Opasno građanističko nasrtanje na Srpsku pravoslavnu crkvu i sve njene vernike

IZGLEDA DA SLUČAJNI SRBI SVOJU PRAVOVERNOST POSEBNO VOLE DA DOKAZUJU ISTRESANjEM NA SPC
„Žene u crnom“, s još dve feminističke NVO, ispred Patrijaršije upriličile su „antiklerikalnu feminističku akciju.Jedna postarija žena,na primer, pisala je po asfaltu: „Moje telo, moja autonomija“, dok je mlađi muškarac, kostimiran kao sveštenik, išao za njom i to brisao. E baš je moćno! Ali,zbog čega je organizovan protest ispred Patrijaršije? Kod nas je abortus legalan od 1929. godine, a sastavni deo zdravstvenih usluga, uz tek lični zahtev, od 1974. godine. Patrijaršija nije pokrenula inicijativu da se tu išta promeni, niti je promenila (pooštrila) stav prema tom pitanju. Ali, naše „građanke“ ipak su našle za shodno da obznane da je SPC za nešto kriva
I građanistički sektor u RS udara na SPC. Najradikalniji, kao i uvek, bio je Dragan Bursać. On je za Radio Sarajevo napisao tekst „Popovi-lopovi“ prepun najsramnijih invektiva: „mantijaški kler“, „Koza Nostru u mantijama“, „crkveni oci ližu jajca decenijama“ i „blagosliljaju ratne zločince“, „moralni, duhovni i ljudski sunovrat kojem kumuje srBska crkva“, „potpuno i bestijalno nacionalističko varvarstvo“ i „antiljudsko i bezbožno mišljenje na čijim krajevima mantija niče jedno novoposijano, fašističko lice Srba“…
Bursać još tvrdi da „u tamnom vilajetu koji se odaziva na ime Republika Srpska, popovi vrše duhovno poravnanje terena“… Šta reći za ovakv rečnik i ovakvu „analizu“? To nije novinarstvo, to je psovačka dehumanizacija čitave jedne crkve i njenih vernika. SPC je, kao takva, zlo – i gotovo. Ali, takvo dehumanizujuće mišljenje u ovom slučaju direktno vodi u „radikalna rešenja“. A to je – imajući u vidu BiH kontekst i sve asgresivniji bošnjački šovinizam – proizvodnja propagandne municije za početak „radikalnog“ i „konačnog“ rešavanja versko-organizacione dimenzije „srpskog pitanja“
Neodgovorno i bezočno klevetanje Crkve, kakvo preduzimaju naši autošovinisti, nije tek ružno, glupo i nisko. Ono je i opasno. Jer, može lako biti iskorišćeno kao anticipativno opravdanje za jedan novi kulturcid – za jedan novi genocid nad Srbima. Zašto, zaboga, to radite?
IZGLEDA da se kod naših slučajnih Srba pravovernost posebno voli dokazivati istresanjem na SPC.

Tako su, nedavno, „Žene u crnom“, s još dve feminističke NVO, ispred Patrijaršije upriličile „antiklerikalnu feminističku akciju Moje telo = moja autonomija”. Stariji muškarac, recimo, držao je parolu „Dole Crkva, dole Bog, dalje od tela mog“(zanimljivo je da reporterka lista Danas u izveštaju nije umela da prepiše sadržaj parole, već je „Crkvu“ i „Boga“ ipak stavila malim slovom – eto što je ideološka budnost!).

Mlada, urbana žena, takođe, držala je parolu: „Ja ću abortirati, nikog neću pitati“. Meni se, međutim, najviše dopala koleginica, profesorka biologije s Beogradskog univerziteta, koja je nosila parolu „Sve smo abortirale“! (malo čudno za naše vrle Evropljanke, imajući u vidu da su kontraceptivne pilule izumljene pre šezdesetak godina, a gumeni prezervativ pre sto i šezdeset).

U izveštaju jednog drugog medija stajalo je, takođe, da su Žene u crnom, „izvele moćan performans koji je ukazao na mešanje Crkve u osnovna prava žena na abortus i kontrolu sopstvenog tela“. Kada sam pogledao ovaj „moćni performans“ (snimak ovde, 0:23-1:34), video sam ništa drugo do igrokaz dostojan najprimitivnije propagande iz 1945. godine. Jedna postarija žena, naime, pisala je po asfaltu: „Moje telo, moja autonomija“, dok je mlađi muškarac, kostimiran kao sveštenik, išao za njom i to brisao. E baš je moćno!

Međutim, ostalo je nejasno – zbog čega je, zapravo, organizovan protest ispred Patrijaršije? Kod nas je abortus legalan od 1929. godine, a sastavni deo zdravstvenih usluga, uz tek lični zahtev, od 1974. godine. U skupštinskoj proceduri, takođe, ne nalazi se nikakav zakon koji bi smerao da ukine ili ograniči pobačaj. Patrijaršija pak, sa svoje strane, niti je pokrenula inicijativu u tom smislu, niti je promenila (pooštrila) stav prema tom pitanju.

Ali, naše „građanke“ ipak su našle za shodno da obznane da je SPC nekako i za nešto kriva. Zato su protiv nje protestovale. Crkva je, izgleda, kriva samo zato što moralno osuđuje abortus. Tek zbog svog drugačijeg mišljenja o tome.

Šta se, zaboga, feministkinja tiče moralni stav SPC o abortusu? One niti idu u crkvu, niti slušaju pouke hrišćanskih duhovnika. One stvarno mogu, neomeđene ma kakvim zakonom, da rade sa sobom šta im je volja. U tome, njih lično, SPC nikako ne ugrožava.

Ali, problem je baš u tome što naše „Žene u crnom“ ne dozvoljavaju da iko ima drugačije mišljenje. One protestuju što takvo mišljenje uopšte postoji. Zapravo, one su tek deo jedne raširene i uvredljive kampanje među Srbima protiv svega što ima veze bilo s tradicijom, bilo s hrišćanstvom, bilo sa Crkvom.

To istresanje po SPC naročito praktikuje naša „elita“. Recimo, Kokan Mladenović, u jednom intervjuu, s prezirom priča o „toj našoj nesrećnoj, skandaloznoj pravoslavnoj crkvi“. Ali, zašto je Crkva „skandalozna“? Da li je gospodin Kokan Mladenović vernik? Da li se on sada, u dubini svoje hrišćanske duše, našao sablažnjenim nekim ljudima i nekim pojavama u SPC?

U tom smislu, baš me zanima, ako je gospodin Kokan vernik, u koju crkvu ide, koji sveštenik mu sveti vodicu, koju slavu slavi?

No to je „prebrojavanje krvnih zrnaca!“, uskliknuće prosečni beogradski autošovinista. Ali, zaista, ako gospodin Mladenović nije vernik – šta ga pak onda briga za skandale u SPC? To ionako nije njegova institucija ili organizacija. Niti „skandali“ njega lično mogu ma kako da ugroze.

Ali ne, bitno je da u svakoj prilici pljucnemo po Crkvi. Bitno je da kažemo bilo šta potcenjivački, bilo šta uvrediljvo. Jer, upravo tako se potvrđuje status u našoj „eliti“.

Ili, recimo, evo šta je nedavno poslanik Goran Ješić (DS), usred nastojanja montenegrinskog režima da preuzme crkve i manastire, napisao: „Ratovali smo za razne stvari u prošlosti: erdutske vinograde, belu tehniku, Karlobag i Viroviticu, stanove po Novom Beogradu; ali nikada još nismo ratovali za komad tela, mrtvog, položenog u nekoj CG crkvi! I onda kažu kako se nismo produhovili kao narod“.

Mošti su, dakle, tek „komad tela, mrtvog, položenog u crkvi“?! Svako koga poznajem zna da su svete mošti posebna vrednost za hiljade ovdašnjih poštovalaca. Koliko treba da budeš lišen ljudskosti pa da na taj način povrediš osećanja na hiljade svojih verujućih sugrađana?

Svaki antropolog ili sociolog razume da je poseban odnos prema „telima mrtvih“ sastavni deo elementarnog humaniteta. Da nije tako, „tela mrtvih“ jednostavno bismo bacali u najbliže kontejnere.

Zapravo, ljudskost u nama kaže da i mrtvi imaju pravo na dostojanstvo. Pogotovo imaju pravo na dostojanstvo oni koji svoje mrtve poštuju. S kojim se, onda, pravom sve te ljude, žive i mrtve, usuđuje da vređa Goran Ješić? Zar ni malo ne oseća da u tome postoji nešto duboko pogrešno?

Ali ne, vređanje vernika i duhovnika sasvim je normalno kod naših „Evropljana“. Tako, Dinko Gruhonjić, sada docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i ne misli da je problem ako za monahe ili sveštineke SPC koristi uvrediljv termin – „crnomantijaši“. Dok o trošku srpskih poreskih obveznika podučava studente novinarstvu, Gruhonjić bi jamačno trebalo da studente upozori kako se homoseksualci ne smeju nazivati „pederima“, a Albanci „šiptarima“ – jer je za te ljude to uvredljivo.

Ali isto pravilo, očigledno za Gruhonjića, ne važi kada je reč o duhovnicima i vernicima SPC! Njih do mile volje možete, potpisani punim imenom i prezimenom, nazivati „crnomantijašima“, „popovima“, „primitivcima“, „naciJonalistima“… Zbog toga uopšte nećete doživeti ma kakvu osudu. Zbog toga nećete osetiti čak ni bilo kakvu nelagodu.

Zapravo, tek tim uvrediljivim rečnikom vi ćete se kvalifikovati za ulazak ili ostanak u visokom društvu naše arogantne i autokolonijalne elite. Zato je taj primitivni, derogativni rečnik toliko žilav i toliko raširen.

Ili, uzmimo na primer, šta je predsednik Građanskog demokratskog foruma (otcepljeni deo PSG), Aleksandar Olenik napisao: „U pravu je Milo (Đukanović), SPC u CG čuva ideju velike Srbije (vidi Đukanovićevu izjavu ovde), ali istu nacionalističku, retrogradnu i politiku koja je dovela do ratnih zločina, SPC predstavlja i u Srbiji, što je još gore“. Zato bi, po Oleniku, valjalo, između ostalog, „da versko obrazovanje bude izbačeno iz državnih škola a o ‘slavama i litijama’ državnih organa da ne pričamo“, dok „političko delovanje crkve treba kažnjavati“.

Ovde se, kao na dlanu, od paušalnih optužbi da je cela Crkva kriva za „nacionalističku, retrogradnu politiku koja je dovela do ratnih zločina“, tek u dva koraka stiglo do zahteva za represijom. Treba, jednostavno, izbaciti veronauku iz škola, zabraniti litije i kazniti čitavu SPC kao instituciju.

To je tipično stanje uma nižerazredne „parohijalne političke kulture“. Za sitnog palančanina iz kakve zabiti, naime, čitava složena i razgranata instutucija – poput državne administracije – stopljena je u monolitni i neizdiferencirani entitet. Taj „divljak“ joj se divi ili je mrzi, svejedno, ali nije u stanju da analitički odeli i razlikuje ni ljude, niti odseke, ili frakcije… Taj „divljak“, zapravo, još nije ni dobacio do političkog. On ima tek šamansko-fetiški odnos spram strukture koju niti razume, niti je u stanju da je oceni.

Tako ni Olenik ne vidi SPC kao sastavljenu iz pojedinačnih ljudi, jerarhije i vernika, kao i iz njihovih postupaka. Ne, za njega se sve stapa u jedno. Crkva je kao takva kriva za celokupnu „velikosrpsku ideologiju“ i celokupne „ratne zločine“ iz devedesetih (koji su, takođe, jedan monolitni entitet). Zato valja in modo barbarico celu Crkvu jednostavno „kazniti“ – tako što ćemo veronauku izbaciti, a litije zabraniti.

A to je, jel` tako, savršeno u skladu s politikom Olenikove grupe koja sebe definiše kao građansku i demokratsku. Pitam se samo: kakva bi tek bila Olenikova politika da nije „građanska“ i „demokratska“?

Najlicemernije mi je, pak, ono kada posle svih političkih uvreda i kleveta koje su naši građanisti izricali na račun Crkve, oni u jednom trenutku ipak požele da politički iskoriste Crkvu. Pa kada Crkva, iz bilo kog razloga, ne odgovori na ta očekivanjima, e onda se ti uvređeni slučajni Srbi još više ostrve na „našu nesrećnu, skandaloznu pravoslavnu crkvu“.

Tako se, na primer, desio „skandal“ da prilikom jedne protestne šetnje naši građanisti nisu mogli da uđu u Hram Sv. Save i zapale sveće. O tome je notorni drugosrbijanski portal Vice izvestio pod naslovom: „Šetnja za Olivera u fotografijama: Hram Svetog Save zatvoren za hiljade građana“. A Tatjana Vojtehovski je napisala: „Građanima je zabranjeno da uđu u Hram da zapale sveću za Olivera. Hram su ZAKLjUČALI (naglašavanje izvorno – S. A). Bože zapamti. Znaju šta rade“!

Međutim, ti naši veliki „vernici“, koji su, eto, toliko propatili zbog zaključanog Hrama, ne samo da su hteli da uđu na pogrešan ulaz (u Hram se, naime, ulazi iz Kuršumlijske), nego čak nisu znali ni za „sitnicu“ koja je svakom od verujućih poznata – da se već odavno praktikuje da se sveće ne pale u crkvi (zbog dima koji oštećuje freske i ikone), već u kapelama pored crkve.

Štaviše, pomenuta „vernica“, Tatjana Vojtehovski upravo je „slavna“ po vulgarnim objavama protiv SPC: „Prekinite da tretirate žene kao rasplodne krave, dužni ste da rešite pedofiliju u okviru crkve i ođebite više od naših materica“.

I sada, ođednom, ta ista gospođa Tatjana-Ođebite-Vojtehovski našla se zgrožena što se zaključana vrata Hrama Sv. Save nisu s heruvimskim himnama pred njom otvorila, da bi je propustila kako bi Ona, uz zvuke jerihonskih truba, na oltaru zapalila sveću – upravo kako je to ona zamislila. Jao, izvinite gospođo Vojtehovski što Vas Crkva nije dovoljno uvažila i ispoštovala…

Slično licemerje prepoznajemo i u pokušaju grupe „Pravda za Davida“ da iskoristi Crkvu, odnosno (zlo)upotrebi prostor hrama Hrista Spasitelja u Banjoj Luci za svoje ciljeve. Nadležna crkvena opština, naime, požalila se da su pripadnici ove grupe palili sveće na mestima koja za to nisu predviđena, da su ometali bogosluženja i litije, te da su ignorisali uobičajena pravila ponašanja u porti i hramu, zaključivši da „ova okupljanja nemaju ništa s vjerskim sadržajem ovog prostora“.

Ne znam zašto se „davidovcima“ ne dopusti okupljanje bilo gde u BL. Ali, pošto ih je policija uklonila iz porte hrama Hrista Spasitelja, usledila je prava kanonada iz banjolučkog građanističkog sektora na SPC.

Dragan Bursać, Srđan Puhalo i Slobodan Popadić napisali su tekstove pune uvređene ljutnje i uvredljivih kleveta. Najradikalniji, kao i uvek, bio je Dragan Bursać. On je za Radio Sarajevo napisao tekst „Popovi-lopovi“, prepun najsramnijih invektiva.

Tu imamo i „mantijaški kler“, i „mantijaše“, i „Koza Nostru u mantijama“…; tu „crkveni oci ližu jajca decenijama“ i „blagosliljaju ratne zločince“; tu nailazimo na „moralni, duhovni i ljudski sunovrat kojem kumuje srBska crkva“, te „potpuno i bestijalno nacionalističko varvarstvo“ i „antiljudsko i bezbožno mišljenje na čijim krajevima mantija niče jedno novoposijano, fašističko lice Srba“ (!?); tu „namjesto duhovnosti, pravoslavni kler tri decenije narodu isporučuje kilotone nacionalizma“, tu je „bulumenda crnomantijaška napravila pravoslavnu zilotsku džamahirju“, tu cveta „pedagoška mantijaška pedofilija“, a „u tamnom vilajetu koji se odaziva na ime Republika Srpska, popovi vrše duhovno poravnanje terena“…

Šta reći za ovakv rečnik i ovakvu „analizu“? To nije novinarstvo, to je psovačka dehumanizacija čitave jedne crkve i svih njenih vernika. To je ne samo dehumanizacija duhovnika, bez razlike, to je i dehumanizacija svih vernika SPC. U jednom trenutku, naime, Bursać kaže: „I da, reći će oni ćudoredni, ima tu (u SPC – S. A) finih ljudi… Pa što se ne bune, majka mu stara, što ne poduzimaju nešto, nego puštaju da se ionako obrukana organizacija, do neba sramoti i bruka???“

Dakle, očigledno, za Bursaća svi su isti. SPC je, kao takva, zlo – i gotovo. Tako, još jednom na delu imamo ideološki primitivno, „parohijalno“ mišljenje. Ali, takvo dehumanizujuće mišljenje u ovom slučaju direktno vodi u „radikalna rešenja“. A to je – imajući u vidu BiH kontekst i sve agresivniji bošnjački šovinizam – proizvodnja propagandne municije za početak „radikalnog“ i „konačnog“ rešavanja versko-organizacione dimenzije „srpskog pitanja“.

„Suština moje definicije autošovinizma i srodnih diskursa“, objasnio je Zoran Ćirjaković, sastoji se u tome da Srbi „svojim govorom daju opravdanje neprijatelju da Srbe trpa u jame“.

Takvo neodgovorno i bezočno klevetanje Crkve, kakvo preduzimaju naši autošovinisti, nije tek ružno, glupo i nisko. Ono je i opasno. Jer, može lako biti iskorišćeno kao anticipativno opravdanje za jedan novi kulturcid; za jedan novi genocid nad Srbima.

Zašto, zaboga, to radite?

Slobodan ANTONIĆ

Izvor:Sveosrpskoj, Koreni