(Ne)cenzurisano

Kažete ‘sloboda govora’, ali ukoliko ste to rekli na srpskom jeziku i pritom živite u Srbiji, onda kao da to niste ni izgovorili. Kod nas je odavno iskrivljen pojam o slobodi i o govoru, a pogotovo o slobodi govora. Kod nas je pojam slobode jako čudan, jer je slobodan svako ko se tako oseća, a oseća onaj ko saoseća sa vlašću, dok oni koji su protiv nje ne moraju biti u zatvoru, niti proći sudski proces, da bi bili iza društvenih rešetaka.

Zlatno pravilo je ‘ako nemaš da kažeš nešto što je u javnom interesu, onda ćuti’, u suprotnom možeš lako završiti u nekoj ustanovi zbog koje će se tvoja reč smatrati smešnom. Nažalost, takva ustanova lako može biti i skupština. Ali, ne brini, tamo idu samo oni koji ne razmišljaju svojom glavom i koji ne vole da pričaju i iznose svoj stav. Čast izuzecima ako ih ima, za sada nisam primetila. Kada smo kod javnog interesa, pod njim se u ovoj državi podrazumeva samo interes vlasti, koji inače mora biti i privatni interes, u suprotnom ćeš morati da sediš kući i pišeš tekstove koje ćeš i ti sam uskoro zaboraviti pod uticajem konstantnog medijskog ispiranja mozga. Ukoliko staneš na stranu uma i na trenutak zaboraviš šta većina zna i želi i šta će podržati, možeš biti izložen podsmehu ljudi čiji su mozgovi razvijeni kao srpski saobraćaj, sa sve onim rupama, silnim oštećenjima, odronima, rade brzinom srpskih vozova, a izgrađeni su kao metro. Takvi ljudi su obično nesrećni kao i mi koji kažemo šta mislimo, ali oni imaju jednu muku više, moraju non-stop da vire iz svačijih analnih otvora, nadajući se da će u nekom pronaći posao za sebe i svoje srodnike po pravoj i svakoj drugoj liniji. A i kad nađu taj posao, dobiju pare i njima moraju da kupe hleb. Nije ga baš lepo jesti znajući preko kog su otvora visokopozicioniranog došli do njega. Nije ni čudo što neki ljudi koriste narodnju kuhinju, koja je, sudeći po stanju na ulicama, kontejner, koji iz dana u dan dobija sve više korisnika, o čemu se naravno ne priča.

Cenzura je prva reč i stvar koja je cenzurisana, u tome je srž problema. Sloboda mišljenja i izražavanja istog postoji samo u teoriji, u praksi je to drugačije. Silnim rupama u zakonu, koje su česte kao i one na srpskim putevima, možemo svakoga odvesti u zatvor. Ni to nije loša opcija ukoliko živite u Srbiji. Zatvori su nam opremljeniji i moderniji nego većina kuća i stanova prosečnih građana, jer ipak u njima na kraju završe oni koju su bili iznad proseka.

Ne zaboravite da mi ništa ne znamo. Znamo samo ono što moćnici odluče da nam prikažu. Ako neko, pak, odluči da prikaže više, bude ućutkan, predstavljen kao ludak ili kao najvećem zločincu mu bude oduzeta sloboda, kao da već nije dovoljna kazna što nema slobodu govora, u državi gde to pravo navodno postoji. Isto kao što postoji neotuđivo pravo na život, ali možda biološki, jer ovo se može nazvati samo preživljavanjem. Ili su nas možda pogrešno učili. Večita borba unutrašnjih mogućnosti, sposobnosti sa našim željama i društvenim normama, lošom politikom, skupim životom i jeftinim ljudima. Na kraju svi gubimo. Onog trenutka kada ti ubiju psihu, telo im daš sam. Onda im daješ sve. Kada izgubiš sebe, ni za šta se više ne boriš, nemaš više na šta da se kladiš, nemaš ni u šta da se kuneš, onda postaneš opasan po druge. Tako nastaju ljudi koje država juri godinama. I oni bi se rado predali, samo da znaju gde su izgubili sebe. Koji je to trenutak kada čovek izgubi čoveka u sebi i ko je za to kriv?

Ne želim da ulepšavam stvarnost, jer upravo protiv toga se borim. Neki i dalje žive u zabludi da nam je lepo, da su ljudi srećni i zadovoljni, da će nam biti bolje, da je površina teritorije Srbije i dalje 88361 kvadratni kilometar, da imamo neka prava i da smo u demokratskoj državi, da će nam fakultet pomoći i da nas neko voli, da imamo prijatelje i da je lako otići. Nisam pesimista, nisam ni optimista. Probudite se. Pesimizam je loš. Optimizam je zabluda. Cenzura je realnost, a realnost je cenzurisana. Sve dok ne znamo šta nas uništava, ne znamo ni protiv čega treba da se borimo. Od reči sve kreće. Zakoni su sastavljeni od reči. Zakoni nas prvo podignu, pa nas onda bace nisko, daju nam iluziju da nam pomažu, a onda nas samo ograniče. Nedostatak reči nas ograničava. Ne treba se boriti nasiljem, niti fizičkom silom, već samo pravednom, istinitom i lepom rečju u nadi da će nas neko čuti i razumeti, neko ko ima osećaj za pravdu, ali i moć. Glasni smo onoliko koliko nas ima, ako budemo glasniji neko nas mora čuti. Samo želimo svoj život, svoja prava, ne treba nam ništa od države. Mi tražimo samo ono što nam već pripada, ono što nam neko u mrvicama udeljuje. I želimo da se o tome zna, da se sve zna, jer mi IMAMO PRAVO DA ZNAMO SVE.

Ne želim istinu u tragovima koju svakako sama moram da iskopam iz hrpe laži. Želim istinu na tacni i za doručak, i za ručak, i za večeru. Kad već usta nisu puna hrane, neka uši budu pune istine.

IZVOR: stavmladih.com