Oleg Dziza za Vostok: Rusija je sada svetski problem za sve neprijatelje, i vaše i naše

„Suština je u tome, što to sve prevashodno zavisi od Srba koji se nalaze i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u Republici Srpskoj.“

Oleg Dziza, direktor Balkanskog instituta za politiku i ekonomiju za „Vostok“ govori o srpsko-ruskim odnosima, njihovoj tendenciji, situaciji na Balkanu, kao i o globalnoj političkoj situaciji.

Novi komandant EUFOR-a (NATO) u državnoj zajednici Republike Srpske i Federacije BiH (BiH) general Anton Valdner je rekao da neće razmišljati da upotrebi vojnu silu ako se budu nastavili, kako je rekao secesionistički koraci, aludirajući na Republiku Srpsku. Takođe, tu je naveo bojkot u Parlamentu Crne Gore od strane opozicije, kao i odnose između Srbije i „Kosova“. Na njegove reči se nadovezao general Džejms Everard, sve to „zaokruživši“ zabrinutošću zbog „mešanja“ Rusije u unutrašnja pitanja drugih država.  Kakav je Vaš stav po pitanju svakodnevnih  izjava NATO zvaničnika?

– Po mom mišljenju, svima je jasno, i njima i nama, da oni u stvari neće uraditi ništa. Prvo zbog toga što nemaju nikakvog razloga za to. Pretnje zaista postoje, ali to je posledica bivše situacije i stava koji više ne postoji. Oni to moraju tako da kažu, zbog toga što moraju da podrže, da tako kažem, svoj imidž, da bace sumnju na određene ljude i da pokušaju da unište mogućnost nekih promena, naravno dobrih. Suština je u tome, što to sve prevashodno zavisi od Srba koji se nalaze i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u Republici Srpskoj. Podrška Rusije nije samo problem za čoveka koji je zadužen za situaciju u BiH. Rusija je sada svetski problem za sve neprijatelje, i vaše i naše.

Takva je trenutna objektivna situacija, da imamo zajedničke neprijatelje, i mi i vi. Samo Srbi ih imaju u jednoj, vojnoj, strateškoj, političkoj i ekonomskoj, a mi u drugoj perspektivi. Glavni zadatak naših „prijatelja“ sa Zapada je, da ne daj Bože, za njih noćna mora, snage iz vladajućih struktura Srbije, Republike Srpske, na neki način i Crne Gore, da se spoje i urade nešto za sebe u budućnosti uz eventualnu podršku Rusije. To je za Zapad  „smrtni greh“.

U ovoj situaciji oni će pričati sto puta više, nego što mogu da urade.

Ali, s obzirom na istoriju i s obzirom na situaciju zadnjih 20 i više godina odnosa Srba i Zapada, oni su Srbima na neki način „slomili kičmu“. To je bila teška situacija. Dosta postoji ljudi koji misle da je sve što kaže Vašington ili Zapad, sto posto istina i veruju da je sve to moguće.

Uloga lidera Srba u te tri zemlje je da shvataju promene koje su nastupile. Običnom čoveku je to teško shvatiti. On ne oseća neke promene koje se dešavaju u svetu. Suština pravog lidera zemlje je da gleda malo više iza horizonta. Da vidi šta se dešava na svetskoj pozornici. S druge strane, dosta toga se promenilo, i ako oni to shvate mogli bi uraditi dosta toga.

Ne radi se samo o promenama zbog položaja Rusije i zbog toga što je postala efikasnija, nego i čitav Zapad u tom smislu malo posrće. Teško je tražiti od običnog sveta da to sve shvati i vidi. Ponoviću, ako lideri ove tri zemlje zemlje budu videli promene koje se dešavaju i dolaze, ako svojim potezima budu odgovarali i shvatali situaciju, te radili stvari koje će obezbediti budućnost svojim narodima, od toga mnogo zavisi budućnost, i ovih zemalja i naroda.

Nedavno je Srbija ratifikovala sporazum sa NATO-om kojim je definisano da njihove trupe mogu neometano da prolaze kroz teritoriju Srbije sa potpunim diplomatskim imunitetom, kao i odsustvom krivične odgovornosti. Ako se vratimo u 1999. godinu, to je skoro indetičan sporazum sa ultimatumom iz Rambujea. Po Vašem mišljenju da li je Srbija „kapitulirala“ u miru u odnosu na ultimatum iz Rambujea, pustivši NATO snage da prolaze zemljom, s tim da s Rusijom nema nikakav sporazum na njenom tlu? Danas NATO takođe govori da Rusija ima „veliki uticaj“ u Srbiji.

– Svaku situaciju treba gledati  sa različitih tački gledišta. Ako želite da ocenite situaciju u nekoj zemlji i kako da se da prava ocena, imaju dva načina. Da gledate što je bilo ranije, pre 20 godina i šta je sada. Kao i to da mislite šta je sada i šta bi želeli da bude. To su dva stava i svaki ima pravo da egzistira. Kao i ova situacija što ste rekli, naravno. U zadnjih 20 godina situacija je bila, da kažem strašna za Srbiju i Srbe uopšte. Pogledajte sada. Šta se danas dešava i šta je bilo pre 20 godina i vidite ipak razliku. Srbija sada jedina nije prihvatila da uvede sankcije protiv Srbije. Srbija je skoro jedina zemlja čije rukovodstvo ima bliske veze sa ruskim. Situacija u rusko-srpskim odnosima pre 10 ili 15 godina je poptuno drugačija u odnosu na danas. Naravno, da sve što ste rekli postoji. I takođe postoji opasnost da to može dovesti do nekih eventualnih negativnih posledica. To je sigurno.

Ali, ako vi shvatite razliku koja sada postoji u zadnjih par godina, možete videti da sve ono što je potpisano i ne mora da se desi. Ranije su gledali na Srbiju kao na teritoriju gde žive neki „marsovci“  i radilo se samo o njenoj teritoriji. Sada, u ovoj situaciji oni ne bi ulazili, jer i sami to ne žele, jer shvataju kakve su promene došle. Sumnjam da bi to mogli sprovesti i uraditi.

Naravno, ako bi mi gledali što bi hteli i šta postoji, naravno, ima vremena da radimo na daljem uređenju i unapređenju naših odnosa.

Ako vidimo kakvi su trendovi, vidimo da su oni savim jasni. Sada na svakom ćošku pričaju o nekakvom uticaju Rusije. Predsednički izbori u SAD, a oni pričaju o uticaju Rusije. Pogledajte, pre pet ili više godina bilo je uopšte smešno govoriti da Rusija utiče na nešto što se dešava u SAD. Smejali bi se pet dana bez prekida. Sada o tome pričaju ozbiljno. I oni su indirektno priznali da je Rusija u zadnjih dve-tri godine sasvim druga u svakom pogledu.

I Rusija ima svojih unutrašnjih problema, socijalnih, ekonomskih, kao i delatnosti ljudi koji ne podržavaju Putina. To je naš unutrašnji problem, ali to je interesantno za sve ljude šta se dešava u Rusiji.

Da se vratim… U ovoj situaciji mislim da mnoge stvari koje su bile apsolutno jasne pre pet ili sedam godina, sada su pod znakom pitanja, kao i sva njihova snaga i uverenja. Bez obzira što postoje zvanično postpisani papiri, realizacija po mom mišljenju, u ovom trenutku nije moguća. To je posledica ovoga što se desilo u proteklih deset godina. Sami suštinski odnosi su promenjeni, između Rusije i Srbije, Rusije i Zapada.

Glavno je to da su SAD izgubile poziciju lidera koji može da radi što god hoće, kao neki sultan koga ništa ne interesuje jer ima pola sveta.

Svima nam je poznata legendarna rečenica nekadašnjeg ambasadora Ruske Federacije u Beogradu, gospodina Konjuzina: „Ima li ovde Srba?“. Da li je Srbija stala na „noge“ i da li je počela samostalno da odlučuje, uprkos uslovljavanjima, ultimatumima od strane SAD i EU i NATO-a. Srbija im takođe retko govori da se svi moraju pridržavati Rezolucije SB UN 1244. Takođe, nikada tim državama koje su priznale Kosovo, Srbija nije zamerila ili protestovala, niti to sada radi, nego uprkos tome, „razvija“ bilateralne odnose kao sa sasvim prijateskim zemljama. Da li Srbija ima svoj stav ili je on pod uticajem raznih zapadnih ambasada?

– To su pitanja koja imaju hiljadu potpitanja. Sve što ste rekli, u pravu ste. Ali, svet se menja. Sada je u toku „tranzicija“.  I Srbija i Republika Srpska u sebi nose i jedno i drugo i treće. Ali, trend je da se Srbija sve više i više može ponašati kao prava država. Mislim da je to tek početak. Kao mlada pšenica i ona postoji. Treba još vremena jer se „njiva još crni“. Vidite sada šta se dešava, da je to bilo pre dve ili tri godine, bilo bi nemoguće. Postoji tu rep i starog, ali je apsolutno pozitivna tendencija.

Da ne budem grub, ali dosta politike samostalnosti zavisi od odnosa sa Rusijom. To nije nikakva tajna. Sve ovo se ne bi dešavalo bez podrške SAD. Tu se situacija menja u pravom pravcu. Vidite samo koliko su puta srpski državnici za kratko vreme dolazili u Moskvu i pričali direktno.

Nikada nisu pričali sa predsednicima SAD. Nikada ih nije ni primio predsednik SAD.

– Zbog toga zato što za SAD ne postoji Srbija. Postoji samo teritorija. Šta je problem Ukrajine ili Gruzije. Ne ratuje se protiv Ukrajinaca. Ratuje se sa Amerikancima na teritoriji koja se zove Ukrajina.

Niko osim Rusije se ne može suprostaviti SAD-u. Neki su mali, neki kukavice…

Sve danas zavisi od lidera zemlje. Ako lider zemlje shvata i vidi situaciju iza horizonta i veruje u to što Rusija zaista ide napred , a ne nazad, dobiće više od saradnje sa Rusijom. Zato ovi ljudi koji gledaju na Zapad, samo su posmatrači…

Razgovarao Vanja Savićević

IZVOR: VOSTOK