мандату не народа српског, већ амбасадора америчког. И ономад је на црту Слоби изашао мирни, повучени, промишљени Коштуница, а не дрчни западоид Ђинђић или надобудни урбаноид Чеда. Зашто? Је ли несебични Зоран хтео да сласт победе над „балканским касапином“ препусти Воји? Јок! Народ, у огромном проценту, не би пристао да гласа за западњачког батлера, па је одабран патриота, аферама неокаљан, који се с Милошевићем никада није срео, а у Сегедину, сем туристички, никада није био.

Коштуница, Ђинђић и ДОС

Он је победио, а Зоки је завладао. Завладао и кренуо у реформе, па нам укинуо национално достојанство и понос, третиравши Скупштину и Владу као роштиљ киоске који најхитније испоручују његове наруџбине.

Када се опет, 2008. ломило хоће ли Србија патриотском страном или бриселско вашингтонским булеваром одрицања од територијалне укупности, народ је поново већински изгласао оне које је сматрао родољубима, али се накнадно Ивица, под све Слобином сликом на конгресу, одметнуо жутима и омогућио завођење Тадићеве страховладе. Касније су Тадић и Ракић помогли да настане ЗОО врт који нас данас мрви и распродаје, под именом СНС. И приликом те ујдурме, гкавно лице беше „добри парохијанин“ Тома, али је његов тријумф над Боратом искористио повеберени еврофанатик Вучић да преузме апсолутну власт у Србији.

Наново долазе избори. Можда само београдски, а није немогуће и републички. Сценарио није промењен. Србија се убрзано растаче и све жешће понижава, али је то, уз растуће сиромаштво, изгледа престало да жуља народ. Прети опасност да се вУЧКо самопрогласи за цара. Он је унапредио причу. За свакога по нешто. И Русија и НАТО. И Косово и ЕУ. И борба против тајкуна и пелене код страног „инвеститора“.

Остоја Симетић

Колико год немогуће звучало, опозиција је неспособна да поентира на идиотлуцима које Вучић стално изговара. Алтернатива режиму, вероватно најгорем у дисадашњој историји Србије, је више него бедна. Дотле смо дошли да се чак озбиљно размишља о рециклажи Драгана Ђиласа, а као модел нормалног и пристојног политичара се узима Саша Јанковић, познат и као Мајка Сребренице, који би могао раме уз раме с див јунацима српског људскоправаштва, Јеленом Милић, Петром Луковићем, Наташом Кандић и Борком Павићевић. Вратио се и Вук Јеремић, на депонији српске политике, од лешинара отргао име негдашње странке Милана Парошког и као нов политички ентитет објавио Народну странку. Уз њега су Санда, Вукадиновић, Синиша Ковачевић… који су заборавили да је за његова дана доведен ЕУлекс на КиМ. Сметнуло се с ума да је Викиликс приказао Јеремићеве молбе западу за још мало времена да он и БоТа упакују народу косметску издају. Сад је он икона српског родољубља?! О кловну с обода београдске периферије што „учи“ комуникологију на приватном факултету не бих говорио. Црвени војвода је намирен па умирен. Сад се потуца по ријалитијима и простачи се по старим навикама.

ДСС не схвата да му је шака земље већ бачена по лијесу, те да јако тешко може убедити гласаче да јој поново поклоне поверење. Странка упорно избегава да заузме резолутан став према процесима и актерима политичког живота у нашој земљи, да попу каже поп, а бобу боб. Задржава у врху организације људе које (с разлогом или без њега) јавност черечи као сараднике Вучићевог удруженог злочиначког подухвата, најављује одазив вођином позиву за дијалог о предаји КиМ (како би позвала АВ на покајање и преумљење), иако је очување Косова најважнији стратешки циљ негдашње Коштуничине странке итд. Та, овој странци иманентна амбивалентност, која је више предмет претеране опрезности и робовања „државотворној“ форми и маниру него жеље за скривањем става и интереса (по мени) снажно иритира људе, а противницима сипа муницију у шаржере. Свакако, не сме се никада заборавити, Демократска странка Србије има, вероватно, најбољи програм од свих политичких актера у Србији, али и људе који могу да га спроведу. Питање је само, да ли би требало да се ти људи и тај програм ослободе негативног имиџа који је странка добила, највише кривицом медија, следбеника западњачких интереса, и кроз неку другу форму деловања, покушају да у скалду са њим мењају тј. лече Србију или би требало да заједно са странком пропадну и људи и програм и идеја. Наивно је мислити да ће промена логотипа допринети расту популарности.

Двери лутају од братимљења с хрватским шовинистом Пернаром, јер ето не љуби глобалистичке ланце, преко грљења са помињаним Сашицом Јанковићем (мада, истини за вољу није забележено присуство Дверјана на прослави рођендана Сашиног кера) до ријалити наступа свог старешине, Бошка Обрадовића. Чини ми се да понављају грешку Вука Јеремића. Тај тип је наумио да прекопира Вучићеву „кеч-ол“ кампању, па да буде фини, умивени дечко, национално мешовитог порекла, ерго прихватљив мондијалистима, али и политичар који аргументовано заступа националне интересе, што би требало да га препоручи родољубивим гласачима. Но, поред чуда пара и напора у кампањи за председничке изборе, објективно је бивши ђак Харварда и Бориса Тадића испао њихов највећи губитник. Националисти нису прогутали његову патриотску маскараду, а грађаноиди су му замерали козметичку борбу за територијални интегритет Србије из времена министровања.

Та опасност прети и Дверима. Да би се умилили србокомуњарама и урбаноидима, кораком од седам миља се удаљавају од своје хришћанске реторике из прошлости, састанче са „регионалним лидерима“ и терају Бошка да глуми фрајера по друштвеним мрежама. Тако можемо видети његове слике за кафанским столом које би требало да нас увере како није заборавио старе другаре откад је постао посланик, кесе у којима доноси кући бакалук с пијаце или пасторлане призоре његове невиђене људскости, нарочито наглашене у сцени цепања дрва баки за огрев. Патетици никад краја, па смо видели и тањир с колачима који му је супруга оставила, сакривши од деце, да се заслади по повратку кући након тешке борбе за народ и његове интересе. Човек који му ради маркетинг је или тешки кретен или острашћено мрзи самог Бошка Обрадовића и намерно му прави штету. Но, не треба Двери и Бошка отписивати, макар у спомен оног прегалаштва које је, за њихове прве младости, даровало српству фантастичан часопис „Двери“ и незаборавне трибине наших народних философа, које су, са српског становишта, осветљавале тренутне и историјске истине. Они који данас чине партију Двери, сигурно у себи носе, друштвену доктрину засновану на православљу, која је и заинтересовала јавност за њихов рад. Но, добар вам стојим, националистима толико смета умивање Двери, да се лако може десити да их не буде довољно за пребачај чувеног цензуса, а паткичари их не би прихватили таман да изведу сатанистички перформанс у храму Светог Саве.

Ван сваке сумње, треба рушити Вучића. Но, ваља имати на уму да је он, у пакту с Империјом, надмашио Тадића у велеиздаји, а да ће онај ко постане нови њен миљеник, дати обећање истој, да ће у поменутој гадовској дисциплини надвисити и самог вУЧКа.

Иако с пуно резерви, у тако тешкој ситуацији, предлажем народу да гласа или за ДСС или за Двери, никако не наседајући на неки нови ДОС и 5. октобар.

Српски културни клуб