Ništa nije važnije i svetije od slobode

Piše: Miloš Ković

„Sloboda“ je reč koju su, do juče, Srbi rado izgovarali. Danas se čuje tako retko, da joj preti opasnost da postane jedan od onih zaboravljenih, arhaičnih izraza, čiji smisao moramo da objašnjavamo svojim potomcima. Zato je važno da se podsetimo šta je reč „sloboda“ značila našim precima, i da se zapitamo da li nam je danas ona uopšte potrebna?

U devetnaestom veku, dobu uspona dve srpske države, Crne Gore i Srbije, najvažnija politička ideja u Evropi označavana je sintagmom „oslobođenje i ujedinjenje“. Te dve reči imale su isto ili slično značenje za Srbe, Grke, Bugare, Rumune, Italijane, Nemce, Irce, Norvežane, Fince, Poljake ili Čehe. Pronaći ćete ih po nacionalnim muzejima širom sveta, ispisane na zastavama svih boja.

„Sloboda“ i „oslobođenje“ značili su tada, pre svega, „nezavisnost“ i „sticanje nezavisnosti“. Takvo shvatanje slobode bilo je, ustvari, veoma drevno. Još u starom veku narodi kojima su stranci nametali svoju vlast, ili su živeli pod vlašću stranaca, borili su se za nezavisnost i za pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini. Antički Grci, večito zavađeni, ujedinjavali su se u otporu Persijanacima. Jevreji su se, da bi odbranili veru i nezavisnost, tukli sa Rimljanima do poslednjeg čoveka.

Samostalna srpska crkva i država – to su bila glavna istorijska postignuća Svetog Save i Svetog Simeona. Odlučnost Srba da sami vladaju svojim „otačastvom“ vidljiva je kod gotovo svih srednjovekovnih srpskih pisaca.

Kralj Stefan Prvovenčani piše da je greh njegovog brata Vukana, koji je, udružen sa Mađarima, hteo da mu uzme presto, bio u tome što „izvede inoplemenike na otačastvo svoje“. Arhiepiskop Danilo II kaže da su, pošto je kralj Dragutin, slomivši nogu, onesposobljen za ratovanje, srpski plemići od njega tražili da se povuče sa vlasti, „jer ako ko od okolnih careveva čuje za takav tvoj pad mi ćemo nasilno potpasti pod ruku tuđinaca“.

Posle propasti srednjovekovnih srpskih država, srpska crkva čuvala je, unutar inovernih, tuđinskih carstava, srpska pravoslavna predanja i samosvest, zasnovanu na kultovima Svetog Save, Svetog Simeona, Svetog kneza Lazara i ostalih srpskih svetaca. Srpski patrijarsi su zato, od Jovana Kantula do Arsenija IV Jovanovića Šakabente, bili na čelu najvažnijih pobuna protiv Osmanlija. Iz krila Pećke patrijaršije proistekla je i teokratska vlast mitropolita iz dinastije Petrović. Cela potonja istorija Crne Gore protekla je u znaku borbe za nezavisnost od turske vlasti.

Ista težnja od 1804. godine videla se i u Srbiji. Na ideji borbe za oslobođenje i ujedinjenje izgrađena je autonomna i potom nezavisna srpska država (1878). I sukob sa Austro-Ugarskom izbio je zbog pokušaja Dvojne monarhije da Srbima, baš kao što je to htelo i Osmansko carstvo, nametne svoje tutorstvo.

Oni koji su ratovali za slobodu od tuđinske vlasti, nisu hteli da se odreknu ni prava da odlučuju o sudbini sopstvene zemlje. Usred feudalne Evrope, Srbija i Crna Gora bile su zemlje borbom izvojevanog slobodnog, sitnog zemljišnog poseda. Napoleonov maršal Marmon u patrijarhalnoj, homerskoj demokratiji Crnogoraca, otkrio je ono za šta su se Francuzi borili još od 1789. godine. Nikola Petrović će, ipak, gušiti svaki pokušaj zakonskog uspostavljanja demokratskog poretka. To će činiti i poslednji Obrenovići. Srbija će, međutim, biti ustavna država, koja će već ustavima iz 1869. i 1888. (ukidanom i konačno vraćenom na snagu 1903) ući u doba opšteg prava glasa i demokratije. Od tri srpske dinastije ipak su samo Karađorđevići razumeli demokratsku suštinu moderne srpske istorije.

Čak i ideja ujedinjenja bila je samo druga strana medalje slobode. Tu nije bila reč samo o opšteprihvaćenom mišljenju da svaki narod ima pravo da se ujedini u svoju, nacionalnu državu. Srbi su, naime, znali da će njihove države, opkoljene imperijama, uspeti da ostanu nezavisne samo ukoliko se ujedine i uvećaju svoje teritorije. Svesni da se ne smeju ujedinjavati na štetu najbližih, susednih naroda, oslobodili su i njih i stvorili Jugoslaviju. U međuvremenu, u dva svetska rata, Srbi će svoju nepomirljivu volju za slobodom platiti milionima života.

Da li je, posle svega, reč „sloboda“ za nas izgubila svaki smisao? Jesu li Srbija i Crna Gora (koja je, tragikomičnim obrtom sudbine, stekla nezavisnost od sebe i svoje istorije) danas zaista nezavisne države? Da li o sudbini ovih zemalja odlučuju njihovi građani ili lokalni satrapi? Izvršavaju li oni demokratsku volju sunarodnika ili naloge stranaca? Imaju li i Srbi pravo na ujedinjenje, posle ujedinjenja Nemačke, dok gledamo stvaranje Velike Albanije?

Svi znamo odgovore na ova pitanja. Zato je sloboda i danas naša najvažnija politička ideja i naš jedini cilj.

Foto: Igor Pavićević

Izvor:IN4S