Ненад Благојевић: Српски опанци и еунијатско лагање

Да пут у некакву „светлу еунијатску будућност“ нема цену, показују и убеђују нас свакодневно „путници“ који упорно гамижу у маглу распадајуће ЕU. На том путу, сва средства су дозвољена и сва се нештедимице (зло)употребљавају и користе само да се додворе бриселској администрацији.

У том мору срамних слика и појавних облика додворавања, пажњу плени злоупотреба великог човека, хуманисте, лекара Аријуса ван Тинховена. Човека који је пре једног века јасно показао и доказао своју племенитост. Те 1912. год. са почетком Првог балканског рата, Тинховен, од раније заинтересован за Србију, долази са својим сарадницима, медицинским радницима у Београд, kако би ступио у службу Црвеног крста Србије, са искреном жељом да помогне у хирушком збрињавању и лечењу тешко повређених. (1)

Тинховен, ђак модерне хирургије, поштујући правила тада савремене медицине, првенствено покушава да штеди тело, тако да се ретко одлучује за ампутације, и то чини само онда када више не постоји ни једно друго решење. Да би могао у томе и да успе сарадници му помажу као уиграна екипа у тим сложеним захватима. Сви они су заправо дошли на своју личну иницијативу, није иза те мисије стајала никаква службена Холандија, ни њен Црвени крст, ни протестантска црква, као у лекарским мисијама у Африци. Званична Холандија, протестантска црква, као ни њихов Црвени крст једноставно нису били заинтересовани за било какву помоћ Србији.

За разлику од њих један човек, лекар, личност, хуманиста, фотоаматер је био потпуно другачијег схватања. Управо захваљујући њему и његовој људскости и професионалности многи српски рањеници ће успети да се спасу и преживе. Тинховен се није зауставио само на томе, као пасионирани фотоаматер прави бројне фотографије са самог ратишта. Настале на терену, у завојишту, бојишту, поткрепљује их детаљним описом догађаја, личности и околности. Као такве, те фотографије постају најбољи и необориви историјски сведоци једног рата и тешког раздобља Србије.

Обично су странци увек на дистанци, нарочито чини се када су на Балкану. Њима је непозната православна традиција, и још непознатија средина где су муслимани. А управо је тако све било измешано на рубном делу тадашње Отоманске империје. Холандски трговци су тај простор познавали само по зачинима, врстама дувана, јужном воћу, ручно тканој свиленој тканини, али не и по особинама народа који је насељавају. Аријус се одушевио својим српским пратиоцима, откривајући њему до тада непознате моралне норме, дубоко уткане у православној традицији, без протестантске трговачке рачунице.

Посебно је дирнут пажњом коју српски болничари исказују за непријатељске рањенике, које не деле од својих, спашавајући их на бојишту. Тинховен је имао прилику да упозна светосавско срце у његовом потпуном сјају. Не само Аријус, већ цела његова екипа је изненађена и напречац освојена, без додворавања и задњих мисли.

Аријус ће ту на ратишту упознати и бројне руске лекаре, измењујући стручна искуства и водећи разговоре на опште теме, употпуњавајући своје оскудно познавање православне религије. То упознавање православља помогло му је у две ствари: да потврди сам себи како је донео више него исправну одлуку доласком у Србију, и да у својим записима са терена направи прави приказ стања. Његове репортаже су се свиђале читаоцима у далекој Холандији. Нажалост као записи из неког далеког света, а не из Европе, али ипак им показујући да није све у њиховој ближој околини.

И у Велики рат кренуо је Аријус са истом енергијом и екипом добровољаца. Као и 1912. када је без и једне званичне институције а уз помоћ пар својих угледних пријатеља и добрих људи сакупио 3.000 гулдена и са њима обезбедио средства за пут и потребну апаратуру. И овог пута Тинховен је имао исти задатак. Само сада знајући понешто и о подмуклости Аустро-Угара, одлучио је да путује преко Русије, као сигурне дестинације. Понео је инструменте за које је поуздано знао да недостају на фронту, у чему му је помогло искуство фронтовског хирурга. Никад не заборављајући свој хоби фотоаматера понео је фотоапарат али и филмове, за које је знао да није увек било лако наћи у Србији. У међувремену, захваљујући ангажованости његовог оца и угледних пријатеља основао је такозвани Балкански комитет у Холандији који је прикупљао средства за рад Аријуса ван Тинховена и његову помоћ Србији. (2)

Чим је после дугог путешествија приспео у Ниш, јавио се начелнику санитета и затражио адекватан ратни распоред за своју екипу. Ваљево се само наметнуло. Развој тока борби учинио је да Ваљевска болница постане позната у ширим лекарским круговима Европе, и света. Аријус се ту убрзо сусреће са повредама које су злонамерно чинили Аустро-Угари коришћењем забрањене муниције. Иако им је држава потписник Женевских конвенција, и оне прве у Хаагу, о забрани експлозивне тзв. „дум-дум“ муниције. Али шта то уопште значи за европске „демократе“, и тако они „правду“ пишу сами.

Аријус ће први сликати такве повреде и фотографије објавити, заједно са руским лекарима и чувеним Арчибалдом Рајсом. Тако светска јавност сазна за злочине аустро-угарске војске, што се данас опет некако заборавља. Први ће тврдити да су Аустро-Угари злонамерно оставили оболеле од пегавца међу рањеницима, не изолујући их, да тако изазову епидемију од болести за коју се узрок још увек није знао. Тако је Тинховен дао немерљив допринос истини и историји, показујући јасно доказима, сликом и сведочењем разлику измећу запада и православне душе.

Данас политичари као и увек могу да лажу и приказују некаква своја виђења историје, то је део њихове очито не баш часне професије. Са историјом је другачије, она се за разлику од политике мора заснивати само на истини. Захваљујући људима попут Аријуса ван Тинховена, они које историја искрено интересује могу да знају истину. На основу документованог сведочења можемо да се упознамо ко нам и шта мисли, ко се и како понаша … Тако ћемо знати како да у будућности не погрешимо.

Знаћемо колико запад има хуманости, колико за њих вреди реч или потписани папири, документи и конвенције… На нама остаје да ли ћемо се понашати као деца и слушати некакве бајке, од оних који нису дорасли да воде светосавски народ. Или ћемо показати да смо достојни својих предака, да смо одрасли и дорасли историјском моменту у коме живимо. Ако је тако, доказаћемо да познајемо историју и истину и да нећемо дозволити да нас опет преваре.

Тинховен је и сам преболео пегавац у Ваљевској болници. Тек по опоравку, напустиће Србију својим телом али не и духом. Публикујући свој дневник, описује судбину народа који брани своју Отаџбину а не отима туђе, наставиће борбу као српски добровољац, а не део холандског система. Као сувенир, Аријус ће собом понети и српски опанак, да покаже обућу непобедиве војске у чијим редовима је учествовао у искреној и праведној борби за одбрану Слободе.

Зато звучи тако приземно, да се данас покушава користи чињеница да та Холандија тренутно председава ЕU, те србијански еуроунијати злоупотребљавају Аријуса не би ли се умилили бриселским бирократима, који за њега вероватно никада нису ни чули, а камоли да маре. Нажалост то је само доказ да су политичари, али не и они који знају историју свог народа па самим тим ни истину. Да су мало више читали о историји свог народа видели би да Тинховен јесте Холанђанин, али да није њега послала Холандија.

Додуше, свакако је корисно да се организује стручни приказ рада и значаја Ваљевске болнице у Великом рату. Једино је мало незгодно за еунијате да су Немачка и Аустро-Угарска биле агресори, ничим изазвани. Па им је највећи проблем како сада ублажити те детаље, због mutti Angele и драгога Kurtza. Али агресорима се и то изгледа прашта, само да се еуроунијати евентуално докопају пустог сна.

Само по себи се разуме да се у рефератима свакако мора поменути учешће и улога доктора Софотерова, као вође бројне руске лекарске екипе. Коју је за разлику од западних земаља, послала држава. Не само да је Русија послала лекарске екипе већ је преко РЦК (Руски Црвени крст) у континуитету обезбеђивала лекове, опрему, санитетски материјал. То је историјска истина коју еунијати данас не могу да заобиђу а не смеју да величају. Захваљујући часним појединцима као што је био Аријус, који су о томе детаљно писали, не делећи селективно хуманитарни рад и помоћ, ми знамо истину. Потребно је само не бити више наиван и веровати ономе што је потреба дневне политике већ читати своју историју да нас не би гори од нас више лагали.

Данас, век после, већина Срба памти Холандију по хаашком трибуналу и њеној неславној улози у догађањима око наводног „српског геноцида“ у Сребреници. Међутим, не смемо заборавити да се западу па и Холандији поново „отео“ контроли часни појединац, због кога данас колико год се труде не могу да сакрију истину. Зато се мора истаћи да је командант „Dutchbat-a“ UNPROFOR пуковник Кареманс, намерно провлачен кроз сорошевског НВО „топлог зеца“ од стране интересне групе назване „Мајке Сребренице“. Само зато, што је реално и детаљно описао збивања у Поточарима током доласка српске војске и евакуацију жена, деце и стараца, те рањеника и болесника. Као и понуђену помоћ српске цивилне власти у обезбеђивању аутобуса, којима „Dutchbat“ није располагао.

Западу никад није одговарала документована истина јер се она никад није поклапала са оним што су они желели да пише у уџбеницима историје. Сва срећа па истина није нешто над чиме може да се стекне власништво. Истина је једна, припада свима и увек на крају изађе на видело. Неки пут тачно је, то захтева више времена, али чини се да је тада победа слађа. Важно је да то никад не заборавимо и не дозволимо да нас поведу лажним путем. Морамо да се потрудимо, да за оно што не знамо питамо своје старе, прочитамо њихове записе и дневнике, тада ћемо одмах препознати свако еунијатско лагање.

У тешким временима увек има честитих људи, који као појединци заслуже дивљење и поштовање. Разни политиканти ће то упорно покушавати да злоупотребе, али Небески увек на крају све доведе у свој склад. Пут у „срећну будућност“ је ипак дуг, кривудав и неизвестан, а историја нам је показала да га је најлакше савладати у српским опанцима. Немојмо се зато чудити зашто је управо опанак Аријус увек са поносом показивао и истицао. Није случајно што еунијати тако дубоко презиру српски народни опанак. Тиме сигурно не могу светосавце да збуне или уплаше. Они прави ће ако треба и даље у њима поносно ходити. То је много боље и сигурније него се за лажном истином и демократијом путем еунијата ходити.

Извор: Фонд Стратешке Културе , магацин портал