Немања Старовић: Кад се боје растопе или да ли ће нас мимоићи још једна револуција

Један од најзанимљивијих феномена у међународним односима с почетка XXI века свакако су биле тзв. „обојене револуције“. По дефиницији, ради се о масовним грађанским покретима, који су методима ненасилне борбе довели до обарања дуговечних режима у појединим државама на истоку Европе. Као три типична примера наводе се Петооктобарска револуција у СРЈ 2000. г, Револуција ружа у Грузији 2003. г, те Наранџаста револуција у Украјини 2004.г.

У свим наведеним превратима постојала је значајна улога страног фактора, пре свега доминантних сила евро-атлантског и централно-европског геополитичког ареала, која се огледала у финансијској и логистичкој помоћи опозиционим странкама и покретима, невладиним организацијима и медијима. Не улазећи у то да ли је та улога била пресудна или не, довољно је послужити се оном метафором по којој страни утицај представља снажан клин, који ударцима може разбити и најтврђи гранитни блок, али само ако се зарије у већ постојећу пукотину.

Међутим, битно обележје свих обојених револуција са почетка прошле деценије било је и то да су у својој основи имале одређени изборни легитимитет, односно да су се на њега позивале, било да се радило о „одбрани резултата“ спроведених избора или пак о захтевима за ванредно изјашњавање бирача. Дакле, слика о превратима као реализацији воља грађана – носилаца суверенитета била је очувана.

У међувремену, геополитички вихор је прешао преко севера Африке и Блиског истока, оставивши крвав траг у грађанским ратовима који још увек бесне, као последица тзв. „Арапског пролећа“ с почетка ове деценије, да би се коначно вратио у Европу. Прво у Украјину, а затим и на наш југоисток континента.

Иако многи геополитичке турбуленције у Европи последњих година називају наставком обојених револуција, њихова обележја су битно другачија, тако да теоретичарима у годинама које су пред нама остаје да осмисле нову класификацију, па и назив за актуелна дешавања. Почевши од тзв. Евромајдана у Украјини 2014. важно је приметити да нови талас револуција више не прати нужно мустру ненасилне борбе, односно да се „игра свим картама из шпила“, што укључује и уличне нереде, па све до самог грађанског рата.

Aли, оно што представља кључну разлику јесте одустајање од ранијег инисистирања на изборном легитимитету, као основи за преврат и промену режима. Кијевски Евромајдан је завршио протеривањем легитимног и легално изабраног председника Јануковича, а за повод је имао незадовољство његовим одустајањем од потписивања Споразума о стабилизцији и придруживању са Европском унијом. Није се дакле радило ни о каквим изборима чије је резултате ваљало бранити, нити је Јанукович смењен изјашњавањем грађана.

Револуција

У Турској је током 2015. покушана смена председника Ердогана стварањем неформалне и крајње неприродне коалиције секуларно-националистичке опозиције, власника крупног капитала, те клерикалног покрета Хизмет имама Фетулаха Гилена из Пенсилваније и милитантне Радничке партије Курдистана, која је након више од деценије учешћа у мировном процесу обновила своје терористичке активности. Само одлучујућа и за многе изненађујућа победа Ердоанове странке на поновљеним парламентарним изборима у новембру је зауставила процес обарања режима, који је већ увелико одмакао.

На самом Балкану видимо потпуно хаотично стање, готово да ни у једној држави на полуострву не може да се успостави иоле стабилна владајућа државна и политичка структура. Од Загреба, где влада пролази кроз распад у наставцима, преко Сарајева коме је нестабилност усађена у саме темеље система, до Подгорице која се рве са прелазном владом, увек изнуђеним решењем, и Приштине где се седница парламента не може одржати без АБХО опреме.

Влада Румуније је оборена концем 2015. г, на протестима који су за повод имали трагедију у једном ноћном клубу, а нови кабинет је формиран без икаквог изборног легитимитета. Посебно је трагичан случај нама блиске Македоније, где практично није могуће ни одржати изборе, датуми за изјашњавање грађана се усаглашавају у страним амбасадама, а све под претњом нових терористичких напада, попут оног у Куманову с пролећа прошле године.

Све то ваља имати у виду када се доноси суд о протестима који се последњих дана организују по Србији. Не спорећи никоме право на миран протест као вид политичке борбе, нити сумњајући у то да разлози за незадовољство постоје, морамо се ипак потрудити да сагледамо ствари из нешто ширег угла. Поводи за актуелне протесте дакако постоје и они представљају ону пукотину у гранитном блоку са почетка текста. Но, не смемо зажмурити ни пред природом клина који се у ту пукотину забија, те мотивима оних који свом снагом по њему ударају.

Чувајући сопствену политичку стабилност, која је у нашем окружењу толико дефицитарна, и бранећи вољу грађана, који су своју сувереност остварили на слободним и демократским изборима пре једва месец и по дана, не смемо дозволити да се Србија увуче у сценарио немира и насилне промене власти. Глобално посматрано, време обојених револуција и мирних преврата је иза нас. А, када се боје растопе, права природа ствари излази на видело.

ИЗВОР: vidovdan.org