O kerovima i ljudima

Nekada, u nekom drugom životu, koji se sad nalazi, valjda, u birou za izgubljene stvari, bio sam, kako se to ovde, u Beogradu, kaže: kučkar. Držao sam vazda po par Nemačkih ovčara i to u blokovima, na Novom Beogradu, gde ni čoveku mesto nije, kamo li keru. Iskren da budem, na kučkarstvo me je nagovorila bivša žena, koja je od mladosti držala neke egzotične rase pasa po kući, ja sam samo te nakaze zamenio pristojnim psima.

Ti prvi vučjaci, kako ih mi ovde zovemo, bili su kupljeni u Bloku 62 i iz pedigrea, u kome se nalazi više predaka nego što srpski srednjoškolac svojih predaka može da nabroji, videlo se da su sve pseće babe i dede-Beograđani. U redu, u psećim razmerama to znači između 10 i 20 goina, recimo, ali ipak: bar četiri generacije nisu živele u prirodi, već na asfaltu. Od čitave faune, psi su, na Novom Beogradu, mogli da sretnu samo mačke i pacove, a na nešto malo hoda po neasfaltiranoj površini, mogli su da računaju samo pored Save.

Posle rata, 1999-te, napustio sam grad i otišao na selo. Tada sam, osim svoje petočlane porodice, na selo poveo novu generaciju ovčara, zaprevo dve ženke, majku i ćerku, kojima je preseljenje bilo prvi izlazak iz grada. Sećam se da su keruše bile veoma zbunjene kad smo ih poterali u dvorište i da nikako nisu prestajale da cvilkaju i njuškaju. Pretpostavljam da su ih  obilje mirisa i prisustvo drugih životinja neprestano dražili, tako da sam ih čuo čitavu noć.

Ujutro, tačno se sećam tog dana, kao da od njega nije prošlo osamnaest godina, poveo sam čitavu menažeriju, što će reći troje dece, ženu i kerove na Rasinu. Neko lepo prepodne beše, sunce tek izlazi, pa Rasina izgleda kao da srebro valja, a neka mučena seljanka, pored same reke, čuva desetak ovaca. Ja pse ni u gradu nisam, sem izuzetno, vezivao i na povocu vodio, pa to tek na selu nisam radio, te sam jedva i registrovao kad su keruše poletele na ovce. Ona se žena dade u zapomaganje, ja u dranje, ama keruše ništa da zastavi. Za nekoliko sekundi dođoše do ovaca i ja reko: gotovo, poklaće ih. Otkud novobeogradske džukele znaju šta je ovca?

Kad, međutim…znaju. Umesto skoka na vrat, keruše kretoše da ih sabijaju u gomilu, lajući i sitno ih grickajući za zadnje noge. Za jedan minut, sve su ovce mogle da stanu u telefonsku govornicu, tako su ih lepo keruše skupile.

I tad mi je, prvi put, palo na pamet, a imao sam na sramotu moju, već tridesetsedam godina, a možda, ni u ljudskom svetu, kao ni u životinjskom, nije sve naučeno, da nije sve posledica socijalizacije, već da postoje i nagoni predaka. Keruše nikad nisu viodele ovce, ma nisu ih videle u pet generacija, ali su tačno znale šta treba da rade. Da li je i sa nama tako? Da li postoje nagoni i instinkti predaka, koje mi zapostavljamo i potiskujemo? Još je bolje pitanje, na koje ja odgovor nemam, šta su, u šumi ljudskih postupaka, osećanja i interakcije sa okolinom, nagoni, a šta naučene reakcije i u kom omeru se mešaju? Koliko naši, danas već meki stomaci i razvijene hedonističke navike, mogu da se, u trenucima krize, preobrnu i možemo li računati na „pomoć“ predaka, odnosno na ponovno pokretanje isključenih agregata?

Jer, kako god morbidno izgledalo kada se ovako kaže: sve što imamo i sve što znamo, imamo od mrtvih. Pretpostavljam da zato i postoje kultovi predaka. Od jezika, načina razmišljanja, moralnog i vrednosnog sklopa, religioznosti, do čisto fizioloških i bioloških karakteristika – sve nam dolazi od naših starih. Ostaje, kažem, pitanje u kojoj meri se to nasleđe meša sa našim individualnim iskustvom i kako se mi, u drugačijim vremenima, sa drugačijim izazovima i vrednosnim promenama prilagođavamo?

Pitanje bi moglo da se postavi i drugačije (a ja verujem, kao stari grčki filosofi, da je dobro pitanje polovina odgovora, odnosno da se iza neumenja da se postavi pravo pitanje nalazi najveće neznanje): da li na naše odgovore na situacije i draži primarno utiču nagoni, ili razlozi? Mi živimo poslednje decenije prosvetiteljstva i racionalizma, mi smo ljudi uzoraka i posledica, koji više ne mogu na VC šolju da sednu, a da nemaju pogled na svet; odbacujemo sve što nije pravo pred razumom, dok ono što je samo po sebi jasno, od prirode ili Boga dato, ali nije u kauzalnom nizu, odbacujemo kao necivilizovano, ili iracionalno. Jedan od žalosnijih primera takvog našeg stava prema životu jeste usvajanje demokratskih normi, koje u sebe uključuju sve same protivprirodne sadržine (jednakost, ljudska prava, politička korektnost), ali, ma kako te sadržine bile uvrnute, pred razumom su one ispravne. Drugim rečima, neko je, u toj, hajde da kažemo savršenoj jednakosti, visok, neko nizak, neko lep, neko ružan, neko glup i pametan, onaj bolestan i glup, ali se mi uporno natežemo da nađemo, opet pred razumom, područje na kome će oni biti jednaki i kad ga nađemo, samo se na njega fokusiramo, sad ono postaje jedino važno, dok se sve razlike tretiraju nevažnima. Na kraju završimo na banalnom, na odvratno banalnom stavu da je jedan čovek – jedan glas ona formula koja ljude, konačno, izjednačava i koja svakom daje isti deo čorbe iz tanjira. Naravno, pošto je koncept apstraktan i građen prema načelima razuma, a ne stvarnosti, na kraju tim principom ne vladaju čak ni oni prividno izjednačeni, nego hohštapleri u njihovo ime i čorba – gle čuda! – i dalje ne teče ravnomerno.

S druge strane, neke elmentarne reakcije su nužne za opstanak. Ko ne zna da skloni ruku s vrele ringle, ostaće bez kože na dlanovima. Za to ti ne treba predak, tu i iskustvo ume da pomogne, iako više košta, nego poslušati onoga ko se već opekao.

Pitanje glasi, u vezi sa tim, ovako: da li su neke veoma visoke tvorevine duha ljudskog, poput časti, ponosa i dostojanstva, nastale pre potrebe da se brane, ili se odbranom došlo do koncepta i moralnog sklopa  u vezi sa tim? Da li se, dakle, odbrana ovih vrednosti pokazala korisnom za preživljavanje, te se onda, od same odbrane, napravio vrednosni i moralni koncept, ili je neko prvo stvorio koncept, pa je krenuo da ga brani?

Uprošćeno: verujem da se, u svakom narodu, u neka veoma, veoma rana vremena, obrazuje taj primarni odgovor na draž, opet zavisno od toga gde si kako živi i koji su izazovi za koji narod na ponudi. Eskim nema problem sa konjokradicama, a Bušmanin sa zimom. No, zamislimo neke naše pretke od onih prvih: vremena su nesigurna, države nema, živi se u malim, porodičnim zajednicama, razuđeno, razbacano po planinčugama. S vremena na vreme, naiđu nevaljalci, neki negativci sa Istoka, ili Zapada, koji te onako, sezonski, opljačkaju, pootimaju žene, odvedu decu u ropstvo a, ako su izrazito loše volje, mogu i da ti popale sve što si podigao u poslednje dve-tri generacije.

Šta je tvoj prirodni odgovor?

Možeš, dakle, kao Pravedni Jov, da se pospeš pepelom, da pocepaš haljine, i da zavapiš: „Bog daje, Bog uzima“. Dakle, možeš da svu svoju odgovornost preneseš na Boga i sudbinu.

Možeš, ako si Srbin, ili si bar od onih Srba koji nisu kolaboracionisti i braća Pravednog Jova, da se braniš, a možeš, i ako ne uspeš da se odbraniš tog trenutka, da spremaš osvetu.

Mislim, a nikakvog dokaza ja za to nemam, da su ljudi, ti naši stari, ti „najprvi“ Srbi, a oni postavljaju pozornicu i predstavu za sve generacije svojih potomaka do kraja sveta, primetili da više i bolje sačuvaš ako se braniš i boriš, te se oko tog stava razvio kult časti, ponosa i odbrane. Za sledeće generacije, koje to već dobijaju od predaka kao nasleđe, to više nije promišljanje šta je bolje, već refleks u krvi.

Za naš, srpski, vrednosni sistem, za naš doživljaj ponosa i dostojanstva, ko razmišlja šta da radi, ko  kalkuliše posledicu u još neučinjen postupak, nije častan čovek, jer se čast nalazi u krvi, a ne u razumu. Ako ti neko dira roditelja, vređa dete, ženu, sestru, a ti uključiš mozak, umesto da dohvatiš pajser, šta od srpskog i ljudskog ostaje u tebi? Postoje situacije, naravno, u životu kad kompromis nije loše rešenje i kad se ima o čemu umovati i pregovarati, ali u elementarnim stvarima, u odbrani časti i porodice, ja stvarno ne vidim mesta pregovorima. Da se, u skladu sa načelima razuma i koristi, dogovorimo koliko ćete da mi uzmete od stana, ili koliko ćete da mi držite sestru kao konkubinu?

Danas smo, da se vratim na priču o kerovima, nekako potisli nagone predaka. Pas to ne može, jer nema razum koji bi ga na potiskivanje instinkta terao. U redu, ne kažem, niti tvrdim, da su svi Srbi, možda ni većina, imali prečišćene pojmove o časti i da su svi postupali časno. Uvek je bilo onih koji su vodali obuću Turcima, uvek je bilo ljudi mlake krvi i slabih nagona, ali je vrednosna matrica bila naklonjena suprotnim tipovima Srba – veličala je otpor, hajdučiju, odmazdu.

Danas obrnuto. Veliča se onaj tip Srbina koji rado i lako spušta glavu pred jačim, a da čak i ne proverava da li je ovaj jači. Dovoljno mu je da mu to javi TV Dnevnik. Danas Srbin dozvoljava ženi da radi za dvesta evra i to da radi kao konj kod stranog investitora. Sam se ponižava kod neke domaće barabe od biznismena, i on za „dve glave“ trpi sve i svašta, pa onda mora da, za lečenje povređenog ponosa, odvoji stotinak evra da se opija, dok ne zaleči.

Pristajemo na poniženja, na uvrede, pristajemo čak i da se pravimo glupi da, kobajagim, ne vidimo šta se oko nas zbiva, jer naše ponižavanje nije lako braniti ni pred okolinom, ni pred sobom samim. Nekako mislimo da možemo da odglumimo kao da ga nema.

Meni, već pomalo ostarelom, i sa životom koji, već i zbog godine proizvodnje, polako izmiče od mene, valjda i on nešto bolje traži, ostaje samo da se nadam da će neki bolji i mlađi Srbi, ponovo razviti nagone predaka, slobodne i nesputane; da će odmazda za ovo ponižavanje i ove muke biti strašna i gnevna; da će ti novi i bolji Srbi biti više nalik našim dedovima, nego mi što smo bili; da će, u njima, potreba da opstanu nadjačati potrebu da umuju i donose ispravne zaključke; da će, umesto pravde i istine trenutka i epohe, umeti da pronađu našu, srpsku pravdu i istinu.

Ako su one moje keruše, bića bez neke velike pameti, posle pet generacija znale šta i kako treba sa ovcama, možda i za nas ima šanse? Možda, kao u staroj himni, u nama još živi duh naših dedova?

Milan Milenković

IZVOR: IN4S