Насиље? Доста више!

Нормално је да имамо различита мишљења. Нормално је да се не волимо, не подржавамо, и не пратимо. Најнормалније је да критикујемо једни друге и да се наши ставови супротстављају. Различитост је свуда око нас и различотости се не треба бојати, већ је треба разумети. Не смемо да дозволимо да мржња настане из различитог мишљења, из расправе или неслагања, јер то нас никуда неће довести, већ нас само може спречити да испунимо пун потенцијал нас самих, наших заједница а и земље.

Оно што не сме да се догоди, јесте насиље. Знамо да насиља има свуда, да је то нешто што описује овај свет, сваку земљу, и сваку заједницу. Знамо да се насиља не можемо отарасити и да је оно мрачна страна сваког од нас, мрачна страна коју игноришемо, и коју не можемо да контролишемо. Али тако не мора да буде, и то не значи да не треба да покушамо. Ако знамо да је насиље нешто што нас чини лошим људима, понашање које више приличи животињама него рационалним бићима, зашто се не би сви трудили да га спречимо? Зашто, иако знамо да је насиље лоше, не можемо да се суздржимо и покушамо да нађемо другачији начин да решимо неслагање? Можда да разговарамо? На крају крајева, ако ништа не функционише, бар из поштовања, разиђимо се, нема потребе да постанемо нељуди, и да одемо предалеко. Почнимо од себе, утичимо на оне око нас, заједно се боримо да свима буде боље.

Интернет је постао место на ком људи проводе велики део својих живота, и зато није ни чудо што се велики део насиља управо на њему и догађа. Насиље на интернету је само по себи погрешно, пре свега зато што је то место које и јесте направљено за нешто потпуно супротно; размену информација, мишљења и ставова, дакле место на ком људи треба да долазе из разлога да постану бољи, да нешто науче, као и да чују друга мишљења, дају своја. Проблем је то што људи, као што се ни у стварном свету не слажу, неће слагати ни на интернету, већ углавном након неслагања подлежу мржњи. Сматрам да је то већи проблем него што људи примећују, проблем који на неки начин не успевамо да шватимо, и на адекватан начин решимо. Деца су највеће жртве насиља на интернету, јер немамо адекватан систем у којем учимо ту исту децу како да га користе на прави начин, већ су они остављени да сами истражују и стварају своје личности на њему, личности које у неким случајева нису стварне, већ служе за саомпромоцију и ширење негативе. То је наравно генерализација, нису сви такви, нити сви користе интернет и социјалне мреже у те сврхе, али примера свакако има. Дакле, ако шватамо проблем, оно што ми заједно треба да урадимо јесте да покренемо програме у којима ће деца моћи да науче да интернет није место за мржњу, већ место на којем могу да постану бољи. Смислено се фокусирајмо на решавању проблема, не игнорисању истих.

Јако сам разочаран кад видим насиље на улици, на телевизији, или било где у јавности. Насиље само по себи није добро, али када се догоди у јавности, какву то поруку шаље људима у заједници? Какву поруку шаље младима и деци? Тим негативним примерима само уништавају себе, а и генерације које треба после њих да дођу. Није ни чудо што после деца имају погрешну перцепцију о томе шта је добро а шта је лоше, што немају изграђене моралне кодове и што се много теже уклапају. Није чудо што добију идеју да је насиље одобрено, и да ће проћи некажњено. Шта то ми стварамо? Уз мржњу иду и поделе, а уз поделе још више насиља. Јел желимо да наша деца постану насилници, или још горе, да се још више поцепамо, ако је то уопште могуће? Јел желимо да одустанемо од веровања у неку бољу и сигурнију заједницу за живот? Јединство, где нам је то јединство. Гледам претње смрћу, гледам прозивање породица, позивање на линч, на хапшења, ућуткавања. Човече! Пробудимо се, не смемо да дозволимо да пропаднемо!

Пратећи јавност у нашој земљи не могу а да не приметим колико је насиље присутно и у политици, на телевизији, и улицама. То је огледало нашег друштва. А како то да променимо? Морамо да сви радимо на томе, на свим нивоима, сваки појединац треба да утиче на промене, прво своје, а онд и друштва. Једино тако ћемо постати бољи. Кренимо од малог, имајмо циљ! Желим да верујем да је могуће учинити наше друштво бољим, али то се неће само од себе догодити. Надајмо се радећи.

ИЗВОР: stavmladih.com