Зејнел Зејнели: НАТО нас прво отерао, а сада нас штити

Прво смо слушали како су „жути“ потписивали и договарали се око Косова, две три године касније – иста прича, и сада, када је потписан споразум са НАТО, трају препуцавања ко је више крив. Чињеница је да је и један и други споразум у време ове Владе коначно финализован. Познато је да је Вук Драшковић потписао споразум са овом западном војном алијансом. Познато је и да је Борко Стефановић нешто договарао са Бриселом, а да је нешто било значајно потписано, свакако би било показано, као што се сада маше са документима у вези са НАТО сарадњом.

Сада је коначно све финализовано. Петооктобарска власт и те како је годинама оптуживала Милошевића и социјалисте да су за све криви, па чак и да су изазвали бомбардовање. Онда су дошле демократе, па су почеле оптужбе за све што није ваљало док је ДОС био на власти. Па није ваљало ништа када је др Војислав Коштуница владао. После су дошли напредњаци. Код њих је ситуација нешто другачија. Не само што су сви претходни криви, и јесу криви за многе ствари, то није спорно, већ се тврди да је све што су они урадили историјско, односно до њиховог доласка на власт није било замисливо.

Какве везе има ко је крив, јер је Србија остала ту где је и била. А била је и под санкцијама и бомбардована. У демократским земљама за кривицу се одговара или власт поништава оно што је, на овај или онај начин, изазвало штету или последице.

Од 2000. године српски владари су опчињени Европом, Америком и НАТО алијансом. Проглашавали су земљу неутралном, многи нападали Русију, неки појединци се и данас понашају као америчка коњица у нападима на Русију и то не крију, иако им Русија и Путин ништа нису нажао учинили. Данас напасти Русију значи бележити поене код наших западних „пријатеља“. Они на такве рачунају, као на јуришну коницу, рачунају на гласноговорнике, иако и Америка и Запад отворено признају да без Русије не могу ништа. Ни пећ да потпале.

Путин и Обама се о свему договарају, Немци тргују, Европљани се буне због санкција Русији, а многи код нас праве се да су веће папе од самог католичког поглавара. Неће Русију ни за живу главу. Свака реч која дође из Кремља, одмерена и умерена, проглашава се мешањем у унутрашње ствари Србије, а никако није мешање када обични европски чиновник врши притисак на власт у Србији, дели лекције, говори шта је потребно да урадимо, не само данас, већ константно у протеклих деценију и по. Нама су непријатељи постали пријатељи, иако су са нама ратовали у необјављеном рату. Шта су ови данашњи говорили о НАТО, Косову, муслиманима, Хрватима, остало је, срећом, забележено.

Одједном нам је Европа милија од свега на свету, Немачка нам је ослонац, од ње учимо, под Турцима смо били 500 година, а сада су нам велики и значајни пријатељи и партнери, муслимани су нам далеки рођаци, а од Руса се једино настојимо удаљити. Чудна нека времена.

Да ли су нам сви ти пријатељи одузели Косово? Јесу! Да ли је Косово држава? Јесте! Да тако буде, ова држава је допринела, без обзира када је која власт била. Приче о признавању, непризнавању и опстанку немају никаквог основа. Избори су по косовским законима, судство је предато косовском правосуђу, цивилна заштита, полиција… Није то ни „такозвана држава“, није ни „лажна држава“, нема она „лажну владу“, са чијим се представницима потписују споразуми и седи за истим столом на многим међународним скуповима. Српски представници положили су заклетву да ће бранити Устав републике Косово. Косовски председник није нестваран, па макар био „такозвани“. Све је ту.

Амерички државни секретар да мисли да је Косово још у саставу Србије, не би честитку о независности слао председнику Косова, не би хвалио њихову посвећеност и не би им, искрено обећавао сву потребну помоћ. Он би, честитку послао нашем председнику и честитао му годишњицу Призренске лиге и замолио председника да честитку пренесе Приштини. Није се то десило.

Није ЕУ питала Србију када је потписивала споразум ССП са Косовом, него га је потписала са државом коју признаје. Зашто је то тако, зашто су задовољни, зашто нас хвале за резултате у свим областима, зашто нас тапшу по раменима? Зато што им ова земља није препрека да стварају и јачају државу – Косово. Тако, неки неће да буду руска губернија, али им не смета да буду америчко-европска вазалска држава. Неће да признају чак ни руску помоћ око Косова у СБ и УН, па и у пријему у Унеско. Смета појединцима чак и када Русија помиње резолуцију 1244 СБ.

Поменућу само шта је рекао Џорџ Робертсон о томе шта је био циљ бомбардовања НАТО снага: „Мото НАТО-а је био: Срби напоље, мировњаци унутра, избеглице назад.“ Ту, се ништа није променило. Срби су заиста напољу, мировњаци унутра, а Косово је, без икаквих препрека, прогласило независност. Све се то једноставно прогутало, све се урадило, како нам се нешто не би испречило у плановима за улазак у ЕУ.

Отуда, нестварно звучи тврдња која се понавља већ данима, да ће споразум са НАТО омогућити да се заштите Срби на Косову. И сам сам избеглица. Да је хтела некога да заштити, сем Албанаца, та војна сила би то учинила. Али, то није било у плану. Највише људи је страдало када је НАТО дошао да „штити“ Србе!

Зато та прича о заштити помало нестварно звучи. Уосталом, овај НАТО споразум или сличан њему, није у Рамбујеу прихватио Милошевић. Баш када је српска делегација хтела да потпише споразум са Албанцима, појавила се „наша велика пријатељица“ Олбрајтова, која је из Вашингтона донела нови споразум у којем је било све, или готово све што садржи споразум који је сада потписан. „Дигла сам Милошевићу лествицу толико високо, да нема шансе да споразум буде прихваћен.“ И, није прихваћен.

О томе шта је споразум садржао све је објаснио Милан Милутиновић, који је био у Француској, када се разговарало о Косову: „Окупација, и само окупација.“

О томе су говорили Американци, рекао је он. Два и по месеца после тога НАТО је започео бомбардовање Србије. После тога је уследило прихватање војно-техничког споразума и доношење, данас неважеће, Резолуције 1244 СБ, коју нико у Србији не сме ни да помене, а коју у свету помињу само Руси, а она гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије на својој некадашњој територији у сада већ независној држави.

Тако ће увек бити. Увек ће бити крив неко други, а све ће се настављати тамо где је неко, док је био на власти, стао. Неко је започео, неко потписао, неко одобрио, а неко ће морати да финализује, али нико није ни за шта крив.

То ће се догодити у једном тренутку и са Косовом. Да ли ће то бити ова власт, или нека друга, апсолутно није важно, као што није важно да ли ће на власти бити десница или левица. То је потпуно свеједно. Сви су за улазак у Европску унију, иако је свима јасно да ће се то једног дана можда и догодити, али је само питање под којим још додатним условима. А они неће бити ни мало лаки, као што народу неће бити ни мало мило и лако да гледа колоне наоружаних НАТО војника, који ће, када за то дође време, шетати путевима и градовима Србије.

Ово је свакако последица непостојања националне стратегије, планова и непостојања црвене линије о томе докле држава може да иде. Председник државе је објаснио зашто је потписао Закон, МИП је чак рекао да је непотписивање споразума некаква издаја, па се чак чуло и да је реч о реципроцитету. То ме радује. А то значи – српски војници, када се укаже потреба отићи ће у Велику Британију, Холандију, САД, Црну Гору, Босну, без икаквих проблема.

Сасвим је сигурно да оних 999 Српских војника из Кумановског споразума неће ни крочити на Косово.

ИЗВОР: vidovdan.org