(Не)цензурисано

Кажете ‘слобода говора’, али уколико сте то рекли на српском језику и притом живите у Србији, онда као да то нисте ни изговорили. Код нас је одавно искривљен појам о слободи и о говору, а поготово о слободи говора. Код нас је појам слободе јако чудан, јер је слободан свако ко се тако осећа, а осећа онај ко саосећа са влашћу, док они који су против ње не морају бити у затвору, нити проћи судски процес, да би били иза друштвених решетака.

Златно правило је ‘ако немаш да кажеш нешто што је у јавном интересу, онда ћути’, у супротном можеш лако завршити у некој установи због које ће се твоја реч сматрати смешном. Нажалост, таква установа лако може бити и скупштина. Али, не брини, тамо иду само они који не размишљају својом главом и који не воле да причају и износе свој став. Част изузецима ако их има, за сада нисам приметила. Када смо код јавног интереса, под њим се у овој држави подразумева само интерес власти, који иначе мора бити и приватни интерес, у супротном ћеш морати да седиш кући и пишеш текстове које ћеш и ти сам ускоро заборавити под утицајем константног медијског испирања мозга. Уколико станеш на страну ума и на тренутак заборавиш шта већина зна и жели и шта ће подржати, можеш бити изложен подсмеху људи чији су мозгови развијени као српски саобраћај, са све оним рупама, силним оштећењима, одронима, раде брзином српских возова, а изграђени су као метро. Такви људи су обично несрећни као и ми који кажемо шта мислимо, али они имају једну муку више, морају нон-стоп да вире из свачијих аналних отвора, надајући се да ће у неком пронаћи посао за себе и своје сроднике по правој и свакој другој линији. А и кад нађу тај посао, добију паре и њима морају да купе хлеб. Није га баш лепо јести знајући преко ког су отвора високопозиционираног дошли до њега. Није ни чудо што неки људи користе народњу кухињу, која је, судећи по стању на улицама, контејнер, који из дана у дан добија све више корисника, о чему се наравно не прича.

Цензура је прва реч и ствар која је цензурисана, у томе је срж проблема. Слобода мишљења и изражавања истог постоји само у теорији, у пракси је то другачије. Силним рупама у закону, које су честе као и оне на српским путевима, можемо свакога одвести у затвор. Ни то није лоша опција уколико живите у Србији. Затвори су нам опремљенији и модернији него већина кућа и станова просечних грађана, јер ипак у њима на крају заврше они коју су били изнад просека.

Не заборавите да ми ништа не знамо. Знамо само оно што моћници одлуче да нам прикажу. Ако неко, пак, одлучи да прикаже више, буде ућуткан, представљен као лудак или као највећем злочинцу му буде одузета слобода, као да већ није довољна казна што нема слободу говора, у држави где то право наводно постоји. Исто као што постоји неотуђиво право на живот, али можда биолошки, јер ово се може назвати само преживљавањем. Или су нас можда погрешно учили. Вечита борба унутрашњих могућности, способности са нашим жељама и друштвеним нормама, лошом политиком, скупим животом и јефтиним људима. На крају сви губимо. Оног тренутка када ти убију психу, тело им даш сам. Онда им дајеш све. Када изгубиш себе, ни за шта се више не бориш, немаш више на шта да се кладиш, немаш ни у шта да се кунеш, онда постанеш опасан по друге. Тако настају људи које држава јури годинама. И они би се радо предали, само да знају где су изгубили себе. Који је то тренутак када човек изгуби човека у себи и ко је за то крив?

Не желим да улепшавам стварност, јер управо против тога се борим. Неки и даље живе у заблуди да нам је лепо, да су људи срећни и задовољни, да ће нам бити боље, да је површина територије Србије и даље 88361 квадратни километар, да имамо нека права и да смо у демократској држави, да ће нам факултет помоћи и да нас неко воли, да имамо пријатеље и да је лако отићи. Нисам песимиста, нисам ни оптимиста. Пробудите се. Песимизам је лош. Оптимизам је заблуда. Цензура је реалност, а реалност је цензурисана. Све док не знамо шта нас уништава, не знамо ни против чега треба да се боримо. Од речи све креће. Закони су састављени од речи. Закони нас прво подигну, па нас онда баце ниско, дају нам илузију да нам помажу, а онда нас само ограниче. Недостатак речи нас ограничава. Не треба се борити насиљем, нити физичком силом, већ само праведном, истинитом и лепом речју у нади да ће нас неко чути и разумети, неко ко има осећај за правду, али и моћ. Гласни смо онолико колико нас има, ако будемо гласнији неко нас мора чути. Само желимо свој живот, своја права, не треба нам ништа од државе. Ми тражимо само оно што нам већ припада, оно што нам неко у мрвицама удељује. И желимо да се о томе зна, да се све зна, јер ми ИМАМО ПРАВО ДА ЗНАМО СВЕ.

Не желим истину у траговима коју свакако сама морам да ископам из хрпе лажи. Желим истину на тацни и за доручак, и за ручак, и за вечеру. Кад већ уста нису пуна хране, нека уши буду пуне истине.

ИЗВОР: stavmladih.com