Ostoja Simetić: Šesti oktobar – pokajničko sećanje

Nisam voleo Slobu. Moja porodica je od raspada SFRJ gajila izražen antislobizam. Nismo ga marili, jer nije preuzeo vojsku, umarširao u Zagreb i Sarajevo, išamarao Franju i Aliju, i omogućio Srbima slobodan ostanak u Jugoslaviji.

Zamerali smo mu što je našim rođacima u Srpskoj uveo sankcije. Razjarilo nas je što je dopustio da ustašoidne falange u olujnom Bljesku poteraju Srbe kao marvu, ponize njihovu vojsku i liše ih građanskog i ljudskog dostojanstva. Smetao nam je i Marko. Ljutilo nas je što ga u školu vozi samo auto pravo i što je s mnogim pjevačicama spav’o.Uvredljivo je bilo Mirino objašnjenje o nošenju gajbi, kojim je Markica stekao Madonu. A tek Miru što nismo voleli. Ona je odbijala da shvati svoju nepopularnost i Lenjinovu prevaziđenost. Besneli smo na Slobu što njenu partiju stalno švercuje u vlasti. Ljubiša Ristić, njen JUL-ovski doglavnik, nervirao nas je izjavama poput one da govori srpskohrvatskim jezikom. Smetalo nam je i što smo siromašni. Kako nas je tek žestilo što samozvanu OVK nije rasturio ’95, ’96. kad su prvi put rafalisali policijskog stojadina, već je pustio da se teroristi organizuju i naoružaju, pa da on, u ulozi vrhovnog komadanta, brani Srbiju od te pošasti, berući simpatije glasača u Dnevnikovom dodatku. A o medijima, bolje da ne počinjem. Mislio sam da goreg mraka u toj sferi nema. Nisam još znao za Tijanića i B92. Sve informativne emisije zvučale su kao izveštaj Omera Karabega o izgradnji Novog Beograda u filmu „Varljivo leto ’68.“.

Dakle, verovali smo da je On srpski izdajnik, komunistički diktator i lopina. I bejasmo u pravu.

Ipak, nismo mi hteli njegovu smenu da bi Nataša i Sonja okupirale RTS ili da bi Azdejković deflorisao, policijskim lisicama sapeti, Beograd. Nismo ga prezirali što je branio prekodrinske Srbe, već što ih nije odbranio. Zamerali smo mu Markove gajbice, jer još nismo znali za Koletove šećerane. Nismo želeli da arbanaški teroristi budu pušteni iz srpskih zatvora. Kad smo galamili na RTS, nije to bilo da bi nam prikazivao engleske filmove o izmišljenim srpskim zverstvima. Nije nam nedostajao Vladimir Vukčević, a još manje Vekariću Bruno. Živcirao nas je (K)Radoman Božović, ali nismo poznavali Đelića, Dinkića, Vlahovića, Milosavljevića, Jelašića i ostalo ekspertsko društvo. Hadži Dragan Antić zvani Struja izazivao je u nama prezir, ali i on bi daleko blaži bio, da smo imali pojma o Teofilu, Olji, Miljkovićki, Jugoslavu, Antoneli, Lukoviću, Bujoševiću i Marini Fratucan, tj. da smo znali kakvi će oni biti kad zasednu na centralne medije.

Sećam se izjave Slobodana Miloševića, da je ustavni sud doneo odluku o Vojinoj pobedi, te da on istu, budući donetu od nadležnog organa, uvažava, a da će mu i prijati odmor od velike odgovornosti i vreme za igru sa unukom Markom. Izgledao je pobeđeno, iznureno, smoždeno i poniženo. Priznajem, seirio sam u tom trenutku. Bio sam zlurad. Nisam se poneo hrišćanski. Naslađivao sam se njegovim poniženjem. Kao magarac iz basne, koji dođe da, na posletku, i on ritne lava koji je ostario i onemoćao. Ne kažem da je Sloba ikad bio lav, ali je bio moćan, mnogi su mu se dodvoravali, ulagivali, lakejisali kod njega, da bi po njegovom padu obrnuli kapu i proglasili se najvećim demokratorima. Setimo se, na primer,  sramotne demokratske euforije Milojka Pantića.

Kad je posle otimanja RTS-a i divljačkog prebijanja njegovog, svakako neprofesionalnog i pristrasnog glodura, Milanovića, ponovo uključen signal ove kuće, sećam se svoje misli: „Ne mogu da verujem, da ću od danas moći da gledam Dnevnik!“ Bio sam uveren da će sada krenuti Istina iz Takovske 10. Brzo sam se reazuverio. Crkvenjakov i Lazović su strelovito dostigli nivo pristrasnosti i ostrašćenosti Tatjane Lenard i Milorada Komrakova. Samo su zamenili gospodare. Lakeji ostaju lakeji. Đinđića, Pešićku i Čanka sam oduvek smatrao izdajnicima i zapadnjačkim kompradorima. Za Batića, Milovanovića, Coleta i ine petoktobarske harambaše nisam ni čuo do tada, ali su mi odmah pošli na živce. Već prokletog šestog oktobra, videlo se da nismo pobedili mi, već oni. Koji to oni? Pa bitange koje su u Segedinu primale novac i instrukcije za podjarmljivanje sopstvenog naroda. Nisam ja hteo pad režima da bismo se katarzirali, priznavali zločine koje nismo počinili, izvinjavali se Turcima i Hrvatima, dovodili EULEKS i odricali se sopstvene teritorije. Nisam ga želeo da bi Srbija povukla presude Solani, Klintonu, Madlenki i drugim zlotvorima,  već da bi prestalo da se krade i laže i, najvažnije, da bi se konačno srpskom državom patriotski upravljalo.

Od mojih želja nije bilo ništa. Srbija je krenula u samokolonizaciju neviđenom brzinom i žestinom. Medijske laži su eksponencijalno narasle, a nekritičnost novinara poprimila je obličje groteske. U Njegovo vreme, kontrolisani su RTS i glavne novine, ali je bilo tušta i tma lokalnih TV i radio stanica, o novinama da i ne govorim, koje su na pasja kola pljuvale i režim i Njega lično. Kad je zajahao Đinđić, pa posle Čeda i kasnije Borat, sve televizije od Javne kuće (neki kažu Javni servis) do najzabačenijeg lokalnog studija izveštavaju kao bilteni Glavnih odbora DS-a i LDP-a. Ne smeju za bombardovanje da kažu agresija, već mu tepaju NATO intervencija. Za mučko ubistvo svojih kolega ne optužuju ubice, već one koji navodno, budući obavešteni o nameri NATO-vaca da ove pobiju, nisu iste uklonili s radnih mesta. Pred funkcionerima vlasti ili drhte i ne smeju da ih pitaju išta škakljivije ili neće, jer ih smatraju svojim saborcima iz dana borbe za američke nacionalne interese u Srbiji. O ovome je kompetentno pisao Žarko Janković.

O tome koliko su nas zadužili i opljačkali nemam snage ni da razmišljam. Cementare, banke, krediti… oni koji su pod Slobom stekli bogatstvo, uvišestručili su ga pod DOSmanlijama, a pojavili su se i njihovi tajkuni. Čume je postao ugledni biznismen, a Karleuša kolumnistkinja.

Avaj, od kuknjave i naknadne pameti nema mnogo vajde. Valjalo bi, stoga, izvući neke pouke i doneti zaključke za budućnost.

Ono što mi se nameće kao pravilnost u tadašnjim i potonjim zaposedanjima kormila srpske države jeste – navući raju patriotskom retorikom i ikonografijom, pa zavladati po mandatu ne naroda srpskog, već ambasadora američkog. I onomad je na crtu Slobi izašao mirni, povučeni, promišljeni Koštunica, a ne drčni zapadoid Đinđić ili nadobudni urbanoid Čeda. Zašto? Je li nesebični Zoran hteo da slast pobede nad „balkanskim kasapinom“ prepusti Voji? Jok! Narod, u ogromnom procentu, ne bi pristao da glasa za zapadnjačkog batlera, pa je odabran patriota, aferama neokaljan, koji se s Miloševićem nikada nije sreo, a u Segedinu, sem turistički, nikada nije bio.

Koštunica, Đinđić i DOS

On je pobedio, a Zoki je zavladao. Zavladao i krenuo u reforme, pa nam ukinuo nacionalno dostojanstvo i ponos, tretiravši Skupštinu i Vladu kao roštilj kioske koji najhitnije isporučuju njegove narudžbine.

Kada se opet, 2008. lomilo hoće li Srbija patriotskom stranom ili briselsko vašingtonskim bulevarom odricanja od teritorijalne ukupnosti, narod je ponovo većinski izglasao one koje je smatrao rodoljubima, ali se naknadno Ivica, pod sve Slobinom slikom na kongresu, odmetnuo žutima i omogućio zavođenje Tadićeve strahovlade. Kasnije su Tadić i Rakić pomogli da nastane ZOO vrt koji nas danas mrvi i rasprodaje, pod imenom SNS. I prilikom te ujdurme, gkavno lice beše „dobri parohijanin“ Toma, ali je njegov trijumf nad Boratom iskoristio povebereni evrofanatik Vučić da preuzme apsolutnu vlast u Srbiji.

Nanovo dolaze izbori. Možda samo beogradski, a nije nemoguće i republički. Scenario nije promenjen. Srbija se ubrzano rastače i sve žešće ponižava, ali je to, uz rastuće siromaštvo, izgleda prestalo da žulja narod. Preti opasnost da se vUČKo samoproglasi za cara. On je unapredio priču. Za svakoga po nešto. I Rusija i NATO. I Kosovo i EU. I borba protiv tajkuna i pelene kod stranog „investitora“.

Ostoja Simetić

Koliko god nemoguće zvučalo, opozicija je nesposobna da poentira na idiotlucima koje Vučić stalno izgovara. Alternativa režimu, verovatno najgorem u disadašnjoj istoriji Srbije, je više nego bedna. Dotle smo došli da se čak ozbiljno razmišlja o reciklaži Dragana Đilasa, a kao model normalnog i pristojnog političara se uzima Saša Janković, poznat i kao Majka Srebrenice, koji bi mogao rame uz rame s div junacima srpskog ljudskopravaštva, Jelenom Milić, Petrom Lukovićem, Natašom Kandić i Borkom Pavićević. Vratio se i Vuk Jeremić, na deponiji srpske politike, od lešinara otrgao ime negdašnje stranke Milana Paroškog i kao nov politički entitet objavio Narodnu stranku. Uz njega su Sanda, Vukadinović, Siniša Kovačević… koji su zaboravili da je za njegova dana doveden EUleks na KiM. Smetnulo se s uma da je Vikiliks prikazao Jeremićeve molbe zapadu za još malo vremena da on i BoTa upakuju narodu kosmetsku izdaju. Sad je on ikona srpskog rodoljublja?! O klovnu s oboda beogradske periferije što „uči“ komunikologiju na privatnom fakultetu ne bih govorio. Crveni vojvoda je namiren pa umiren. Sad se potuca po rijalitijima i prostači se po starim navikama.

DSS ne shvata da mu je šaka zemlje već bačena po lijesu, te da jako teško može ubediti glasače da joj ponovo poklone poverenje. Stranka uporno izbegava da zauzme rezolutan stav prema procesima i akterima političkog života u našoj zemlji, da popu kaže pop, a bobu bob. Zadržava u vrhu organizacije ljude koje (s razlogom ili bez njega) javnost čereči kao saradnike Vučićevog udruženog zločinačkog poduhvata, najavljuje odaziv vođinom pozivu za dijalog o predaji KiM (kako bi pozvala AV na pokajanje i preumljenje), iako je očuvanje Kosova najvažniji strateški cilj negdašnje Koštuničine stranke itd. Ta, ovoj stranci imanentna ambivalentnost, koja je više predmet preterane opreznosti i robovanja „državotvornoj“ formi i maniru nego želje za skrivanjem stava i interesa (po meni) snažno iritira ljude, a protivnicima sipa municiju u šaržere. Svakako, ne sme se nikada zaboraviti, Demokratska stranka Srbije ima, verovatno, najbolji program od svih političkih aktera u Srbiji, ali i ljude koji mogu da ga sprovedu. Pitanje je samo, da li bi trebalo da se ti ljudi i taj program oslobode negativnog imidža koji je stranka dobila, najviše krivicom medija, sledbenika zapadnjačkih interesa, i kroz neku drugu formu delovanja, pokušaju da u skaldu sa njim menjaju tj. leče Srbiju ili bi trebalo da zajedno sa strankom propadnu i ljudi i program i ideja. Naivno je misliti da će promena logotipa doprineti rastu popularnosti.

Dveri lutaju od bratimljenja s hrvatskim šovinistom Pernarom, jer eto ne ljubi globalističke lance, preko grljenja sa pominjanim Sašicom Jankovićem (mada, istini za volju nije zabeleženo prisustvo Dverjana na proslavi rođendana Sašinog kera) do rijaliti nastupa svog starešine, Boška Obradovića. Čini mi se da ponavljaju grešku Vuka Jeremića. Taj tip je naumio da prekopira Vučićevu „keč-ol“ kampanju, pa da bude fini, umiveni dečko, nacionalno mešovitog porekla, ergo prihvatljiv mondijalistima, ali i političar koji argumentovano zastupa nacionalne interese, što bi trebalo da ga preporuči rodoljubivim glasačima. No, pored čuda para i napora u kampanji za predsedničke izbore, objektivno je bivši đak Harvarda i Borisa Tadića ispao njihov najveći gubitnik. Nacionalisti nisu progutali njegovu patriotsku maskaradu, a građanoidi su mu zamerali kozmetičku borbu za teritorijalni integritet Srbije iz vremena ministrovanja.

Ta opasnost preti i Dverima. Da bi se umilili srbokomunjarama i urbanoidima, korakom od sedam milja se udaljavaju od svoje hrišćanske retorike iz prošlosti, sastanče sa „regionalnim liderima“ i teraju Boška da glumi frajera po društvenim mrežama. Tako možemo videti njegove slike za kafanskim stolom koje bi trebalo da nas uvere kako nije zaboravio stare drugare otkad je postao poslanik, kese u kojima donosi kući bakaluk s pijace ili pastorlane prizore njegove neviđene ljudskosti, naročito naglašene u sceni cepanja drva baki za ogrev. Patetici nikad kraja, pa smo videli i tanjir s kolačima koji mu je supruga ostavila, sakrivši od dece, da se zasladi po povratku kući nakon teške borbe za narod i njegove interese. Čovek koji mu radi marketing je ili teški kreten ili ostrašćeno mrzi samog Boška Obradovića i namerno mu pravi štetu. No, ne treba Dveri i Boška otpisivati, makar u spomen onog pregalaštva koje je, za njihove prve mladosti, darovalo srpstvu fantastičan časopis „Dveri“ i nezaboravne tribine naših narodnih filosofa, koje su, sa srpskog stanovišta, osvetljavale trenutne i istorijske istine. Oni koji danas čine partiju Dveri, sigurno u sebi nose, društvenu doktrinu zasnovanu na pravoslavlju, koja je i zainteresovala javnost za njihov rad. No, dobar vam stojim, nacionalistima toliko smeta umivanje Dveri, da se lako može desiti da ih ne bude dovoljno za prebačaj čuvenog cenzusa, a patkičari ih ne bi prihvatili taman da izvedu satanistički performans u hramu Svetog Save.

Van svake sumnje, treba rušiti Vučića. No, valja imati na umu da je on, u paktu s Imperijom, nadmašio Tadića u veleizdaji, a da će onaj ko postane novi njen miljenik, dati obećanje istoj, da će u pomenutoj gadovskoj disciplini nadvisiti i samog vUČKa.

Iako s puno rezervi, u tako teškoj situaciji, predlažem narodu da glasa ili za DSS ili za Dveri, nikako ne nasedajući na neki novi DOS i 5. oktobar.

Srpski kulturni klub