Драгомир Анђелковић: НАТО магнет за несреће

Годишњица, сада већ седамнаеста, отпочињања НАТО агресије на Србију, згодна је прилика да се упитамо шта је то заправо Северноатлантски пакт? Стално причамо о њему, а као да нисмо свесни његове суштине. А она је да је НАТО обичан застор или параван. Током Хладног рата је и постојао као некакав савез, ма колико САД у њему имале доминантну улогу. Сада је пак пука трансмисија моћи те велесиле. Ако се некада основано говорило да је ЕУ цивилно крило НАТО-а, сада можемо слободно да кажемо да је НАТО – уз моћни идеолошки апарат (опасно увезан систем медијских, НВО и других полуга обликовања јавног мнења) – кључни механизам америчке доминације над Европом.

НАТО данас готово да користи једино САД и неким савезницима те силе као што су Турска и Пољска. Остатак Европе од њега нема никакву корист. Штавише, има само штету. То се најјасније види сада када је опасност од исламистичког тероризма – највеће актуелне претње по европску безбедност – метастазирала. Какву су корист грађани Белгије имали од чланства њихове земље у НАТО-у? Никакву. Као што је нису имали ни Французи или грађани других земаља чланица поменутог пакта, које су биле изложене терористичким нападима.

Да ствари буду горе, док НАТО не представља иоле ефикасан штит од поменутих крвавих претњи, и те како је магнет за њих. У питању је фактор који драстично повећава ризик од терористичких напада у земљама које су у његовом саставу. Јер, колико год да Португал или Лускембург били без утицаја на америчку политику која је закувала ствари до наглашено експлозивног нивоа на Блиском истоку, перципирају се као део империјалне структуре САД. И много је реалније да ће, примера ради, те земље а не Белорусија, постати мета разних исламистичких екстермиста – садашњих противника а неретко донедавно пулена Вашингтона – који против њега воде глобалну терористичку акцију.

НАТО је отуда чинилац привлачења највеће могуће реалне безбедносне опасности за његове чланице. У функцији је интереса шаке њих, а крвави цех плаћају сви. Империјална политика је увек бумеранг, али он сада погађа и оне који су неретко и сами на неки начин тек њен плен. О томе би ваљало да размислимо сада када се присећамо онога што нам је НАТО пре нешто мање од две деценије учини. Превелико приближавање том савезу, који нас је само злом задужио, може да резултира да и код нас он посредно поново пусти крв. Тачније, да се нађемо под ударом оних којима су мета САД или још по који водећи савезник те државе, али њих гађају линијом мањег отпора, сатирући оне који се доживљавају као њихови пиони.

Да којим случајем НАТО – односно они који иза њега стоје – ништа нажао није учинио Србима не бисмо требали да са њим прелазимо црвену линију у сарадњи којој смо се опако приближили. Зашто бисмо се увлачили у туђе ратове када од њих немамо никакву вајду? Тим пре то стоји када узмемо у обзир шта нам је све НАТО нажао учинио. Од асистирања затирању Републике Српске Крајине и окупацији трећине Републике Српске, до агресије на Србију и окупације Косова и Метохије.

НАТО, да то поновим, више ништа добро не доноси ни оним периферним чланицама које са њим немају несрећну историју као ми, а камоли када се ради о нама за које је 24. март дан сећања на голготу коју нам је приредио пре и после 1999. године, а не само током ње. А као што смо се подсетили колику опасност НАТО представља за подређене нације које ради интереса својих великих акционара интензивно гура под нож исламистичких фанатика, могли бисмо исто да учинимо и када се ради о односима са Русијом. Зашто би Шпанија била мета руских ракета због антируске политике НАТО-а која је у интересу САД или Пољске? Или зашто бисмо то постали ми? И да немамо историјске и актуелно позитивно верификоване везе са Москвом као што имамо, морали бисмо да се запитамо зашто бисмо допустили да нас неко увуче у опасно конфронтирање са њом због својих а не наших рачуна?

Уз набројане опасности које НАТО чланство призива, има их још мноштво. Али и речено је довољно да се из тих разлога потрудимо да се држимо колико је могуће даље од њега. На страну наше паклено искуство са њим. У питању је геополитички мафијаш који нам намеће рекет који тешко можемо потпуно да избегнемо , али и када га плаћамо морамо да имамо у виду да ако превише дамо можемо да навучемо још већу опасност са неке друге стране. Налазимо се између Сциле и Харибде и морамо јако пажљиво да пловимо кроз опасне геополитичке воде.

Извор: vidovdan.org , Новости