ODGOVOR RASIMU LjAJIĆU

Kako je g. Ljajić istakao da traga za „najmanje nepravednim“ rešenjem kosovskog problema, odmah da mu pomognemo: pravedno rešenje je najmanje nepravedno.

Pravda se obavezno zasniva na pricipu, a ne na uspešnosti. Danas je uspešan jedan, sutra drugi, danas je pogrešno ono što je juče bilo uspešno.

Princip od koga se mora poći je „nepovredivost teritorijalnog integriteta Srbije u skladu sa rezolucijom 1244 UN “. To je pravda i samim tim to je najmanja nepravda.

Ono što jeste za ozbiljno traganje, to je realizacija konačnog statusa KiM polazeći od principa kojim je teritorijalni integritet Srbije zaštićen.

Rasim predlaže potpuno suprotno.

Prvo ponavlja opšta mesta kojima izgleda vlast trajno misli da manipuliše:

A) „Albanci su uvek znali šta hoće“ – odakle sledi da nikada nisu ni bili za bilo šta drugo nego za secesiju, što je apsolutno netačno. Tačno je da među Albancima uvek bila i uveć će biti jedna struja koja je za secesiju, prosto zato što kao narod žive u više država, baš kao i Srbi. Nekada su secesionisti većina među Albancima, a nekada manjina. Tragati za rešenjem znači predlagati one mere i postupke kojima ćemo za poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije pridobijati što više Albanaca. O tome Rasim uopšte ne govori. A samo je to tema za građane Srbije.

B) Izjednačava međunarodnu podršku sa podrškom SAD i EU. Kao da ne postoje druge velesile na svetu. I naročito kao da je međunarodna podrška omogućila secesiju na KiM. To je omogućeno ilegalnom vojnom intervencijom 1999, koju je sledila ilegalna međunarodna aktivnost na neprimenjivanju rezolucije 1244, koja je potpomognuta ilegalnim naoružavanjem i obučavanjem albanskih secesionista, koja je podržana od ilegalnih obaveštajnih strukutra SAD i EU u institucijama Srbije. Dakle, treba tragati za: uspostvaljanjem jače vojske od one koju smo imali 1999. godine, hapšenju svih špijuna u našim redovima, oružanim neutralisanjem svih terorističkih i kriminalnih organizacija na KiM i oslanjanjem prioritetno na Kinu i Rusiju kao međunarodnu podršku. Šta nam znači navodna međunarodna podrška onih koji traže da se odreknemo teritorijalnog integriteta? Pa to je isto kao da se neko oslanja na onoga ko mu predlaže da se ubije.

V) “Povratak na staro nije moguć“ – a šta je to povratak na staro? Teritorijalni integritet je „staro“, što će reći da on ne postoji? Nije tačno. Pa cela priča o „dijalogu“ je zbog toga što on i dalje postoji. Šta nije moguće? Da se srpska zastava ponovo zaviori na granici sa Albanijom? Itekako je moguće. Nije čak teško ni tragati za politikom koja bi do toga dovela, za sasvim kratko vreme od desetak godina.

G) I onda opet ista priča o dva miliona Albanaca koji bi trajno mrzeli Srbiju. Opet, nije reč o dva miliona nego o najviše 1,2 miliona. Ali mnogo važnije je da političar u Srbiji jedino treba da traga za modelima u kojima će većina Albanaca na KiM poštovati državu Srbiju, bez obzira na broj Albanaca koji se danas izjašnjavaju drugačije. To Rasimu ne pada na pamet da radi. Pa da li to znači da svaka manjinska zajednica ima pravo na otcepljenje, jer će nas inače mrzeti? I još, da li stvarno iko pošten, i ako nije Srbin, može da zamisli „funkcionalnu Srbiju“ bez KiM? Evo, mogao bi Rasim da nam opiše kako bi ta funkcionalna Srbija bez KiM izgledala.

A onda iznosi predloge:

A) Trgovinski odnosi – sve to podrazumeva zaključivanje ugovora sa tzv. Prištinom kao ugovornom stranom kojim ugovorima se secesionistima dalje priznaje legalnost otcepljenja. Može se ugovarati samo sa predstavnicima međunarodnih organizacija dok imaju mandat na KiM;

B) Pregovori oko kulturne baštine, imovini i ZSO – šta tu ima da se pregovara? Da nije možda kulturna baština albanska? Šta ima da pregovaramo sa secesionistima o tome? O tome se u skladu sa rezolucijom 1244 ima pregovarati sa predstavnicima međunarodnih organizacija, a i to počevši ultimativno od vraćanja do 1.000 vojnika i policajaca na KiM, za početak oko srpskih manastira. Da nije neka imovina njihova, od one imovine koja je 1999. godine bila državna ili crkvena? ZSO je ništa po svojoj sadržini, a izdajnička po svojoj formi jer priznaje zakone tzv. Prištine, pa ni o tome nema šta da se pregovara. Važno je primetiti da bi u svim tim „pregovorima“ secesionistička strana bila od same Srbije priznata za ravnopravnog partnera;

V) Učlanjenje tzv. Kosova u međuarodne organizacije uz blagoslov Srbije – to je već i deci jasno da se radi o suštinskom priznanju secesije od same Srbije. A onda bi to bilo dovoljno da Španija prizna tzv. Kosovo, a posle Španije sve drugo bi Nemačka lako slomila od preostalih država EU koje nisu priznale tzv. Kosovo.

Ako bih slikovito pokušao da sažmem poziciju Rasima, onda bi ona bila: „Ja vas Srbe razumem, nije lako ubiti se odmah, nego polako, deo po deo, tako da na kraju ostane stvarno samo jedna nit koja vas deli od smrti, a i ona se sasvim tanji i lagano zaplovite u ništavilo“.

Da ne pomisli neko da sam šovinista, mene bi živo interesovalo da li se Janković za dlaku razlikuje od ovoga što je Rasim predložio? Prema onome što iznosi u javnosti, uopšte se ne razlikuje. Vučić po onome što radi – ni najmanje.

Polako se kroz ove rasprave vrši polarizacija – onih koji su pod uticajem stranog interesa na jednoj strani i za srpski interes na drugoj. Znate ona izdanja „Ko je ko u Srbiji“? Ova knjiga se sama piše.

Branko Pavlović
Izvor: FSK