Душан Марић: Не пристајем на подвалу да је Сребреница већи злочин од Јасеновца

У Србији се годинама расправља да ли у земљи постоји пета колона. Предлог да се у Скупштини Србије усвоји нова декларација о лажном геноциду у Сребреници је потврда да постоји. Свако онај ко предлаже декларацију о Сребреници, а да пре тога није предложио декларацију о Јасеновцу, Козари, Босанској Дубици, Јадовну, Старој Градишки, Сарајеву, Братунцу, Ливну, Глини, Грубишином Пољу, Бугојну, Купресу и десетинама других стратишта је пета колона.

После библијског страдања српског народа у ратовима у последњих 105 година, у којима је имао 3.000.000 жртава, после геноцида који је над њим почињен у Првом и Другом светском рату, после страдања и прогона више од 1.000.000 Срба из Хрватске и са КиМ у последњим ратовима, после више организованих такмичења у брзини клања Срба, у којима су појединци за једну ноћ клали више од 1.000 несрећника, свако онај у Србији ко пре декларације којом осуђује злочине над српским народом предлаже декларацију о злочину у Сребреници је пета колона.
Ту нема погађања. Једина дилема која код таквих постоји јесте да ли су у питању идиоти, нечији плаћеници или „само“ задојени непријатељи српског народа. Ако такви седе и у Скупштини Србије, то њихову издају чини тежом и неприхватљивијом. А срамоту државе која им то дозвољава већом.

Не пристајем на лаж о „7.000 жртава геноцида“. У књизи „Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид“, штампаној у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице пре 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. И они се воде као „жртве геноцида“. Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном свједочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида налазе и имена најмање 800, а вероватно и свих 1.200, Сребреничана који су убијени у међусобним обрачунима. То тврди и Ибран Мустафић, председник ратне владе Сребренице. У извештају Главног штаба Армије БиХ о паду Сребренице који је парламенту Федерације БИХ достављен 1996.године наводи се да је у јулу 1995.године у борбама против ВРС погинуло 2.300 муслиманских бораца. И они су на списку „жртава геноцида“. Простим сабирањем добије се 5.000 погинулих у борбама и међумуслиманским обрачунима. Кад се са списка „7.000 жртава геноцида“ скину и Сребреничани који су за четири ратне године умрли природном смрћу и они који су и данас живи и здрави, дође се до неколико стотина, највише 1.000, заробљених па стрељаних муслиманских војника. Што је ужасан ратни злочин.

Али, не пристајем на подвалу да је стрељање неколико стотина муслиманских војника у Сребреници једнак или чак и већи злочин него масакрирање неколико стотина хиљада српских, јеврејских и ромских цивила у Јасеновцу. Међу њима и око 40.000 деце. Не пристајем да су убијени муслимански војници у Сребреници вреднији од њихових жртава – 3.000 српских војника и цивила које су они убили у тој истој Сребреници, Братунцу и околним местима.

Не пристајем да је освета за петровданске, видовданске, ивањске, илинданске, божићне, митровданске и мративданске покоље широм Подриња тежа и нечаснија од тих покоља. Или неко сматра да су очеви побијене деце у Скеланима, синови спаљених у Кравици и Подравању, браћа силованих па закланих српских девојака у Вољавици, кољачима својих најмилијих можда требали да узврате цвећем? Муслимани имају једну Сребреницу. Срби имају десетине Сребреница. Мало је места у БиХ и Хрватској у којима у последњих 75 година над Србима није извршен тежи злочин него над муслиманима у Сребреници. С том разликом што Срби нису уморени најлакшом смрћу, пуцњем из пушке, већ су углавном заклани, убијени секирама и маљевима, живи запаљени или живи бачени у јаме.

Јасеновац 700.000. Босанска Дубица 22.500. Јадовно 42.000. Шипово 5.000. Пребиловци 4.000. Дракулић, Шарговац и Мотике 2.315 закланих у једном дану. Гаравице код Бихаћа 12.000. Грубишино Поље 3.000. Ливно 5.000. Глина 700 закланих у Цркви пресвете Богородице . Шушњар код Санског Моста 10.000 убијених. Хиљадама Срба који су бачени у херцеговачке јаме, од Босанског Грахова до Фоче и Требиња, ни кости нису извађене, а камоли да су им подигнути грандиозни меморијални центри на неколико хектара земљишта, као што је то учињено у Поточарима. И тамо где је део костију 1990. и 1991. извађен из јама и сахрањен у скромне, „пет са пет“, спомен костурнице, као што је то био случај са несрећницима у Пребиловцима и Ливну, кости су 1992.године разнете експлозивом. Хиљаде мученика из Јања код Шипова, Купреса, Источне Херцеговина, са Романије и других стратишта који су живи изгорели у својим кућама и шталама, око којих је док су горели свирала усна хармоника и играло коло хрватских и муслиманских усташа, више нико и не помиње, а камоли да сваке године од њихове голготе прави политички ријалити. Као што се то сваког лета ради са Сребреницом.

Zlocini

Већ двадесет година, средином јуна, као сезонско невреме, на српски народ се сручи терор медијске и политичке пропаганде због Сребренице. Терор над истином о рату од 1991. до 1995.године, терор над истином о ратним збивањима у Подрињу. Више нама на нос набијају Сребреницу, него Немцима и Хитлеру Дахау и Матхаузен или Хрватима Јасеновац и Јастребарско, једини концентрациони логор у историји цивилизације у којем су била заточена деца. Српска, јеврејска и ромска деца.

Не пристајем на мазохистичку српску равнодушност, по којој је сасвим нормално то што неколико хиљада муслимана убијених у Сребреници на територији Републике Српске имају маузолеј на неколико хектара, а неколико хиљада Срба убијених у Сарајеву не могу да добију ни пола метра квадратног на неком неомалтерисаном зиду, за постављање једне спомен плоче.

Пашама и усташама је и то мало па, уз подршку америчког амбасадора у Сарајеву, неког људског скота, већ годинама траже да Срби сруше своју цркву у Поточарима. Јер због ње муслимански војници који су на Божић поклали Кравицу, који су поклали Бјеловац, који су поклали Скелане, не могу да почивају на миру. Доста је било. Поточари нису никакав симбол страдања. Захваљујући злоупотреби од стране муслиманских, америчких, западноевцропских и арапских, али и српских политичара и медија, они су постали симбол преваре. Велике подвале. Симбол злоупотребе мртвих несрећника и бола њихових породица ради обрачуна са српским народом и Републиком Српском.

Ради скривања истине ко је разбио СФРЈ, ко је починио злочин против мира, ко је извршио агресију на Србију, ко је бомбама и ракетама тешким две тоне разносио српске куће и српску децу, ко под окупацијом држи Косово и Метохију. Ко је убио 10.000 Срба у Сарајеву, а преосталих 150.000 протерао у туђину. У неповрат и заборав. Ко је протерао 150.000 Срба из средње Босне. Ко је потпуно затро живот у више од 400 српских села између Уне и Дрине, у којима о српском постојању сведоче само зидине спаљених кућа и у коров зарасла гробља. Ко је протерао 800.000 Срба из Хрватске и 200.000 Срба са Косова и Метохије.

Због тога више ни један српски политичар, посебно после прошлогодишњег покушаја линча премијера Србије и уличарских провокација и увреда које ових дана стижу из Сребренице, бар у следећих десет година не треба да крочи у Поточаре. Јер тако понижавају и себе, и српски народ и Србију. Ишли су десет година. Нека следећих десет муслимански политичари долазе у Братунац, Скелане и Кравицу. Ако им се долази. Ако им се не долази, далеко им лепа кућа.

Срамота је и грех за сваког српског политичара који оде у Поточаре и положи цвеће на гробове убијених муслиманских војника, ако пре тога није посетио српско гробље у Братунцу или српско војничко гробље код Сокоца. У којем су сахрањени српски војници из Сарајева и са Романије, који су под командом Ратка Младића, Радована Караџића и Станислава Галића, три године јуначки бранили Српско Сарајево.

Не пристајем да пристајући на подвалу са Сребреницом заборавим да су рат у Хрватској 1991. почели Хрвати, да су рат 1992. у БиХ почели Хрвати и муслимани, да су рат на КиМ 1998.године почели Албанци. И да су и једни, и други, и трећи имали подршку Брисела, Вашингтона и НАТО пакта. Али и Мадрида, Париза, Берлина, Ватикана и Лондона.

Само зато што смо Срби, само зато што смо православни народ, само зато што у нама стално гледају „мале Русе“. Које треба затрти или сатрти. Кад су ратови на простору бивше СФРЈ и у њима почињени злочини у питању, српски политичари већ 20 година као покварена плоча понављају мантру о политичкој коректности и помирењу. Чија је суштина да и ми и они против којих смо ратовали оплакујемо и помињемо њихове жртве. А наше нека прекрива вео заборава. Не пристајем на ту мазохистичку перверзију.

Не пристајем на хашку и сарајевску, али ни београдску правду, по којој је за стрељање муслиманских војника и цивила у Подрињу осуђено педесет Срба, а за покољ српских војника и цивила у Подрињу ни један муслиман. Ни један. Еј Србине, ни један! Као да су убијали зечеве и пилиће а не људе. Правду по којој српски политичари и официри због Подриња служе доживотне казне затвора, укупно близу хиљаду година робије, а Насер Орић, који је командовао затирањем стотину српских села, за којег његови саборци сведоче како је ножем вадио очи заробљеним Србима и ножем касапио трудне Српкиње и из њих вадио децу, слободно шета Сарајевом.
Онима који ће ме осудити да ширим мржњу, који ће „мудро“ констатовати да сам могао употребити мало блажи тон и мало другачији речник, да сам требао мало нашминкати истину, наводим неколико примера о томе како су муслимани из Сребренице поступали према заробљеним Србима. А поступали су тако да се сваки Србин који је убијен метком, без понижавања и мучења, може сматрати истинским срећником. Знам да звучи морбидно, али је тако.

Zlocini

-Насер је у Лозничкој ријеци једној заробљеној Српкињи-трудници, јер је имала велики стомак и видјело се да је трудна, кад је видио да је на једној руци изнад шаке на подлактици имала плетену златну наруквицу која је ширине веће од сата, наредио да му то скине. Кад је она почела да скида то је услед њеног страха теже ишло. Насер није могао да чека, па је ножем почео да јој сијече руку у предјелу подлактице, у ком моменту жена почиње да јауче и пада на земљу, а истовремено се откопчава и наруквица, коју он узима. Када јој је засјекао руку, жена је почела да јауче и срушила се на земљу. Приликом пада, наруквица, коју је она већ била почела да скида, спала је са руке и Орић је исту узео и ставио у џеп. На том истом мјесту, Насер јој је забо нож у стомак и то отприлике на мјесту гдје је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у предјелу ногу, расјекавши је цијелу, усљед чега је из ње испало све, па и дијете које се налазило у утроби мајке и жена је јаукала и помињала имена неких лица српске националности. (Сведочење Самира Авдића, од оца Абиба и мајке Абиде, из Глогове код Братунца, припадника јединице којом је командовао Насер Орић. Руком исписано сведочење налази се у поседу аутора овог текста.) Авдић описује и напад на Залазје, на Петровдан, 12. јула 1992. године, када је заробљено осморо Срба. Зулфо Турсуновић је заклао шест мушкараца и једну жену, а Насер Орић судију Слободана Илића.

-Насер му је прво ножем извадио оба ока, при чему тај човјек ни гласа није пустио. Онда су двојица човјека оборила, а Насер му је сјео на прса и заклао га – пише у сведочењу. Села Бјеловац, Лозничка Ријека и Сикирићи, општина Братунац, више пута у току рата била су мета муслиманских напада, а најтежи од њих догодио се 14. децембра 1992. године, када је убијено 109 мештана. Сведочење Зорке Илић: у њену кућу упао је муслиман којег она зна из виђења, по имену Мујо.Тражио је да му донесе ракију и питао је да ли је заклала свиње за зимницу. Поставила је испред њега ракију. За то време њен муж и две кћерке били су у другој соби. У међувремену, у кућу је упала наоружана и са ножем у руци Есма Киверић, предратна учитељица. Када је угледала Мују за столом оштро је упитала шта ради, зашто не коље? Он је одговорио да има времена, да хоће да му Зора пре тога спреми ручак. Док је Зора спремала ручак, надајући се да ће тако умилостивити незване госте, Мујо и Есма заклали су јој мужа и обе кћерке.

У нападу на Подравно 24.септембра 1992.године муслимани из Сребренице убили су више од 60 мештана. По налазима специјалиста само мањи број жртава усмрћен је из ватреног оружја. Осталим жртвама прво је пуцано у ноге, а онда су масакрирани. Највећи број убијен је ножем и секиром. Скоро свима поломљена је кичма, руке и ноге, одсечени прсти или целе шаке. Великом броју несрећника било је извађено једно или оба ока. Многима је глава била одвојена од тела. Једни мушкарци су осунећени, а други потпуно кастрирани. Више лешева је запаљено, а двојица мушкараца су набијена на колац и испечена на ражњу. Са свих лешева скинути су сатови, извађени златни зуби, однета им је обућа и одећа. Напросто, као да су јадни људи били жртве дивљака који пре тога нису имали никакав додир са цивилизацијом.

Не пристајем на прећуткивање оваквих и сличних зверстава над мојим народом, на заборав хиљада оних који су издахнули верујући да их нећемо заборавити. А ми не само што их заборављамо, већ их и понижавамо, пишући скупштинске декларације и оплакујући оне који су их убили, правећи од њих жртве и мученике.

Душан Марић
приредила Биљана Диковић

ИЗВОР: facebookreporter.org