Nejednakost

Razlika između jednog evra i deset evra, deset evra i sto evra i sto evra i hiljadu evra, je mnogo veća za one koji nemaju sredstava da prežive, nego razlika između jedne i dve milijarde, deset i sto milijardi evra za one koji su nagomilali tolika bogatstva.

Nejednakost nije samo ekonomska kategorija.

Nejednakost je prvenstveno etička kategorija.

Moralna.

Kada sam odrastao kod mog đeda po majčinoj liniji Vasilja Đurića, monarhiste i uglednog domaćina, onda je on učio decu iz kuće da sve što iznesemo napolje, mi kažemo – ispred avlije, moramo da podelimo sa drugom decom.

Nije važno da li je to čokolada, bombone ili nešto što smo dobili od ukućana.

Ako hoćemo sami da jedemo, onda moramo da ostanemo u kući.

Čovek koji daje i koji pomaže drugim ljudima nosi odgovornost zajednice u sebi.

On je zajednica i ponaša se prema drugim ljudima kao prema samome sebi.

Nikada neće ništa učiniti drugim ljudima što ne bi želeo da drugi ljudi učine njemu.

Ne radi se tu o nekakvom strahu od Božije kazne, nego o iskonskoj i istinskoj ljubavi prema zajednici i drugom čoveku.

Ako zajednicu nemate u sebi, onda je to vaš veliki nedostatak.

Falikanka koja se ne može novcem nadoknaditi.

Osiromašeni ste, bez obzira koliko bogatstvo imate.

Duhovni ste bednik.

Putujući poslom po svetu, nikada nisam seo u restoran da sam nešto pojedem.

Jednostavno, ne mogu da jedem sam.

To mi je potpuno besmisleno.

Ako nemam društvo, isprazno mi je da sednem i jedem.

U bogatim državama sam gledao u restoranima ljude koji sami jedu.

Meni je to uvek tužna slika.

Žalosna slika propasti Zapada.

Kada sam upravljao velikim kapitalom Banke početkom devedesetih godina, onda sam od zarade odvajao za pomoć bolnicama, socijalnim ustanovama, ustanovama kulture, crkvi i naučnim ustanovama.

Smataro sam da je to moja moralna obaveza prema narodu kome pripadam.

Niko me nije primoravao da to radim.

Kasnije sam saznao da se to moderno zove – društvena odgovornost.

Za sve kompanije koje posluje na tržištu.

Uvedena je državna obaveza za one koji nemaju dušu.

Problem kapitalizma je što nema dušu.

Robno novčani odnosi su ubili čoveka.

Neoliberalni kapitalizam je samo ubrzao to ubijanje.

Pohlepa za materijalnim dobrima je satrla duhovne potrebe čoveka.

Nagomilavanje bogatsva, gramzivost i proždrljivost su odraz praznine ljudske duše.

Groznica za otimanjem je zarazila najbogatije ljude na planeti.

Novi podatak je poražavajući za čovečanstvo.

Samo 62 najbogatija čoveka na svetu raspolažu bogatsvom kao 3,5 milijardi ljudi.

Razlika između jednog evra i deset evra, deset evra i sto evra i sto evra i hiljadu evra je mnogo veća, za one koji nemaju sredstava da prežive, nego razlika između jedne i dve milijarde, deset i sto milijardi evra za one koji su nagomilali tolika bogatstva.

Naš narod bi rekao – ne možeš da spavaš u dva kreveta istovremeno, nego samo u jednom.

Potresna ispovest holivudskog glumca Morgana Frimana o novcu koga poseduje na bankarskim računima i usamljenosti u kojoj živi, napušten od svih, najbolji je dokaz gubitka ljubavi i promašenosti života potrošačke civilizacije u kojoj je novac merilo svih stvari.

Greška materijalističke civilizacije je počela još u antičkom dobu, koje je napustilo stara učenja baštine o zajednici, jer je antička filosofija u epicentar merila svih stvari postavila čoveka, umesto da postavi Boga.

Tako je čovek dobio mesto koje mu ne pripada.

Umislio je čovek da on upravlja svetom i da se sve u prirodi dešava samo zbog njega.

Danas je takav pristup prirodi duboko pogrešan i priroda je počela da se sveti tom nadobudnom i prepotentnom čoveku, koji se osmelio da sebe proglasi za gospodara prirode.

Uprkos velikom tehničko- tehnološkom razvoju, zahvaljujući kojem savremeni čovek postaje sve više robotizovan, naročito na početku ulaska u eletronsko doba, strah me je da napišem šta nam se sve sprema, taj naš savremeni čovek je, budimo iskreni, ostao bliži svom dalekom rođaku neandertalcu, prema intezitetu svojih osećaja, nego prema robotu, u koga se polako , raznim plastičnim operacijama i lobotomijama, sigurno oblikujemo.

Na svu sreću po tog otuđenog čoveka, u njemu još uvek gore upaljene logorske vatre zajednice, bubnjaju u ušima uzdrmana srca urođenika u strahu od novoga i nepoznatog, krv im navire u glavu kada se osećaju povređeni i prevarenima, divljačkim kricima oslobađaju svoju zarobljenu dušu i dlakavim rukama hvataju za guše svojih gospodara, što je sve znak da ljudska priroda nije umrla u tom našem unesrećenom savremenom čoveku, da ima još uvek ljudskosti u njemu, da ima života koji ne želi da se robotizuje i da je to dobra platforma za odbranu poslednjeg čoveka od večite manipulacije onih koji raspodeljuju stvorenu vrednost isključivo u svom sebičnom interesu, koji uzimaju ogromne prihode i ostavljaju većinu ljudi na planeti da žive ispod granice ljudske egzistencije.

Naš Lepenac u zlatno doba ljudske civilizacije, kada nije bilo rata četri hiljade godina, kada nije bilo reči za moje i tvoje, nego je sve pripadalo zajednici, svi su živeli u skladu sa prirodom i ljudskom zajednicom u njima, nije odlazio u lov, ribolov ili proizvodnju pšenice da bi on imao, posedovao i prisvajao, to je za Lepenca bilo potpuno nezamislivo i nezanimljivo, da bi on trgovao na tržištu sa drugim ljudima, nego je sve radio da bi zajednica imala i da bi zajednica razmenjivala svoja dobra sa dobrima drugih zajednica, dobra koje su njima bila nedostupna i koja su hteli da menjaju za ono što su oni posedovali.

Lepencu u zajednici nije padalo na pamet da on uzme više nego što mu je etički princip zajednice to dozvoljavao, nije mu padalo na pamet da skladišti, krije, sakriva, uzima, otuđuje ili sklanja od svoje zajednice, jer je to bilo skrnavljenje etičkih principa po kojima je zajednica bila ustrojena, nego se on u svojoj celovitosti predavao zajednici i radio je isključivo za interese zajednice.

Ako je zajednici dobro, dobro je i meni.

To načelo se danas izgubilo u komercijalnoj civilizaciji u odumiranju, gde je čovek čoveku postao roba, gde se robno-novčani odnosi mere na berzi, gde je kotacija akcija važnija od međuljudskih odnosa, gde se nagomilavanje i otimanje smatra uspehom, gde je pohlepa i proždiranje životni princip i gde svi akteri osećaju da im neprekidno pada vrednost na tržištu, da im život prolazi kroz ruke kao vreli i suvi pesak, da gube smiso i suštinu postojanja i da se osećaju bankrotirano jadno, iscrpljeno i razočarano, jer ne pripađu nikome i niko nema više potrebama za njima.

Nezamislovo je da naš daleki predak nagomilava hranu samo za sebe i da gleda kako se pripadnik njegove zajednice muči, kako gladuje, kako ne može da opstane u životu, nema za lečenje, nema vode i živi kao divlja životinja.

Smisao života u zajednici je da zajednica zaštiti sve svoje pripadnike i da im ubezbedi približno iste uslove za život.

Nema jednakosti u zajednici.

Ljudi nisu jednaki, nego su svi različiti.

Svako daje svoj različiti doprinos dobrobiti zajednice.

Ali, svi se pridržavaju uspostavljenih moralnih načela.

Koja ne moraju da se pišu i u zakon pretvaraju.

Koja svako nosi u sebi i brani te moralne principe od samoga sebe.

Ako sam ja vrhunski talentovan da pokrećem privredu, organizujem proizvodnju, izvoz, znam tržišta, poznajem investitore, mogu da zaposlim ljude i mogu da napravim timove istih takvih ljudi, koji vole svoj posao i žele da pomognu zajednicu, zar nije prirodno da radim posao koji znam da radim, umesto da budem na poslovima koje ne znam da radim i tako pravim štetu zajednici.

To što znam da radim, to je moj doprinos blagostanju zajednice.

Za taj svoj rad ne tražimo da budemo vlasnici zajednice, kako to sve vreme rade pokvarene neoliberalne njuške, nego tražimo da budemo vrednovani u zajednici shodno onome što donosimo zajednici.

Kako polazimo od životne filosofije da su duhovne vrednosti iznad materijalnih vrednosti i kako dobro znamo da ne možemo istovremeno spavati u dva kreveta, onda je potpuno razumljivo da nećemo grabiti, otimati, varati i prisvajati sve za sebe, praveći od sebe novu oligarhiju u zajednici, nego da ćemo sve raditi isključivo u korist zajednice.

Oni pripadnici zajednice koji nemaju želje ili ne mogu da učestvuju u stvaranju i razvoju zajednice, oni koji danas žive kao sirotinja, beskućnici i prosjaci, oni koji su nesposobni da rade, svi oni će od zajednici dobiti dovoljno za dostojanstven život čoveka u zajednici.

To moraju da im obezbede ljudi koji stvaraju nove vrednosti u zajednici.

Tako se u zajednici stvara čvrsto jedinstvo i poverenje.

Tako umesto bogaćenja privilegovane manjine političkog ološa i tajkuna, imamo bogaćenje čitave zajednice.

Bogati pojedinac u zajednici stvara bogatu zajednicu.

Zajednica se brzo razvija jer nema konfrontacija interesa.

Malo poređenje, ako zajednicu zamislimo kao autobus pun putnika, onda nije dobro da se putnici tuku oko toga ko će da vozi i da se otimaju oko volana, jer mogu da autobus odvedu u ambis i da svi nastradaju ili autobus može da stoji u mestu i da nikuda ne idu.

To nije dobro za putnike.

Mora da postoji poverenje putnika u čoveka koji upravlja vozilom i koji volan drži u svojim rukama. Mora da bude poverenje i u njegove zamenike, koji mu pomažu da pređe autobus velike razdaljine i da ne stoji, nego da brzo napreduje, ne ugrožavajući bezbednost putnika.

Potpuno je nevažno gde koji putnik sedi.

To je stvar ličnog izbora i samog dogovora putnika.

Za putnika je važno da se nalazi u autobusu na pravom putu i da se vozilo bezbedonosno kreće.

Sve ostalo je manje bitno.

Ako je putnik zadovoljan, zašto bi se otimao da upravlja vozilom?

Neka to rade ljudi koji će biti angažovani samo za tu namenu.

Koji će odvesti autobus tačno tamo gde putnici putuju.

Naš problem nastaje kada vozači sami odluče gde će autobus da odvezu i ne pitaju putnike, jer smatraju da ni ne trebaju da ih pitaju, jer oni bolje znaju od putnika gde treba da ih voze.

U zajednici dobrih ljudi nema siromaštva, manipulacije i špekulacija.

Nema eksploatacije i otimanja stvorene vrednosti.

Nema apatije, beznađa, kriminala i razočaranosti.

Nema ljudi koji žive životom koji nije dostojan savremenog čoveka.

U zajednici dobrih ljudi nema jednakosti.

Svaki čovek je osoben na svoj način.

Slobodan je da bira svoj odnos prema zajednici.

Slobodan je da nađe svoje mesto u zajednici.

Niko ga ne sputava i niko ga ne prisiljva.

Na osnovu svoje volje, želje i truda će ostvariti svoje učešće u dobrobiti zajednice.

Blagorodna je zajednica gde je zdravstvo i školstvo besplatno.

To je civilizacijsko dostignuće našeg doba.

Zajednica obezbeđuje osnovni paket zdravstvene zaštite za sve ljude u zajednici.

Ko hoće nešto posebno, mora da plati.

Školstvo je besplatno jer zajednica ulaže u znanje svojih ljudi.

Obrazovaniji i učenje ljudi više doprinose dobrobiti zajednice.

Ulaganje u obrazovanje ljudi se vraća samoj zajednici.

Lakše se živi u zajednici kulturnih i prosvećenih ljudi.

Socijalnih velikih raslojavanja nema u zajednici.

Oni koji hoće više da imaju, koji hoće svojim radom da zarade, dobijaju priliku da se iskažu, ali ne na štetu onih koji te sposobnosti ili želje nemaju.

Zajednica stvara uslove da ljudi u njoj slobodno stvaraju blagostanje.

Mudri ljudi, koji upravljaju zajednicom, prave takve slobodne odnose u kojima otvaraju mogućnosti da oni koji hoće više i koji mogu više to ostvaruju, dok štiti one koji ne mogu ili ne žele.

Tako se stvara stabilnost u zajednici.

Nema socijalnog kriminala, jer zajednica teži blagostanju.

To je prvi korak na putu ka stvaranja HUMANIZMA.

Društva u kome će čovekov duh pobediti materijalni svet.

IZVOR: Branko Dragaš, svisrbisveta.org