Nenad Blagojević: Rudolf Cistler ili eurolaža „vladavine prava

Zapad uporno ponavlja bajku o „vladavini prava“. Dok deklamuju napamet naučenu recitaciju svi koji iz Brisela kroče u Beograd iako lepo izbeljenih zuba donose samo crna saopštenja. Niti znaju, niti haju, što tolike laži izgovaraju, opet će oni svoje pokvarene zube da izbele. Te njihove laži za one obaveštene Srbe nisu novost. Već više od jednog veka sve je jasno dokazano i na primeru srpskih patriota iz Sarajeva.

Od poluvekovnog jubileja Sarajevskog atentata, počelo je uporno plansko laganje. Pokušavaju tako  da sakriju pravno nasilje u „preteči EU“ – onako kako danas  rado zovu Austro-Ugarsku.  Tvrde oni da je to bila pravno uređena država. Navodno evropski primer poštovanja vladavine prava. Na njihovu žalost srpski primer ih u tome tako lepo razobličava. Zato i zaslužuje da se iznese još jedanput za one neobaveštene.

Kada su evropske sile 1878. godine dogovorile okupaciju BiH, već su se uveliko loše igrale poštovanja prava. Na Berlinskom kongresu oročili su taj svoj eksperiment na trideset godina. Biće verovatno da je još tada uticajni austrijski kancelar sve izračunao. Pogotovo da će se to navršiti tačno na šezdeset godina vladavine miloga im cara Franca Jozefa II.

Ne čudi onda odluka o aneksiji BiH  doneta upravo te 1908.godine. Bio je to samo već pripremljen i čekan poklon dragom vladaru. Naravno bez  saglasnosti Srba kao onih pravih domaćina u BiH. Doduše ni „carski narod“ Mađari nisu baš bili radi da podrže tu velikoaustrijsku nameru. Zato njihov parlament i nije dao saglasnost na tu dvorsku igrariju. Kriza koja je potom izbila, pokazala je duboko neslaganje i carske Rusije sa tim pravnim nasiljem. Ipak iskorišćen je započeti proces reformi i naoružavanja ruske vojske nakon rusko-japanskog rata u Indokini. Proces koji je još nedovoljno oporavljenu Rusiju uslovio da se verbalni sukob ne radikalizuje.

Planski su potom u Dvojnoj monarhiji nametali priču o „anektiranoj BiH“, kao početnom eksperimentu preumljivanja i anesteziranja Srba. I pored svih tih nasilnih preumljenja i „anestezija“ Srbi su ipak pokazali homogenost sa obe obale Drine. Toliko su Srbi zabrinuli carevinu, da je austrougarski generalštab odmah sačinio plan agresije na Srbiju. Plan je sadržao i nameru da se onako usput stigne i do Soluna. Pokušavajući da to izvedu bez oružanog sukoba sa Otomanskom imperijom. Smatrali su da je to moguće postići planiranim nametanjem „neophodnih reformi“ i „demokratizacijom“ sultanove tiranije. Računalo se naravno da se to sve izvede uz otvorenu podršku velikogermanske političke elite i podršku vrha nemačke vojske.

Srbi u BiH su tada jasno uvideli da se parlamentarnom borbom neće uspeti osloboditi austrijskog jarma. Zla koje je samo nasledilo i nastavilo kontinuitet onog otomanskog kojem su Srbi bili izloženi pre toga.  To rađa ideju utemeljenu u iskustvima Mancinija i „Mlade Italije“, koji su zagovarali atentat kao oblik političke borbe. Naročito se to odnosilo na okupirane zemlje, što je BiH tada i bila kao i Italija pre sticanja svoje nezavisnosti.

Grupa mladih i školovanih patriota na čelu sa Vladimirom Gaćinovićem, iznedrila je tako „Mladu Bosnu“. Oni su prvenstveno s početka uporno pokušavali da nametnu demokratski dijalog o preuređenju BiH. Ali uz jasne namere da dok god su pod okupacijom koriste i radikalnije metode političke borbe, ako je to neophodno. Tako se na Vidovdan 1914.godine oglasio Gavrilo besmrtni, sa svojim „principom“ za okupatore. Dokazujući da život ipak ne mogu da planiraju neljudi i zlotvori, što okupatori svakako jesu. Kolika god da je moć zla i kako god da su sve isplanirali u stvarnosti će na kraju dobiti lekciju koju su propustili da nauče. Lekciju da se Srpski slobodarski narod nikakvom silom ne može držati pod jarmom a još manje u lancima.  

Nažalost mnogima ni to nije bilo dovoljno da shvate i da pokušaju da se bar malo promene. Tako je i tada velikoaustrijskoj  ratnoj kamarili oličenoj u liku prestolonaslednika Ferdinanda, koji je bio njihova uzdanica sudbina odredila drugačiji put. Nije to bio svakako onaj put koji su oni priželjkivali i planirali. Život im je poslao novu lekciju kao još jednu gorku pilulu koju će morati da progutaju jer se još uvek nisu oslobodili svijih imperijalističkih bolesti.

Naravno odmah nakon toga se pokazala ta „vladavina prava preteće EU“ u svom pravom svetlu.  Da bi se učvrstila centralna vlast, odmah je uvedena vojna uprava u BiH. Time su  suspendovani svi civilni zakoni koji su regulisali verske, nacionalne i građanske slobode.Tako je stvoren prostor da otpočne neviđeni progon Srba, kao navodnih „izdajnika“. Bila je to zaista strašna „izdaja“. Srbi su se borili u svojoj Otadžbini protiv okupatora, da bi izborili osnovno pravo na život, pravo na slobodu. Kako su smeli tako nešto i da pomisle kada im zapad nije to pravo odobrio.

To dovodi do nove „demokratske“ odluke da se uhapšenim atentatorima sudi pred većem vojnog suda. Za to je odabrana jedna sarajevska kasarna u kojoj je naravno bilo zabranjeno prisustvo publike. Ipak se odlučiše da optuženi moraju imati bar nekakve pravne branioce, da se zadovolji forma, koliko toliko. Pokušavajući bar tako da spreče t.j. smanje kasnije prozivke za kršenje osnovnih prava i principa.

Sudbina se ipak poigrala sa planerima te sudske farse. Pokazujući im ponovo da nije baš sve u njihovim prljavim rukama. U Sarajevu se zatekao mladi advokat-pripravnik Rudolf Cistler. On je posle položenog ispita došao na poziv svoga druga, činovnika zemaljske uprave. Nadajući se da će lakše dobiti državnu službu u toj provinciji. Ta odluka ga je odjednom dovela u centar tada najvažnijih događaja.

               Cistler je zainteresovano pratio razvoj situacije nakon samog atentata. Verujući u  pravo, a željan posla i dokazivanja odmah se prijavio za branioca samih  atentatora. Tada je čak i njegov prijatelj verovao da je to samo mladalački hir i želja za slavom. Nisu ga shvatali sasvim ozbiljno, što ga je kandidovalo i potpuno odgovaralo zapadnoj „vladavini prava“. Nisu verovali da će to biti jedan odgovoran pristup poštovaoca stvarne vladavine prava.

Cistlera nije interesovalo što je bez dvoumljenja ovo bilo samo jedno montirano suđenja i velika farsa. Sudsko veće radosno je prihvatilo njegovu želju da bude branioc, kao dar sa neba. Računali su em naš čovek, em nema nikakvo iskustvo u odbrani, taman ko naručeno. Optuženi će formalno imati pravnika ali ne i branioca. Tako je bez problema imenovan za branioca Veljka i Vase Čubrilovića, Neđe Kerovića i Ive Kranjčevića.

 Međutim, Cistler iako mlad  i neiskusan je vrlo vešto postavio svoju odbranu. Dokazujući stavku po stavku da ne postoji zakonska odluka o aneksiji. Te je stvarni status pokrajine i realno i pravno okupacioni. Tako je zapravo obarao osnovu tezu optužbe, braneći sve optužene za lažnu „veleizdaju  sa namerom otrgnuća BiH iz Monarhije“.

U okupiranoj pokrajini, ne može biti rasprave o veleizdaji domovine, to isključuje jedno drugo, dokazao je Rudolf Cistler. Tako tvrdnja iz optužnice nije osnovana te je za suđenje zapravo nadležan civilni sud. Koji bi trebalo da utvrdi krivicu za atentat i to maloletniku. Nije uspeo ni pritisak Austo-ugarske da SPC izda za Gavrila lažnu krštenicu kako bi mu se sudilo kao punoletnom.  Nadležni sveštenik SPC  nije prihvatio zahtev da lažnom krštenicom sačuva svoj, a ugasi Gavrilov život. Pravoslavci ipak veruju samo u jedan sud a to je onaj Nebeski, taj sud zasigurno nije u kontroli zapadne „demokratije“.

              Ovakva odbrana mladog pravnika, razgnevila je vojne i civilne vlasti u Sarajevu, pa oni napujdaše frankovačku rulju na Cistlera. Koga su zbog toga nakon njegove završne reči morali najpre da sakriju u zgradi kasarne – suda. Da bi ga potom izneli u drvenom buretu kroz dvorište. Jer je to bio jedini način da izbegne linč ogorčene rulje koja ga je čekala na službenom izlazu. Tako se pokazalo kako evropska „demokratija“ drvenim buretom brani nekakvu njihovu vladavinu prava.

Cistler je hitno proteran iz Sarajeva. Igrom sudbine preživeo je rat. Vrativši se ponovo u Sarajevo, gde je nastavio svoju karijeru, poštovan i omiljen u toj sredini. Međutim, čim je proglašena NDH, opsetiše se nekadašnji frankovci a tadašnje ustaške glavešine da potraže branioca tog „zločinca Gavrila“. Nemački okupatori već su uklonili spomen-tablu sa imenima rodoljuba, koja je jasno upozoravala da se Srbi nikad ne predaju.  Za to vreme su hrvatski domoljubi zalivali stope na mestu gde je stajao srpski rodoljub onda kada je i definitivno razjasnio Ferdinandu ko je domaćin, a ko okupator u Sarajevu.

Cistlera su izvukli iz stana u Zagrebu gde je tada živeo, i zatvorili u podrum dvorca Kerestinec. Dvorca koji je  već bio pretvoren u ustaško mučilište Srba i Židova. U njemu je još ranije   zagrebačka banovinska policija internirala istaknute antifašiste po nalogu Vlatka Mačeka. One koji nisu bili za saradnju sa ustašama, kao protivnici bravarove frakcije u KPH. Supruga Rudolfa Cistlera, srećom za njega bila je Nemica. Ona se obraća direktno nemačkom okupacionom komandantu u Zagrebu, moleći za život svog muža i to kao arijevca. Što je bio dovoljan razlog i presudno da se nemački upravnik zainati, i dokaže ko je tu ipak glavni!

Ali, i on se poprilično namučio dok je uspeo. Nije bilo lako oteti ga iz ruku tadašnjeg predsednika hrvatske vlade u Zagrebu moćnog Nikole Mandića. Gle čuda, nekadašnjeg člana sudskog veća iz Sarajevskog procesa. Dobrano izmučenog Cistlera, i njegovu suprugu dobronamerno su posavetovali da se što pre udalje iz Zagreba, jer noć nema svedoka.

Preživevši tako trajanje NDH, principijelni Cistler je kao branilac u sudskom procesu posle Drugog svetskog rata zastupao oštećenu švajcarsku firmu. Kompaniju kojoj su bravarovi puleni oteli rudnik boksita u Međugorju (Hercegovina). Zato ga sada komunistička vlast osuđuje na sedam godina robije za navodnu saradnju sa Nemcima. Ipak uporni Švajcarci ga uspevaju osloboditi, posle nekog vremena. Ni tada ne napušta Sarajevo koje je pored svega toliko zavoleo. Živeo je potom povučeno do svoje smrti. Objavivši samo nekoliko zapaženih tekstova o odbrani u Sarajevskom procesu, i primerima pravnog nasilja optužnice.

Cistlera danas u EU  ni ne pominju. Nisu im baš lepe uspomene na tu sudsku preteću Haškog tribunala. U Sarajevu danas su ponovo uklonili tablu koja je svedočila o rodoljubima za koje sloboda nije imala cenu. Zalili su i stope besmrtnog Gavrila, pokušavajući da sakriju ko su pravi domaćini u BiH. Naravno „huligani“ svako malo slučajno oštete grobnicu Vidovdanskih heroja. Ali to je sve demokratsko pravo različitosti, kazaće ostrašćeno razne tete iz NVO „Majke Srebrenice“ ili jedna drčna baronesa iz Londona. Važno je da oni pripremaju nove lažne optužbe i predloge za rezoluciju o „srpskoj genocidnosti“.

  Mogu tako da se ponašaju jer su im glave očito prazne pa im je onda lako glupostima napuniti uši. Opet su zaboravili su lekciju koju su odavno morali da nauče.Moraju samo da budu svesni da to što ruše table sa imenima srpskih rodoljuba, to što pokušavaju da prikriju tragove svojih zločina zalivajući stope srpskih rodoljuba neće im biti od pomoći. Srbi će im svakako pokazati da nisu izgubili svoje „principe“. Da umeju da prepoznaju i pronađu i stope i svoj put bez obzira kako ga zločinci pokušavaju sakriti. Pojaviće se zasigurno i neki novi Cistler koji će im ponovo argumentovano začepiti lažljiva usta. Budimo strpljivi, ali i nadajmo se se da na to nećemo još dugo da čekamo. 

slika https://www.in4s.net/rudolf-cistler-sve-kipi-osvetom-mrznjom-prema-atentatoru-narodu-kojem-pripada/

FSK