Nasilje? Dosta više!

Normalno je da imamo različita mišljenja. Normalno je da se ne volimo, ne podržavamo, i ne pratimo. Najnormalnije je da kritikujemo jedni druge i da se naši stavovi suprotstavljaju. Različitost je svuda oko nas i različotosti se ne treba bojati, već je treba razumeti. Ne smemo da dozvolimo da mržnja nastane iz različitog mišljenja, iz rasprave ili neslaganja, jer to nas nikuda neće dovesti, već nas samo može sprečiti da ispunimo pun potencijal nas samih, naših zajednica a i zemlje.

Ono što ne sme da se dogodi, jeste nasilje. Znamo da nasilja ima svuda, da je to nešto što opisuje ovaj svet, svaku zemlju, i svaku zajednicu. Znamo da se nasilja ne možemo otarasiti i da je ono mračna strana svakog od nas, mračna strana koju ignorišemo, i koju ne možemo da kontrolišemo. Ali tako ne mora da bude, i to ne znači da ne treba da pokušamo. Ako znamo da je nasilje nešto što nas čini lošim ljudima, ponašanje koje više priliči životinjama nego racionalnim bićima, zašto se ne bi svi trudili da ga sprečimo? Zašto, iako znamo da je nasilje loše, ne možemo da se suzdržimo i pokušamo da nađemo drugačiji način da rešimo neslaganje? Možda da razgovaramo? Na kraju krajeva, ako ništa ne funkcioniše, bar iz poštovanja, raziđimo se, nema potrebe da postanemo neljudi, i da odemo predaleko. Počnimo od sebe, utičimo na one oko nas, zajedno se borimo da svima bude bolje.

Internet je postao mesto na kom ljudi provode veliki deo svojih života, i zato nije ni čudo što se veliki deo nasilja upravo na njemu i događa. Nasilje na internetu je samo po sebi pogrešno, pre svega zato što je to mesto koje i jeste napravljeno za nešto potpuno suprotno; razmenu informacija, mišljenja i stavova, dakle mesto na kom ljudi treba da dolaze iz razloga da postanu bolji, da nešto nauče, kao i da čuju druga mišljenja, daju svoja. Problem je to što ljudi, kao što se ni u stvarnom svetu ne slažu, neće slagati ni na internetu, već uglavnom nakon neslaganja podležu mržnji. Smatram da je to veći problem nego što ljudi primećuju, problem koji na neki način ne uspevamo da švatimo, i na adekvatan način rešimo. Deca su najveće žrtve nasilja na internetu, jer nemamo adekvatan sistem u kojem učimo tu istu decu kako da ga koriste na pravi način, već su oni ostavljeni da sami istražuju i stvaraju svoje ličnosti na njemu, ličnosti koje u nekim slučajeva nisu stvarne, već služe za saompromociju i širenje negative. To je naravno generalizacija, nisu svi takvi, niti svi koriste internet i socijalne mreže u te svrhe, ali primera svakako ima. Dakle, ako švatamo problem, ono što mi zajedno treba da uradimo jeste da pokrenemo programe u kojima će deca moći da nauče da internet nije mesto za mržnju, već mesto na kojem mogu da postanu bolji. Smisleno se fokusirajmo na rešavanju problema, ne ignorisanju istih.

Jako sam razočaran kad vidim nasilje na ulici, na televiziji, ili bilo gde u javnosti. Nasilje samo po sebi nije dobro, ali kada se dogodi u javnosti, kakvu to poruku šalje ljudima u zajednici? Kakvu poruku šalje mladima i deci? Tim negativnim primerima samo uništavaju sebe, a i generacije koje treba posle njih da dođu. Nije ni čudo što posle deca imaju pogrešnu percepciju o tome šta je dobro a šta je loše, što nemaju izgrađene moralne kodove i što se mnogo teže uklapaju. Nije čudo što dobiju ideju da je nasilje odobreno, i da će proći nekažnjeno. Šta to mi stvaramo? Uz mržnju idu i podele, a uz podele još više nasilja. Jel želimo da naša deca postanu nasilnici, ili još gore, da se još više pocepamo, ako je to uopšte moguće? Jel želimo da odustanemo od verovanja u neku bolju i sigurniju zajednicu za život? Jedinstvo, gde nam je to jedinstvo. Gledam pretnje smrću, gledam prozivanje porodica, pozivanje na linč, na hapšenja, ućutkavanja. Čoveče! Probudimo se, ne smemo da dozvolimo da propadnemo!

Prateći javnost u našoj zemlji ne mogu a da ne primetim koliko je nasilje prisutno i u politici, na televiziji, i ulicama. To je ogledalo našeg društva. A kako to da promenimo? Moramo da svi radimo na tome, na svim nivoima, svaki pojedinac treba da utiče na promene, prvo svoje, a ond i društva. Jedino tako ćemo postati bolji. Krenimo od malog, imajmo cilj! Želim da verujem da je moguće učiniti naše društvo boljim, ali to se neće samo od sebe dogoditi. Nadajmo se radeći.

IZVOR: stavmladih.com