(не)Природна Албанија, НАТО калифат

Задњи је час, како налажу околности најновијих тензија на југу Балкана, да се премијер, пре него што положи заклетву за председника државе и команданта српске силе одвраћања (ако она данас уопште и постоји као респектабилни фактор после свих „реформи“по „НАТО стандардима“) јасно одреди према нараслим територијалним претензијама Тиране.

Прангијање Лазара и осталих репрезентативних орудја одбране у Никинцима и тв пренос спектакла, пре уприличен за домаћу публику него за потенцијалне агресоре, продужене руке НАТО а, тешко да ће спречити нове ескалације ратничких игара око „балканског бурета“ на коме је у току америчко руски рулет.

На њему су Албанци, као истурена маскота Вашингтона, након америчких притисака на Скопље, већ добили од свог спонзора на неограничену употребу Македонију која је кључаоница за хегемоне претензије према целом Балкану.

Сада, већ јасно и јавно охрабрени од Мекејна и осталих јастребова „дубоке глобале“, терористи са поробљеног Косова а у име Тиране и њеног спонзора НАТО, почињу да отворено прете Београду „да се са њима не качи“. Да их, дакле, не спречава у плановима даљег отимања српских територија.

Процењујући, притом, да је ова власт, са компрадорским баластом обавеза од 2000. на овамо, објективно немоћна и невољна за озбиљно заметање (одбрамбене) кавге. А руку на срце без истинске опипљиве и делотворне заштите било каквог медјународног фактора. Како политичког, тако и војног .

Јер, ресурси тешког наоружања, тенкови и топови истопљени су у хиљадама у Смедереву. протеклих деценију и по. Корак по корак заложена је безбедност Србије за пуста обећања некаквог партнерства са НАТО а без икакавих гаранција за нашу истинску заштиту које обавезују другу уговорну страну, НАТО. И зато, тешко да је Атлантски савез заиста заитресован за наше учлањење ако је већ добио муфте све што му је неопходно да контролише простор Србије, кључни стратешки фактор „западног Балкана“. Па и шире.

Расплет даљег опстанка државе Србије је тако индиго верзија сваке политике квислиншких уступака за које њени актери тврде да су „спасоносни и једино могући“, а који на дуже стазе од готовог, територије, ораница, граница и нације, искључиво праве вересију. Са причам ти причу (о путу у ЕУ поглављима) и то само за бирачко тело. Све то на крају има пројектован поразни ефекат по Србију на стази леминга.

Али се медијски загљупљивано бирачко тело, осиромашено и обезглављено, и даље предаје пастиру као стадо за шишање а све за ова празна обећања. За најављене симболичне повишице плата и пензија или чак сендвич и флашу уља. Прави се да у те приче верује. Јер, другог избора, бар наоко, и нема. Уроњено у атмосферу даноноћног спиновања да промени свест. Из слободарске српске, у ропску некаквог новог прев(а)ереног народа који још није званично добио ново име, али му се оно поспрдно од стране комшија увелико придева. Уместо Срби серви, робови.

А ни мигови, макар и у деловима, још не стижу, мада криза ескалира. А неутралност је слаба вајда ако је нико у свету не поштује осим онога који се у њу узда пошто ју је самопрогласио као Свето писмо одбране Србије. Уосталом, тако је вазда било у историји, где су немоћни, да се одбране, а без заштитника, или макар јасне жеље да се одупру напасти, нестајали. И са полтичке и са демографске сцене.

Дотле, Тирана као да не губи време причајући о преговарању и Балкану као жељеној зони стабилности која наводно лежи искључиво на плећима Србије и њеног водје. Најављују да после Косова, преко Прешева, које већ признаје само Тирану, и Сандзака, склоног „аутономији“, иде све до Ниша.

Дакле, на премијеру је да нам саопшти, али стварно, како намерава да ефикасно онемогући даље подстицаје и хушкање са запада у подршци политици Тиране. Пре свега охрабриване у претензијама од стране спонзора, Вашингтона и Берлина. Само формално Брисела. А све архитекте овог насртаја на Србију притом су, чудом, очито политчлке природе, Вучићеве највеће узданице.

То би се могло назвати „јединством супротности“. Та, за сада бар, нерешива загонетка постојече спољнополитичке стратегије. Истовремено пријатељска декларативност према Београду али и разбојничка пракса мајстора двоструких стандарда. Који усрдно хвале држање премијера на досадашњем путу, тобогану Србије (у стратешко безнадје), а потпаљују нам притом стреју на кући руком Тиране.

У њихвим замајавањима српске јавности комплименти припадају превасходно моделу транзиције. Оном који нешто храбрији економисти називају „бруталном отимачином“. Али признања иду и у прилог планираној дуговечности мандата будућег шефа државе. Вучић је, по њима, фактор стабилности Балкана. .

Тај све драматичнији сукоб интереса јасно се оцртава у политици амбициозног премијера. Он, на једној страни, испуњава све стандарде послушности према „дубокој глобали“, те га зато оставља на миру током узурпације свих институција и функција. А на другој, себе лично представља и то непрекидним иступима у јавности, као месију. Као неспорног водју који је изабран да народ сачува од свих искушења у гори балканској.

А да притом, и то је главни залог апсолутне већине на недавним изборима, све имајући у виду трагична искуства НАТО агресије из 1999. и фијаска Рамбујеа, одржи мир по сваку цену. Па чак и да се Срби начине (полу) мртвима коју десетуну година, е како би некако остали живи. А они, Срби, притом праве се да не виде да и не схватају како је Србија после сваког отвореног поглавља „на путу за ЕУ“ све ближа лављој печини из које трагови оних који су у њу ушли не воде назад. Тако су се уосталом определили много бројнији Французи, некада историјски народ, бирајучи свог Вучића или Ципраса, свеједно, младјаног Макрона. Дете среће глобалистичких банкарских лобија. Кога удворичка РТС, по моделу ЦНН, већ велича као новог Наполена. Сиц..

И зато, у таквом окружењу срушеног медјународног правног поретка и установљеног права нових лидера да на основу лиценце глобале мењају свест и савест преко ноћи (трамповање), поставља се оправдана дилема да ли ће ова „узнапредовала“ Србија осим празним демаршима узвраћати на јасне претензије агресивног ширења (не)природне Албаније.

Или ће све и даље остати на вапајима према „кадији“ да се наставе „преговори“ који иначе на одложено такодје значе потпуни банкрот суверености и губитак. Прво Косова, па онда отварања осталих питања „на линији ватре“ Јер, кажу Американци „наш посао на Балкану још није завршен“.

И зато на југу Србије, иза кулиса наводне великоалбанске моћи, буја интервенционизам америчке хегемоније, оличен у инстант држави Бондстил, као решеност НАТО да овог пута стави под контролу корак по корак Србију до Београда.

А да ту територију, веч опхрвану унутрашњом окупацијом свих постоктобарских влада, америчких НВО и западних банкара, а под фискалном контролом ММФ и Светске банке, понуди Турској за верност НАТО-у, а као њен планирани повратак на „старе територије“. Све под условом да Ердоган мање сарадјује са Москвом. .

Тај киборг америчке ратне машине и албанског фанатизма, сличан Олуји у Хрватској, не крије планове о проширењу на ручун територије Србије. Све уз подршку Немачке која планира за себе Војводину као део европског Рајха, а Србија тако да буде сведена на „разумну меру“- Прекумановску.

Уместо да у таквим околностима израња пред јавношћу брутална истина и са њом платформа за суочавање са њом, макар у парламенту који дели одговорност са владом и председником, нуди се народу риалити расправа да ли је човек постао од мајнуна. А тек је минуо скандал око афере да ли нашу децу поверити већ у предшколским установама инструкцијама ЛГБТ у фаворизоавњу фомираног избора ове невладине владе за будући секс и врсту брачних односа наше деце. Тако би питање макар и одржавања популације Србије било сведено на нулу.

И у тој армосфери сејања магле скрива се спремнот САД да у комбинацији америчке врхунске ратне технике и командног кадра „пензонисаних генерала“ пошаље пут Прешева и Ниша своје пешадинце Албанце. И већ коришћене исламске фанатике које ће штитити авакси, томахавци и цео већ употребљавани арсенал за „утеривања демократуре“.

Али, може се све то обавити и договрањем и „преговарањем“. Баш како се већ увежбава од потпсивања Брисела. Да би се наводно спасао народ дају се (кажу невољно) уступци „јер је то реалност на терену“. Наравно, остаје питање шта је народ без територије. Па избеглице, баш као и ових десетек хиљада несрећника, жртава америчке бомбардерске политике, који бивакују на неодредјено време на тлу Србије.

Како ствари сада стоје, за дипломатији је искључиво заинтересован Београд. Изгледа да Албанци и њихови отворени спонзори, Англоамериканци и Немачка, држање Београда и политику „неутралности“ Србије тумаче икључиво као геостратешку слабост ове државе, са свих страна опкољене НАТО-м.

Постало је више него мучно слушати жалопојке Вучица да он „не разуме ни понашање Албанаца, ни ћутање Брисела“. Свима је уствари све јасно, али одгворност да се да права дијагноза стања, можда и консултује цела нација на референдуму да ли је за ЕУ и за НАТО или покушај тражења заклона на некој другој страни, ипак лежи на власти.

Јер на вратима Србије, на очиглед света, ниче поројекат ИСИС калифата НАТО, на шта је указао недавно у „Политици“ и исламолог Мирољуб Јевтић. Дакле, после нагодби око Сирије, Украјине, алијанса премешта своје планове на Балкан, у предсобље Европе, као резервно жариште и повод неке нове Јалте. Ако већ није уприличена. Дотле потплаћени таблоиди и ТВ станице, користећи лажи спин лаборатрија Блер-Кембел, као и „савете“ НВО експерата за издају, опасност називају велика (не)природна Албанија. Што је чиста обмана.

Ширећи тако дух самопорицања, безглаве панике и дезертерства који је Вук, „саветник“ уз колено Вућићу, никад истински повучен са позиције министра спољних послова после октобра, а отвореног НАТО лобисте од средине деведесетих, породио још 9. марта л99л.

На Балкану ништа ново од 1941. Историја се понавља и то искључиво као крвава фарса. И баш зато „велики писац“, уочи ескалације из Тиране, може да, рекламирајући своју нову књигу, тврди да је „Србија убица Југославије“. А управо је обратно.

Англоамеричка (кон)федерација из Јајца, сада издељена на привеске америчке агресорске политике, не крије да уз помоћ Албаније ради о глави Србији, првој независној држави на Балкану и несретном пијемонту за клопку југословенства. Где Србија све време фигурира као директна сметња прво пангерманском, па америчком интревенционизму. А коме је провизориј Југославије, где је искорењивано српство, послужио за краткорочне циљеве.Као и садашња фатамограна од (не) природне Албаније. Уствари калифата пороамеричког исламског фундаментализма. .

(Фото: http://pravda.rs)

Драган Милосављевић

ИЗВОР: ВАСЕЉЕНСКА