Dušan Marić: Ne pristajem na podvalu da je Srebrenica veći zločin od Jasenovca

U Srbiji se godinama raspravlja da li u zemlji postoji peta kolona. Predlog da se u Skupštini Srbije usvoji nova deklaracija o lažnom genocidu u Srebrenici je potvrda da postoji. Svako onaj ko predlaže deklaraciju o Srebrenici, a da pre toga nije predložio deklaraciju o Jasenovcu, Kozari, Bosanskoj Dubici, Jadovnu, Staroj Gradiški, Sarajevu, Bratuncu, Livnu, Glini, Grubišinom Polju, Bugojnu, Kupresu i desetinama drugih stratišta je peta kolona.

Posle biblijskog stradanja srpskog naroda u ratovima u poslednjih 105 godina, u kojima je imao 3.000.000 žrtava, posle genocida koji je nad njim počinjen u Prvom i Drugom svetskom ratu, posle stradanja i progona više od 1.000.000 Srba iz Hrvatske i sa KiM u poslednjim ratovima, posle više organizovanih takmičenja u brzini klanja Srba, u kojima su pojedinci za jednu noć klali više od 1.000 nesrećnika, svako onaj u Srbiji ko pre deklaracije kojom osuđuje zločine nad srpskim narodom predlaže deklaraciju o zločinu u Srebrenici je peta kolona.
Tu nema pogađanja. Jedina dilema koja kod takvih postoji jeste da li su u pitanju idioti, nečiji plaćenici ili „samo“ zadojeni neprijatelji srpskog naroda. Ako takvi sede i u Skupštini Srbije, to njihovu izdaju čini težom i neprihvatljivijom. A sramotu države koja im to dozvoljava većom.

Ne pristajem na laž o „7.000 žrtava genocida“. U knjizi „Srebenica-agresija, otpor, izdaja, genocid“, štampanoj u Sarajevu, autor Nijaz Mašić navodi da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. I oni se vode kao „žrtve genocida“. Samir Avdić iz Bratunca, jedan od saboraca Nasera Orića, u svom pisanom svjedočanstvu o zločinima koje su počinili muslimani iz Srebrenice, tvrdi da se među imenima navodnih žrtava genocida nalaze i imena najmanje 800, a verovatno i svih 1.200, Srebreničana koji su ubijeni u međusobnim obračunima. To tvrdi i Ibran Mustafić, predsednik ratne vlade Srebrenice. U izveštaju Glavnog štaba Armije BiH o padu Srebrenice koji je parlamentu Federacije BIH dostavljen 1996.godine navodi se da je u julu 1995.godine u borbama protiv VRS poginulo 2.300 muslimanskih boraca. I oni su na spisku „žrtava genocida“. Prostim sabiranjem dobije se 5.000 poginulih u borbama i međumuslimanskim obračunima. Kad se sa spiska „7.000 žrtava genocida“ skinu i Srebreničani koji su za četiri ratne godine umrli prirodnom smrću i oni koji su i danas živi i zdravi, dođe se do nekoliko stotina, najviše 1.000, zarobljenih pa streljanih muslimanskih vojnika. Što je užasan ratni zločin.

Ali, ne pristajem na podvalu da je streljanje nekoliko stotina muslimanskih vojnika u Srebrenici jednak ili čak i veći zločin nego masakriranje nekoliko stotina hiljada srpskih, jevrejskih i romskih civila u Jasenovcu. Među njima i oko 40.000 dece. Ne pristajem da su ubijeni muslimanski vojnici u Srebrenici vredniji od njihovih žrtava – 3.000 srpskih vojnika i civila koje su oni ubili u toj istoj Srebrenici, Bratuncu i okolnim mestima.

Ne pristajem da je osveta za petrovdanske, vidovdanske, ivanjske, ilindanske, božićne, mitrovdanske i mrativdanske pokolje širom Podrinja teža i nečasnija od tih pokolja. Ili neko smatra da su očevi pobijene dece u Skelanima, sinovi spaljenih u Kravici i Podravanju, braća silovanih pa zaklanih srpskih devojaka u Voljavici, koljačima svojih najmilijih možda trebali da uzvrate cvećem? Muslimani imaju jednu Srebrenicu. Srbi imaju desetine Srebrenica. Malo je mesta u BiH i Hrvatskoj u kojima u poslednjih 75 godina nad Srbima nije izvršen teži zločin nego nad muslimanima u Srebrenici. S tom razlikom što Srbi nisu umoreni najlakšom smrću, pucnjem iz puške, već su uglavnom zaklani, ubijeni sekirama i maljevima, živi zapaljeni ili živi bačeni u jame.

Jasenovac 700.000. Bosanska Dubica 22.500. Jadovno 42.000. Šipovo 5.000. Prebilovci 4.000. Drakulić, Šargovac i Motike 2.315 zaklanih u jednom danu. Garavice kod Bihaća 12.000. Grubišino Polje 3.000. Livno 5.000. Glina 700 zaklanih u Crkvi presvete Bogorodice . Šušnjar kod Sanskog Mosta 10.000 ubijenih. Hiljadama Srba koji su bačeni u hercegovačke jame, od Bosanskog Grahova do Foče i Trebinja, ni kosti nisu izvađene, a kamoli da su im podignuti grandiozni memorijalni centri na nekoliko hektara zemljišta, kao što je to učinjeno u Potočarima. I tamo gde je deo kostiju 1990. i 1991. izvađen iz jama i sahranjen u skromne, „pet sa pet“, spomen kosturnice, kao što je to bio slučaj sa nesrećnicima u Prebilovcima i Livnu, kosti su 1992.godine raznete eksplozivom. Hiljade mučenika iz Janja kod Šipova, Kupresa, Istočne Hercegovina, sa Romanije i drugih stratišta koji su živi izgoreli u svojim kućama i štalama, oko kojih je dok su goreli svirala usna harmonika i igralo kolo hrvatskih i muslimanskih ustaša, više niko i ne pominje, a kamoli da svake godine od njihove golgote pravi politički rijaliti. Kao što se to svakog leta radi sa Srebrenicom.

Zlocini

Već dvadeset godina, sredinom juna, kao sezonsko nevreme, na srpski narod se sruči teror medijske i političke propagande zbog Srebrenice. Teror nad istinom o ratu od 1991. do 1995.godine, teror nad istinom o ratnim zbivanjima u Podrinju. Više nama na nos nabijaju Srebrenicu, nego Nemcima i Hitleru Dahau i Mathauzen ili Hrvatima Jasenovac i Jastrebarsko, jedini koncentracioni logor u istoriji civilizacije u kojem su bila zatočena deca. Srpska, jevrejska i romska deca.

Ne pristajem na mazohističku srpsku ravnodušnost, po kojoj je sasvim normalno to što nekoliko hiljada muslimana ubijenih u Srebrenici na teritoriji Republike Srpske imaju mauzolej na nekoliko hektara, a nekoliko hiljada Srba ubijenih u Sarajevu ne mogu da dobiju ni pola metra kvadratnog na nekom neomalterisanom zidu, za postavljanje jedne spomen ploče.

Pašama i ustašama je i to malo pa, uz podršku američkog ambasadora u Sarajevu, nekog ljudskog skota, već godinama traže da Srbi sruše svoju crkvu u Potočarima. Jer zbog nje muslimanski vojnici koji su na Božić poklali Kravicu, koji su poklali Bjelovac, koji su poklali Skelane, ne mogu da počivaju na miru. Dosta je bilo. Potočari nisu nikakav simbol stradanja. Zahvaljujući zloupotrebi od strane muslimanskih, američkih, zapadnoevcropskih i arapskih, ali i srpskih političara i medija, oni su postali simbol prevare. Velike podvale. Simbol zloupotrebe mrtvih nesrećnika i bola njihovih porodica radi obračuna sa srpskim narodom i Republikom Srpskom.

Radi skrivanja istine ko je razbio SFRJ, ko je počinio zločin protiv mira, ko je izvršio agresiju na Srbiju, ko je bombama i raketama teškim dve tone raznosio srpske kuće i srpsku decu, ko pod okupacijom drži Kosovo i Metohiju. Ko je ubio 10.000 Srba u Sarajevu, a preostalih 150.000 proterao u tuđinu. U nepovrat i zaborav. Ko je proterao 150.000 Srba iz srednje Bosne. Ko je potpuno zatro život u više od 400 srpskih sela između Une i Drine, u kojima o srpskom postojanju svedoče samo zidine spaljenih kuća i u korov zarasla groblja. Ko je proterao 800.000 Srba iz Hrvatske i 200.000 Srba sa Kosova i Metohije.

Zbog toga više ni jedan srpski političar, posebno posle prošlogodišnjeg pokušaja linča premijera Srbije i uličarskih provokacija i uvreda koje ovih dana stižu iz Srebrenice, bar u sledećih deset godina ne treba da kroči u Potočare. Jer tako ponižavaju i sebe, i srpski narod i Srbiju. Išli su deset godina. Neka sledećih deset muslimanski političari dolaze u Bratunac, Skelane i Kravicu. Ako im se dolazi. Ako im se ne dolazi, daleko im lepa kuća.

Sramota je i greh za svakog srpskog političara koji ode u Potočare i položi cveće na grobove ubijenih muslimanskih vojnika, ako pre toga nije posetio srpsko groblje u Bratuncu ili srpsko vojničko groblje kod Sokoca. U kojem su sahranjeni srpski vojnici iz Sarajeva i sa Romanije, koji su pod komandom Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Stanislava Galića, tri godine junački branili Srpsko Sarajevo.

Ne pristajem da pristajući na podvalu sa Srebrenicom zaboravim da su rat u Hrvatskoj 1991. počeli Hrvati, da su rat 1992. u BiH počeli Hrvati i muslimani, da su rat na KiM 1998.godine počeli Albanci. I da su i jedni, i drugi, i treći imali podršku Brisela, Vašingtona i NATO pakta. Ali i Madrida, Pariza, Berlina, Vatikana i Londona.

Samo zato što smo Srbi, samo zato što smo pravoslavni narod, samo zato što u nama stalno gledaju „male Ruse“. Koje treba zatrti ili satrti. Kad su ratovi na prostoru bivše SFRJ i u njima počinjeni zločini u pitanju, srpski političari već 20 godina kao pokvarena ploča ponavljaju mantru o političkoj korektnosti i pomirenju. Čija je suština da i mi i oni protiv kojih smo ratovali oplakujemo i pominjemo njihove žrtve. A naše neka prekriva veo zaborava. Ne pristajem na tu mazohističku perverziju.

Ne pristajem na hašku i sarajevsku, ali ni beogradsku pravdu, po kojoj je za streljanje muslimanskih vojnika i civila u Podrinju osuđeno pedeset Srba, a za pokolj srpskih vojnika i civila u Podrinju ni jedan musliman. Ni jedan. Ej Srbine, ni jedan! Kao da su ubijali zečeve i piliće a ne ljude. Pravdu po kojoj srpski političari i oficiri zbog Podrinja služe doživotne kazne zatvora, ukupno blizu hiljadu godina robije, a Naser Orić, koji je komandovao zatiranjem stotinu srpskih sela, za kojeg njegovi saborci svedoče kako je nožem vadio oči zarobljenim Srbima i nožem kasapio trudne Srpkinje i iz njih vadio decu, slobodno šeta Sarajevom.
Onima koji će me osuditi da širim mržnju, koji će „mudro“ konstatovati da sam mogao upotrebiti malo blaži ton i malo drugačiji rečnik, da sam trebao malo našminkati istinu, navodim nekoliko primera o tome kako su muslimani iz Srebrenice postupali prema zarobljenim Srbima. A postupali su tako da se svaki Srbin koji je ubijen metkom, bez ponižavanja i mučenja, može smatrati istinskim srećnikom. Znam da zvuči morbidno, ali je tako.

Zlocini

-Naser je u Lozničkoj rijeci jednoj zarobljenoj Srpkinji-trudnici, jer je imala veliki stomak i vidjelo se da je trudna, kad je vidio da je na jednoj ruci iznad šake na podlaktici imala pletenu zlatnu narukvicu koja je širine veće od sata, naredio da mu to skine. Kad je ona počela da skida to je usled njenog straha teže išlo. Naser nije mogao da čeka, pa je nožem počeo da joj siječe ruku u predjelu podlaktice, u kom momentu žena počinje da jauče i pada na zemlju, a istovremeno se otkopčava i narukvica, koju on uzima. Kada joj je zasjekao ruku, žena je počela da jauče i srušila se na zemlju. Prilikom pada, narukvica, koju je ona već bila počela da skida, spala je sa ruke i Orić je istu uzeo i stavio u džep. Na tom istom mjestu, Naser joj je zabo nož u stomak i to otprilike na mjestu gdje je želudac, a zatim je nož svukao niz stomak u predjelu nogu, rasjekavši je cijelu, usljed čega je iz nje ispalo sve, pa i dijete koje se nalazilo u utrobi majke i žena je jaukala i pominjala imena nekih lica srpske nacionalnosti. (Svedočenje Samira Avdića, od oca Abiba i majke Abide, iz Glogove kod Bratunca, pripadnika jedinice kojom je komandovao Naser Orić. Rukom ispisano svedočenje nalazi se u posedu autora ovog teksta.) Avdić opisuje i napad na Zalazje, na Petrovdan, 12. jula 1992. godine, kada je zarobljeno osmoro Srba. Zulfo Tursunović je zaklao šest muškaraca i jednu ženu, a Naser Orić sudiju Slobodana Ilića.

-Naser mu je prvo nožem izvadio oba oka, pri čemu taj čovjek ni glasa nije pustio. Onda su dvojica čovjeka oborila, a Naser mu je sjeo na prsa i zaklao ga – piše u svedočenju. Sela Bjelovac, Loznička Rijeka i Sikirići, opština Bratunac, više puta u toku rata bila su meta muslimanskih napada, a najteži od njih dogodio se 14. decembra 1992. godine, kada je ubijeno 109 meštana. Svedočenje Zorke Ilić: u njenu kuću upao je musliman kojeg ona zna iz viđenja, po imenu Mujo.Tražio je da mu donese rakiju i pitao je da li je zaklala svinje za zimnicu. Postavila je ispred njega rakiju. Za to vreme njen muž i dve kćerke bili su u drugoj sobi. U međuvremenu, u kuću je upala naoružana i sa nožem u ruci Esma Kiverić, predratna učiteljica. Kada je ugledala Muju za stolom oštro je upitala šta radi, zašto ne kolje? On je odgovorio da ima vremena, da hoće da mu Zora pre toga spremi ručak. Dok je Zora spremala ručak, nadajući se da će tako umilostiviti nezvane goste, Mujo i Esma zaklali su joj muža i obe kćerke.

U napadu na Podravno 24.septembra 1992.godine muslimani iz Srebrenice ubili su više od 60 meštana. Po nalazima specijalista samo manji broj žrtava usmrćen je iz vatrenog oružja. Ostalim žrtvama prvo je pucano u noge, a onda su masakrirani. Najveći broj ubijen je nožem i sekirom. Skoro svima polomljena je kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake. Velikom broju nesrećnika bilo je izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila odvojena od tela. Jedni muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno, a dvojica muškaraca su nabijena na kolac i ispečena na ražnju. Sa svih leševa skinuti su satovi, izvađeni zlatni zubi, odneta im je obuća i odeća. Naprosto, kao da su jadni ljudi bili žrtve divljaka koji pre toga nisu imali nikakav dodir sa civilizacijom.

Ne pristajem na prećutkivanje ovakvih i sličnih zverstava nad mojim narodom, na zaborav hiljada onih koji su izdahnuli verujući da ih nećemo zaboraviti. A mi ne samo što ih zaboravljamo, već ih i ponižavamo, pišući skupštinske deklaracije i oplakujući one koji su ih ubili, praveći od njih žrtve i mučenike.

Dušan Marić
priredila Biljana Diković

IZVOR: facebookreporter.org