Dragomir Anđelković: NATO magnet za nesreće

Godišnjica, sada već sedamnaesta, otpočinjanja NATO agresije na Srbiju, zgodna je prilika da se upitamo šta je to zapravo Severnoatlantski pakt? Stalno pričamo o njemu, a kao da nismo svesni njegove suštine. A ona je da je NATO običan zastor ili paravan. Tokom Hladnog rata je i postojao kao nekakav savez, ma koliko SAD u njemu imale dominantnu ulogu. Sada je pak puka transmisija moći te velesile. Ako se nekada osnovano govorilo da je EU civilno krilo NATO-a, sada možemo slobodno da kažemo da je NATO – uz moćni ideološki aparat (opasno uvezan sistem medijskih, NVO i drugih poluga oblikovanja javnog mnenja) – ključni mehanizam američke dominacije nad Evropom.

NATO danas gotovo da koristi jedino SAD i nekim saveznicima te sile kao što su Turska i Poljska. Ostatak Evrope od njega nema nikakvu korist. Štaviše, ima samo štetu. To se najjasnije vidi sada kada je opasnost od islamističkog terorizma – najveće aktuelne pretnje po evropsku bezbednost – metastazirala. Kakvu su korist građani Belgije imali od članstva njihove zemlje u NATO-u? Nikakvu. Kao što je nisu imali ni Francuzi ili građani drugih zemalja članica pomenutog pakta, koje su bile izložene terorističkim napadima.

Da stvari budu gore, dok NATO ne predstavlja iole efikasan štit od pomenutih krvavih pretnji, i te kako je magnet za njih. U pitanju je faktor koji drastično povećava rizik od terorističkih napada u zemljama koje su u njegovom sastavu. Jer, koliko god da Portugal ili Luskemburg bili bez uticaja na američku politiku koja je zakuvala stvari do naglašeno eksplozivnog nivoa na Bliskom istoku, percipiraju se kao deo imperijalne strukture SAD. I mnogo je realnije da će, primera radi, te zemlje a ne Belorusija, postati meta raznih islamističkih ekstermista – sadašnjih protivnika a neretko donedavno pulena Vašingtona – koji protiv njega vode globalnu terorističku akciju.

NATO je otuda činilac privlačenja najveće moguće realne bezbednosne opasnosti za njegove članice. U funkciji je interesa šake njih, a krvavi ceh plaćaju svi. Imperijalna politika je uvek bumerang, ali on sada pogađa i one koji su neretko i sami na neki način tek njen plen. O tome bi valjalo da razmislimo sada kada se prisećamo onoga što nam je NATO pre nešto manje od dve decenije učini. Preveliko približavanje tom savezu, koji nas je samo zlom zadužio, može da rezultira da i kod nas on posredno ponovo pusti krv. Tačnije, da se nađemo pod udarom onih kojima su meta SAD ili još po koji vodeći saveznik te države, ali njih gađaju linijom manjeg otpora, satirući one koji se doživljavaju kao njihovi pioni.

Da kojim slučajem NATO – odnosno oni koji iza njega stoje – ništa nažao nije učinio Srbima ne bismo trebali da sa njim prelazimo crvenu liniju u saradnji kojoj smo se opako približili. Zašto bismo se uvlačili u tuđe ratove kada od njih nemamo nikakvu vajdu? Tim pre to stoji kada uzmemo u obzir šta nam je sve NATO nažao učinio. Od asistiranja zatiranju Republike Srpske Krajine i okupaciji trećine Republike Srpske, do agresije na Srbiju i okupacije Kosova i Metohije.

NATO, da to ponovim, više ništa dobro ne donosi ni onim perifernim članicama koje sa njim nemaju nesrećnu istoriju kao mi, a kamoli kada se radi o nama za koje je 24. mart dan sećanja na golgotu koju nam je priredio pre i posle 1999. godine, a ne samo tokom nje. A kao što smo se podsetili koliku opasnost NATO predstavlja za podređene nacije koje radi interesa svojih velikih akcionara intenzivno gura pod nož islamističkih fanatika, mogli bismo isto da učinimo i kada se radi o odnosima sa Rusijom. Zašto bi Španija bila meta ruskih raketa zbog antiruske politike NATO-a koja je u interesu SAD ili Poljske? Ili zašto bismo to postali mi? I da nemamo istorijske i aktuelno pozitivno verifikovane veze sa Moskvom kao što imamo, morali bismo da se zapitamo zašto bismo dopustili da nas neko uvuče u opasno konfrontiranje sa njom zbog svojih a ne naših računa?

Uz nabrojane opasnosti koje NATO članstvo priziva, ima ih još mnoštvo. Ali i rečeno je dovoljno da se iz tih razloga potrudimo da se držimo koliko je moguće dalje od njega. Na stranu naše pakleno iskustvo sa njim. U pitanju je geopolitički mafijaš koji nam nameće reket koji teško možemo potpuno da izbegnemo , ali i kada ga plaćamo moramo da imamo u vidu da ako previše damo možemo da navučemo još veću opasnost sa neke druge strane. Nalazimo se između Scile i Haribde i moramo jako pažljivo da plovimo kroz opasne geopolitičke vode.

Izvor: vidovdan.org , Novosti