Nemanja Starović: Kad se boje rastope ili da li će nas mimoići još jedna revolucija

Jedan od najzanimljivijih fenomena u međunarodnim odnosima s početka XXI veka svakako su bile tzv. „obojene revolucije“. Po definiciji, radi se o masovnim građanskim pokretima, koji su metodima nenasilne borbe doveli do obaranja dugovečnih režima u pojedinim državama na istoku Evrope. Kao tri tipična primera navode se Petooktobarska revolucija u SRJ 2000. g, Revolucija ruža u Gruziji 2003. g, te Narandžasta revolucija u Ukrajini 2004.g.

U svim navedenim prevratima postojala je značajna uloga stranog faktora, pre svega dominantnih sila evro-atlantskog i centralno-evropskog geopolitičkog areala, koja se ogledala u finansijskoj i logističkoj pomoći opozicionim strankama i pokretima, nevladinim organizacijima i medijima. Ne ulazeći u to da li je ta uloga bila presudna ili ne, dovoljno je poslužiti se onom metaforom po kojoj strani uticaj predstavlja snažan klin, koji udarcima može razbiti i najtvrđi granitni blok, ali samo ako se zarije u već postojeću pukotinu.

Međutim, bitno obeležje svih obojenih revolucija sa početka prošle decenije bilo je i to da su u svojoj osnovi imale određeni izborni legitimitet, odnosno da su se na njega pozivale, bilo da se radilo o „odbrani rezultata“ sprovedenih izbora ili pak o zahtevima za vanredno izjašnjavanje birača. Dakle, slika o prevratima kao realizaciji volja građana – nosilaca suvereniteta bila je očuvana.

U međuvremenu, geopolitički vihor je prešao preko severa Afrike i Bliskog istoka, ostavivši krvav trag u građanskim ratovima koji još uvek besne, kao posledica tzv. „Arapskog proleća“ s početka ove decenije, da bi se konačno vratio u Evropu. Prvo u Ukrajinu, a zatim i na naš jugoistok kontinenta.

Iako mnogi geopolitičke turbulencije u Evropi poslednjih godina nazivaju nastavkom obojenih revolucija, njihova obeležja su bitno drugačija, tako da teoretičarima u godinama koje su pred nama ostaje da osmisle novu klasifikaciju, pa i naziv za aktuelna dešavanja. Počevši od tzv. Evromajdana u Ukrajini 2014. važno je primetiti da novi talas revolucija više ne prati nužno mustru nenasilne borbe, odnosno da se „igra svim kartama iz špila“, što uključuje i ulične nerede, pa sve do samog građanskog rata.

Ali, ono što predstavlja ključnu razliku jeste odustajanje od ranijeg inisistiranja na izbornom legitimitetu, kao osnovi za prevrat i promenu režima. Kijevski Evromajdan je završio proterivanjem legitimnog i legalno izabranog predsednika Janukoviča, a za povod je imao nezadovoljstvo njegovim odustajanjem od potpisivanja Sporazuma o stabilizciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Nije se dakle radilo ni o kakvim izborima čije je rezultate valjalo braniti, niti je Janukovič smenjen izjašnjavanjem građana.

Revolucija

U Turskoj je tokom 2015. pokušana smena predsednika Erdogana stvaranjem neformalne i krajnje neprirodne koalicije sekularno-nacionalističke opozicije, vlasnika krupnog kapitala, te klerikalnog pokreta Hizmet imama Fetulaha Gilena iz Pensilvanije i militantne Radničke partije Kurdistana, koja je nakon više od decenije učešća u mirovnom procesu obnovila svoje terorističke aktivnosti. Samo odlučujuća i za mnoge iznenađujuća pobeda Erdoanove stranke na ponovljenim parlamentarnim izborima u novembru je zaustavila proces obaranja režima, koji je već uveliko odmakao.

Na samom Balkanu vidimo potpuno haotično stanje, gotovo da ni u jednoj državi na poluostrvu ne može da se uspostavi iole stabilna vladajuća državna i politička struktura. Od Zagreba, gde vlada prolazi kroz raspad u nastavcima, preko Sarajeva kome je nestabilnost usađena u same temelje sistema, do Podgorice koja se rve sa prelaznom vladom, uvek iznuđenim rešenjem, i Prištine gde se sednica parlamenta ne može održati bez ABHO opreme.

Vlada Rumunije je oborena koncem 2015. g, na protestima koji su za povod imali tragediju u jednom noćnom klubu, a novi kabinet je formiran bez ikakvog izbornog legitimiteta. Posebno je tragičan slučaj nama bliske Makedonije, gde praktično nije moguće ni održati izbore, datumi za izjašnjavanje građana se usaglašavaju u stranim ambasadama, a sve pod pretnjom novih terorističkih napada, poput onog u Kumanovu s proleća prošle godine.

Sve to valja imati u vidu kada se donosi sud o protestima koji se poslednjih dana organizuju po Srbiji. Ne sporeći nikome pravo na miran protest kao vid političke borbe, niti sumnjajući u to da razlozi za nezadovoljstvo postoje, moramo se ipak potruditi da sagledamo stvari iz nešto šireg ugla. Povodi za aktuelne proteste dakako postoje i oni predstavljaju onu pukotinu u granitnom bloku sa početka teksta. No, ne smemo zažmuriti ni pred prirodom klina koji se u tu pukotinu zabija, te motivima onih koji svom snagom po njemu udaraju.

Čuvajući sopstvenu političku stabilnost, koja je u našem okruženju toliko deficitarna, i braneći volju građana, koji su svoju suverenost ostvarili na slobodnim i demokratskim izborima pre jedva mesec i po dana, ne smemo dozvoliti da se Srbija uvuče u scenario nemira i nasilne promene vlasti. Globalno posmatrano, vreme obojenih revolucija i mirnih prevrata je iza nas. A, kada se boje rastope, prava priroda stvari izlazi na videlo.

IZVOR: vidovdan.org