Драгана Миљанић: Остајте овде, а ако већ нећете, не гасите нама светло

Лавини оних који у последње време говоре о одласку из Србије као јединој алтернативи (њиховом) безнађу, ових дана придружио се и бивши ватерполиста Данило Икодиновић, који је у интервјуу „Њузвику“ поручио својим ћеркицама да „беже одавде“.

„Највише бих волео да могу да им кажем – останите овде, учите школе, имаћете посао, цениће се ваш рад и труд. Ипак, не могу да их лажем. Не могу да будем такав егоиста и да им кажем – Останите овде да би тата могао да вас помази. Не, бре, идите, борите се, па ће тата, ако буде имао лове, доћи код вас”, појаснио је.

Не знам због чега је Икодиновић толико огорчен, али се сећам да је, након несреће која му се догодила, цела Србија била уз њега, укључујући и тадашњег председника Тадића. О каквом год да је разочарању реч, порука деци да оду из земље ми уопште не звучи као “идите и борите се”, него пре као “одустаните од свега”. Можда би прослављени ватерполиста свет данас посматрао из мање песимистичне визуре, да једног дана није возио мотоцикл неприлагођеном брзином и под дејством алкохола, али тога је он сигурно свестан, а надам се и тога да за то није крива Србија, него његова глупост, како је и сам навео у једном интервјуу од пре неколико година.

Да све (ипак) није тако црно, говори прича о бившој ученици Математичке гимназије, Александри Димић, која је као средњошколка сваке године освајала медаље на научним олимпијадама широм света. На основу тих успеха она је конкурисала за новчане награде Фонда за младе таленте. Када се саберу износи, њене гимназијске научне успехе тај Фонд наградио је са 840.000 динара. Од тог новца Александра је помогла мајци да отплати стан, купила рачунар, путовала на научне кампове у иностранству… По основу награда и стипендија, од средње школе до краја мастер студија, додељено јој је укупно 1.440.000 динара.

“Кад је чувена генерација ‘величанствених’ отишла из средњошколских клупа, шесторо на Кембриџ, а двоје на студије у Америци – Александра Димић, једнака међу најбољима, одлучила је да остане у Србији”, писала је недавно “Политика” у једном од изузетно ретких, а афирмативних текстова, кад је реч о (не)одласку из земље.

Двадесетчетворогодишња Александра данас је асистент на Физичком факултету у Београду и каже да није зажалила што није отишла из Србије, а могла је. Иако не знамо шта ће са њеном каријером бити у наредним годинама и хоће ли тако успешно наставити да плива у српском окружењу, због ког многи жале што су се родили баш овде, а не нпр. у Норвешкој, очигледно је да се она, за сада, добро сналази.

Далеко од тога да промовишем протестантску етику, нарочито кад знам да код нас на првом месту треба да буде Св. Сава, па милион места празних, па евентуално Вебер, али је чињеница да они вредни, попут Александре, у овој земљи ипак могу нешто да (у)раде, а да притом, и за дивно чудо, буду задовољни. Питање је само чиме се ко задовољава. Истина, нама јесте потребна радна етика, али не протестантска, него српска и домаћинска, што је тема за неки други текст…

Данило Икодиновић могао је ћеркама да каже и да се угледају на новосадску Барбику, да буду лепе и да се праве да нешто певају, а “успех” ће доћи сам од себе, али то, срећом, није учинио, што је похвално. Оно што није похвално јесте тренд којем у последње време не одолевају чак и поједини министри, а то је ширење безнађа, те идеје о одласку из земље, као јединог одговора на зидове у које се удара. Ово ширење апатије постало је толико “тренди”, да уколико неко не сматра да је одлазак најпаметнија и најнормалнија ствар, гледају га као на припадника неке екстремнодесничарске организације.

Истине ради, постоје две врсте исељеника – једни су они који иду трбухом за крухом, који су у већини и који увек стреме томе да се врате, а други су изроди, који беже од свог крста, да би постали неко други, само да више не буду Срби. Због тих других ово и пишем.

Још је пред крај претпрошлог века Шантић написао: “Грки су тамо залогаји хлеба, где свога нема и где брата није.” Хлеб у туђини након једног века и даље је горак, али се схватање “свог” и “брата” значајно променило, као и доживљај домовине, који песник изражава стихом: “А мајка ваша земља вам је ова.”

Многи ће данас рећи да су негативан став према својој земљи формирали због њеног лошег односа према сопственом народу, али се читава ствар може посматрати и из другачијег угла: Ако се домовина према свом народу односи као зла маћеха према својој пасторчади, можда је то стога што се народ према својој домовини више не односи као према мајци.

ИЗВОР: vidovdan.org