Неједнакост

Разлика између једног евра и десет евра, десет евра и сто евра и сто евра и хиљаду евра, је много већа за оне који немају средстава да преживе, него разлика између једне и две милијарде, десет и сто милијарди евра за оне који су нагомилали толика богатства.

Неједнакост није само економска категорија.

Неједнакост је првенствено етичка категорија.

Морална.

Када сам одрастао код мог ђеда по мајчиној линији Васиља Ђурића, монархисте и угледног домаћина, онда је он учио децу из куће да све што изнесемо напоље, ми кажемо – испред авлије, морамо да поделимо са другом децом.

Није важно да ли је то чоколада, бомбоне или нешто што смо добили од укућана.

Ако хоћемо сами да једемо, онда морамо да останемо у кући.

Човек који даје и који помаже другим људима носи одговорност заједнице у себи.

Он је заједница и понаша се према другим људима као према самоме себи.

Никада неће ништа учинити другим људима што не би желео да други људи учине њему.

Не ради се ту о некаквом страху од Божије казне, него о исконској и истинској љубави према заједници и другом човеку.

Ако заједницу немате у себи, онда је то ваш велики недостатак.

Фаликанка која се не може новцем надокнадити.

Осиромашени сте, без обзира колико богатство имате.

Духовни сте бедник.

Путујући послом по свету, никада нисам сео у ресторан да сам нешто поједем.

Једноставно, не могу да једем сам.

То ми је потпуно бесмислено.

Ако немам друштво, испразно ми је да седнем и једем.

У богатим државама сам гледао у ресторанима људе који сами једу.

Мени је то увек тужна слика.

Жалосна слика пропасти Запада.

Када сам управљао великим капиталом Банке почетком деведесетих година, онда сам од зараде одвајао за помоћ болницама, социјалним установама, установама културе, цркви и научним установама.

Сматаро сам да је то моја морална обавеза према народу коме припадам.

Нико ме није приморавао да то радим.

Касније сам сазнао да се то модерно зове – друштвена одговорност.

За све компаније које послује на тржишту.

Уведена је државна обавеза за оне који немају душу.

Проблем капитализма је што нема душу.

Робно новчани односи су убили човека.

Неолиберални капитализам је само убрзао то убијање.

Похлепа за материјалним добрима је сатрла духовне потребе човека.

Нагомилавање богатсва, грамзивост и прождрљивост су одраз празнине људске душе.

Грозница за отимањем је заразила најбогатије људе на планети.

Нови податак је поражавајући за човечанство.

Само 62 најбогатија човека на свету располажу богатсвом као 3,5 милијарди људи.

Разлика између једног евра и десет евра, десет евра и сто евра и сто евра и хиљаду евра је много већа, за оне који немају средстава да преживе, него разлика између једне и две милијарде, десет и сто милијарди евра за оне који су нагомилали толика богатства.

Наш народ би рекао – не можеш да спаваш у два кревета истовремено, него само у једном.

Потресна исповест холивудског глумца Моргана Фримана о новцу кога поседује на банкарским рачунима и усамљености у којој живи, напуштен од свих, најбољи је доказ губитка љубави и промашености живота потрошачке цивилизације у којој је новац мерило свих ствари.

Грешка материјалистичке цивилизације је почела још у античком добу, које је напустило стара учења баштине о заједници, јер је античка философија у епицентар мерила свих ствари поставила човека, уместо да постави Бога.

Тако је човек добио место које му не припада.

Умислио је човек да он управља светом и да се све у природи дешава само због њега.

Данас је такав приступ природи дубоко погрешан и природа је почела да се свети том надобудном и препотентном човеку, који се осмелио да себе прогласи за господара природе.

Упркос великом техничко- технолошком развоју, захваљујући којем савремени човек постаје све више роботизован, нарочито на почетку уласка у елетронско доба, страх ме је да напишем шта нам се све спрема, тај наш савремени човек је, будимо искрени, остао ближи свом далеком рођаку неандерталцу, према интезитету својих осећаја, него према роботу, у кога се полако , разним пластичним операцијама и лоботомијама, сигурно обликујемо.

На сву срећу по тог отуђеног човека, у њему још увек горе упаљене логорске ватре заједнице, бубњају у ушима уздрмана срца урођеника у страху од новога и непознатог, крв им навире у главу када се осећају повређени и преваренима, дивљачким крицима ослобађају своју заробљену душу и длакавим рукама хватају за гуше својих господара, што је све знак да људска природа није умрла у том нашем унесрећеном савременом човеку, да има још увек људскости у њему, да има живота који не жели да се роботизује и да је то добра платформа за одбрану последњег човека од вечите манипулације оних који расподељују створену вредност искључиво у свом себичном интересу, који узимају огромне приходе и остављају већину људи на планети да живе испод границе људске егзистенције.

Наш Лепенац у златно доба људске цивилизације, када није било рата четри хиљаде година, када није било речи за моје и твоје, него је све припадало заједници, сви су живели у складу са природом и људском заједницом у њима, није одлазио у лов, риболов или производњу пшенице да би он имао, поседовао и присвајао, то је за Лепенца било потпуно незамисливо и незанимљиво, да би он трговао на тржишту са другим људима, него је све радио да би заједница имала и да би заједница размењивала своја добра са добрима других заједница, добра које су њима била недоступна и која су хтели да мењају за оно што су они поседовали.

Лепенцу у заједници није падало на памет да он узме више него што му је етички принцип заједнице то дозвољавао, није му падало на памет да складишти, крије, сакрива, узима, отуђује или склања од своје заједнице, јер је то било скрнављење етичких принципа по којима је заједница била устројена, него се он у својој целовитости предавао заједници и радио је искључиво за интересе заједнице.

Ако је заједници добро, добро је и мени.

То начело се данас изгубило у комерцијалној цивилизацији у одумирању, где је човек човеку постао роба, где се робно-новчани односи мере на берзи, где је котација акција важнија од међуљудских односа, где се нагомилавање и отимање сматра успехом, где је похлепа и прождирање животни принцип и где сви актери осећају да им непрекидно пада вредност на тржишту, да им живот пролази кроз руке као врели и суви песак, да губе смисо и суштину постојања и да се осећају банкротирано јадно, исцрпљено и разочарано, јер не припађу никоме и нико нема више потребама за њима.

Незамислово је да наш далеки предак нагомилава храну само за себе и да гледа како се припадник његове заједнице мучи, како гладује, како не може да опстане у животу, нема за лечење, нема воде и живи као дивља животиња.

Смисао живота у заједници је да заједница заштити све своје припаднике и да им убезбеди приближно исте услове за живот.

Нема једнакости у заједници.

Људи нису једнаки, него су сви различити.

Свако даје свој различити допринос добробити заједнице.

Али, сви се придржавају успостављених моралних начела.

Која не морају да се пишу и у закон претварају.

Која свако носи у себи и брани те моралне принципе од самога себе.

Ако сам ја врхунски талентован да покрећем привреду, организујем производњу, извоз, знам тржишта, познајем инвеститоре, могу да запослим људе и могу да направим тимове истих таквих људи, који воле свој посао и желе да помогну заједницу, зар није природно да радим посао који знам да радим, уместо да будем на пословима које не знам да радим и тако правим штету заједници.

То што знам да радим, то је мој допринос благостању заједнице.

За тај свој рад не тражимо да будемо власници заједнице, како то све време раде покварене неолибералне њушке, него тражимо да будемо вредновани у заједници сходно ономе што доносимо заједници.

Како полазимо од животне философије да су духовне вредности изнад материјалних вредности и како добро знамо да не можемо истовремено спавати у два кревета, онда је потпуно разумљиво да нећемо грабити, отимати, варати и присвајати све за себе, правећи од себе нову олигархију у заједници, него да ћемо све радити искључиво у корист заједнице.

Они припадници заједнице који немају жеље или не могу да учествују у стварању и развоју заједнице, они који данас живе као сиротиња, бескућници и просјаци, они који су неспособни да раде, сви они ће од заједници добити довољно за достојанствен живот човека у заједници.

То морају да им обезбеде људи који стварају нове вредности у заједници.

Тако се у заједници ствара чврсто јединство и поверење.

Тако уместо богаћења привилеговане мањине политичког олоша и тајкуна, имамо богаћење читаве заједнице.

Богати појединац у заједници ствара богату заједницу.

Заједница се брзо развија јер нема конфронтација интереса.

Мало поређење, ако заједницу замислимо као аутобус пун путника, онда није добро да се путници туку око тога ко ће да вози и да се отимају око волана, јер могу да аутобус одведу у амбис и да сви настрадају или аутобус може да стоји у месту и да никуда не иду.

То није добро за путнике.

Мора да постоји поверење путника у човека који управља возилом и који волан држи у својим рукама. Мора да буде поверење и у његове заменике, који му помажу да пређе аутобус велике раздаљине и да не стоји, него да брзо напредује, не угрожавајући безбедност путника.

Потпуно је неважно где који путник седи.

То је ствар личног избора и самог договора путника.

За путника је важно да се налази у аутобусу на правом путу и да се возило безбедоносно креће.

Све остало је мање битно.

Ако је путник задовољан, зашто би се отимао да управља возилом?

Нека то раде људи који ће бити ангажовани само за ту намену.

Који ће одвести аутобус тачно тамо где путници путују.

Наш проблем настаје када возачи сами одлуче где ће аутобус да одвезу и не питају путнике, јер сматрају да ни не требају да их питају, јер они боље знају од путника где треба да их возе.

У заједници добрих људи нема сиромаштва, манипулације и шпекулација.

Нема експлоатације и отимања створене вредности.

Нема апатије, безнађа, криминала и разочараности.

Нема људи који живе животом који није достојан савременог човека.

У заједници добрих људи нема једнакости.

Сваки човек је особен на свој начин.

Слободан је да бира свој однос према заједници.

Слободан је да нађе своје место у заједници.

Нико га не спутава и нико га не присиљва.

На основу своје воље, жеље и труда ће остварити своје учешће у добробити заједнице.

Благородна је заједница где је здравство и школство бесплатно.

То је цивилизацијско достигнуће нашег доба.

Заједница обезбеђује основни пакет здравствене заштите за све људе у заједници.

Ко хоће нешто посебно, мора да плати.

Школство је бесплатно јер заједница улаже у знање својих људи.

Образованији и учење људи више доприносе добробити заједнице.

Улагање у образовање људи се враћа самој заједници.

Лакше се живи у заједници културних и просвећених људи.

Социјалних великих раслојавања нема у заједници.

Они који хоће више да имају, који хоће својим радом да зараде, добијају прилику да се искажу, али не на штету оних који те способности или жеље немају.

Заједница ствара услове да људи у њој слободно стварају благостање.

Мудри људи, који управљају заједницом, праве такве слободне односе у којима отварају могућности да они који хоће више и који могу више то остварују, док штити оне који не могу или не желе.

Тако се ствара стабилност у заједници.

Нема социјалног криминала, јер заједница тежи благостању.

То је први корак на путу ка стварања ХУМАНИЗМА.

Друштва у коме ће човеков дух победити материјални свет.

ИЗВОР: Бранко Драгаш, svisrbisveta.org