NARODNA REZOLUCIJA – Zbog čega se ne predavati i kako dalje voditi borbu

Kao prvo i najvažnije – neizmerno poštovanje svima koji su do sada potpisali Narodnu rezoluciju a taj broj nije mali, čime su, svojim imenom i prezimenom kao i ostalim ličnim podacima, stali u „prvi borbeni ešelon“ za odbranu Kosova i Metohije, to jest ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

Čestitke za hrabrost, odgovornost i nesebičnost!

Kao drugo, ne manje važno – braćo i sestre, dame i gospodo, poštovani građani, širite informacije o Narodnoj rezoluciji, imajući u vidu da je Srbija uvedena u potpuni medijski, odnosno informacioni mrak i sluđivanje, kao najvažniji oblik psihološko-propagandnog rata, koji se u kontinuitetu sprovodi nad ovim narodom od strane transatlantskih sila i njihovih domaćih satelita i raznoraznih pomagača.

Nema stajanja, borba se nastavlja i mora tako jer, „đavo je došao po svoje“.

Objasnite svojim sagovornicima – rođacima, prijateljima, komšijama – da je Narodna rezolucija, s obzirom „da se približilo“, verovatno poslednji pokušaj kako bi se država i njen ustavni poredak spasili u miru, olovkom ili tastaturom, uz malo energije i bez jednog dinara (evra, dolara…) novčanih sredstava. I to korišćenjem važećih ustavnih mehanizama i prava koje nam omogućavaju granitni međunarodni propisi.

Uostalom, šta drugo preduzeti, kada oni koji bi morali da brane ustavni poredak i teritoriju, ćute i ne preduzimaju mere iz nadležnosti na koje su obavezani Ustavom. Pre svih to su: Narodna skupština, a zatim (i posebno) Ustavni sud i Tužilaštvo kao deo treće grana vlasti. Na njihovu ali i sramotu svih nas.


Svedoci smo do sada neviđenog poniženja i ustavnog i teritorijalnog ugrožavanja Srbije koje, zarad interesa zapadnih sila, neposredno sprovodi legalno i legitimno izabrana državna vlast. A većini je poznato na kakvim se izborima i u kom političkom ambijentu – brutalne manipulacije, prevare, krađe glasova, sluđivanje naroda, dovođenje u zabludu, pritisci i pretnje – dolazi do takve „legalnosti“ i „legitimnosti“.

No, možda bi se sa time i nekako izborili, da upravo opozicione političke stranke, pokreti i brojne javne ličnosti i vrhunski intelektualci, kao i veliki broj takozvanih patriotskih i slobodnih portala – sajtova i internet produkcija, kao i lokalni mediji, koji se deklarativno bore za spas Srbije i Kosmeta, u svakodnevnom delovanju ne vuku poteze upravo suprotno od toga. Namerno ili slučajno, u znanju ili neznanju, potpuno je irelevantno i nema opravdanja.

U vezi sa navedenim, evidentna je blokada i ignorisanje Narodne rezolucije, a tamo gde toga nema, primarna su pitanja: ko stoji iza nje, koliko je intelektualaca i javnih ličnosti potpisalo, koje će stranke podržati i slično, umesto da se pažnja posveti sadržaju dokumenta, činjenicama koje su neoborive i mehanizmima koje rezolucija nudi, kako bi se Srbija, sa Kosmetom u svom sastavu, spasila.

Dešavanja oko „Apela za odbranu Kosova i Metohije“ tako nešto najbolje potvrđuju. Solidna ideja koja je pokrenuta od jedne stranke i više „javnih“ i „istaknutih ličnosti“. Dokument, kome je kasnije skinut stranački prefiks kako bi se potpisivao od strane što većeg broja ljudi, koji nisu partijski profilisani.

Svoj epilog – pravi politički i „intelektualni“ fijasko – je na „čudan“ način, sa nerazumnim skraćivanjem roka, doživeo 17. februara ove godine, tako što je vraćena stranačka oznaka i isti, u sklopu predizborne kampanje za beogradske izbore (koliko god se pravdali kako to nije bila namera – uzalud im),predat „vuku“ koji „stado ovaca“ čuva.

I nikome drugome. I šta sada sa tim? Koje poteze dalje vući, dame i gospodo? Što bi se narodski reklo „pojeo vuk magarca“, odnosno „ovcu“.

♦♦

Lažu nas kada kažu da je politika (i posebno geopolitika) „veština mogućeg“ u nepravednom svetu, u kojem „vlada zakon sile i pravo jačega“!

Kada nam pune glavu frazama: veliki-mali, jaki-slabi, realnost na terenu, mir i saradnja, budućnost naše dece, evropske vrednosti i putovanje, „nije sve naše na Kosovu“, moramo popuštati, praviti kompromise i dati „najmanje što moramo“, i tome slično.

To su verovatno najsurovije laži i prevare biblijskih razmera u modernom čovečanstvu!

U svetskoj areni, u međunarodnim odnosima, itekako važe vrlo precizna i obavezujuća pravila, koja su, da paradoks bude veći, upravo stvarana na Zapadu. I ta pravila i propisi – međunarodno pravo u širem smislu – itekako se poštuju ukoliko se sve strane, koje su uključene u različite odnose ili pak u sukobe i razmirice, pridržavaju istih. Odnosno, ukoliko insistiraju na poštovanju pravila igre i zahtevaju ono što im pripada.

U meri u kojoj im se pruži otpor (u našem slučaju zapadnim silama) i bez prestanka predočavaju oštri zahtevi i opominju da moraju poštovati pravila, u toj meri „veliki“ pre ili kasnije (za)staju i menjaju strategiju daljeg nastupa. Adekvatne odgovore na kršenje pravila nemaju. I shodno tome,otpor neminovno donosi benefite strani koja se brani i insistira na primeni važećih propisa.

Primera radi, a neposredno se tiče odbrane Kosova i Metohije, to je Povelja Ujedinjenih nacija i svi ostali međunarodnopravno važeći dokumenti koji proizilaze iz navedenog, krovnog i obavezujućeg međunarodnog ugovora čelične snage, na koji se neprestano mora pozivati i tretirati ga bez rezervi i bez lakrdijaškog tumačenja i primene.

Povelja, u kojoj je jasno određeno da su sve države ravnopravne, kao i koji organi Ujedinjenih nacija odlučuju o miru, bezbednosti i poštovanju dostignutih državotvornih nivoa u međunarodnim odnosima, te u tom sklopu državnih granica i suvereniteta.

Na tim osnovama je Savet bezbednosti, kao najvažniji izvršni organ UN i doneo Rezoluciju 1244 kojom je garantovao teritorijalni integritet sadašnje Srbije, a albanskoj nacionalnoj manjini pravo na „suštinsku autonomiju“ ili „samoupravu“. I ništa više, i ništa manje.

Shodno tome, a povodom prevare koju potenciramo i koja se zove politika kao „veština mogućeg“, eto im jasno omeđenog prostora za odbranu države i njenog ustavnog poretka: od „autonomije“ do „samouprave“ i obrnuto. Ni korak dalje, ni korak bliže. I sve to u okvirima Republike Srbije. Pa neka se igraju politikom do mile volje i uloge „državnika“, ali u tom, međunarodnim pravom i Ustavom Srbije, oivičenom „dvorištu“.

Šta mi imamo u svakodnevici?

Sve suprotno i sve u obliku drskih laži i perfidnih prevara. Od toga da nam serviraju kako smo nemoćni, do floskula o realnosti na terenu čime, na sramotu vascelog sveta, gaze ne samo naš Ustav i zakone, već i međunarodno pravo kao takvo. Gaze Povelju UN!

Saopštavaju nam njihove plaćene medijske, analitičarske i svakojake perjanice, kako međunarodno pravo odavno ne postoji i kako je prevaziđeno. Izmišljena „geopolitika“ je u prvom planu. Ali, nikako da saopšte koje su to konvencije, rezolucije, deklaracije, sporazumi najvišeg ranga i posebno Povelja UN, poništeni – kada, gde, od koga i ko je to potpisao u ime Srbije ili bilo koga drugog u svetu!

Da nije bilo međunarodnog prava 90-tih i naročito 1999. godine, iako nedosledno i manjkavo sprovođeno iz poznatih razloga, Srbija bi nestala sa mape sveta, a srpski etnički prostor na Balkanu bio bi „spržena zemlja“, po kojoj bi tekle kud i kamo obilnije reke krvi i suza.

Da nije bilo međunarodnog prava i da tadašnja Srbija na njemu nije insistirala i lavovski se borila u odbrambenom ratu 99-te nesebičnim žrtvavanjem celokupnog naroda, ali i za „zelenim stolom“ za primenu važećih normi, ne bi bilo ni Rezolucije 1244 pa tako ni garancija da je Kosovo i Metohija naš neotuđivi prostor i južna srpska pokrajina.

Da, tako je, sve je u redu, reći oni prepametni (a obilato plaćeni!), koji iz dana u dan ponavljaju – pa kako je došlo do kršenja Rezolucije 1244 i priznavanja samoproglašene nezavisnosti „Kosova“ upravo od pojedinih garanata tog dokumenta, zapadnih sila?

Odgovor je jednostavan. Upravo zato što petooktobarski puč nije izveden takmičenja i prestiža radi, već da bi se država Srbija dovela u vazalni odnos! Da bi takvi kao oni i njima slični, došli u poziciju, odnosno bili dovedeni, da izvršavaju postavljene zadatke od strane zapadnih sila!

Poslušnički i u kontinuitetu, punih 18 godina, nakaradnim činjenjem i još više nečinjenjem, strogo prema „pravu jačeg“, omogućavaju da se ne primenjuje i, u konačnom, potpuno krši Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, i dobrovoljno (ili „dobrovoljno“) se odriču prava na Kosovo i Metohiju, a da ih za tako nešto niko nikada nije zvanično ovlastio!

♦♦♦

Mnogi kažu, pa čak i predsednik Republike – organizovati referendum i pitati narod šta raditi sa Kosovom i Metohijom?! Da nije žalosno, zaista bi bilo smešno.

O čemu raspisivati referendum?

Rezoluciji 1244 i drugim odlukama Saveta bezbednosti?! O tome hoćemo li ili nećemo, mi, koji nismo ni donosili taj dokument, sprovoditi odluku najvišeg svetskog izvršnog tela koje je tada aktiviralo obavezujuću Glavu VII Povelje, i koje nam je garantovalo, kao što i dalje formalno iza toga stoji, da je pokrajina Kosovo i Metohija naša teritorija!

Referendum o „dilemi“ hoćemo li ili nećemo poštovati organizaciju Ujedinjenih nacija i Povelju, u čijem smo stvaranju i donošenju učestvovali, kao jedan od 23 osnivača davne 1945. godine, meseca Juna, u San Francisku?

A šta tek sa moralnim i duhovnim aspektom činiti?

Koja je to iole normalna država modernoga doba, raspisivala izjašnjavanje svoga naroda i građana o vlastitom teritorijalnom smanjenju i odbacivanju najvažnijeg duhovnog prostora i nemerljivih prirodnih i ostalih resursa, koji su u njenom vlasništvu i za koje ima sve moguće tapije?!

Da to nije, možda, državna vlast Španije, koja trpi ništa manje pritiske od svoje pokrajine Katalonije?

Čak i da zanemarimo realnu opasnost da bi tako raspisani referendum, nakon sluđivanja i obmanjivanja građana, bio pokraden na više načina. Onako kako je to urađeno u Crnoj Gori 2006. godine, kada smo našom pasivnošću a pre toga i protivustavnim činjenjem (pristanak pod prisilom na državnu zajednicu SCG), presudno doprineli da tamošnji, značajan srpski korpus, ostane zarobljen i obespravljen u novoj montenegrinskoj, antisrpskoj državi.

Mnogi, verovatno ogromna većina, su zapali u ozbiljan defetizam. Marionete na vlasti i njihove medijske poluge su uspeli, a to traje bez prekida dve decenije unazad, da potpuno obesmisle borbu za Kosovo i Metohiju. Da izazovu svojevrsni osećaj mučnine kada se to pitanje potegne i da nas uvedu polje nama nesvojstvenih: sebičluka, neodgovornosti i kratkovidosti.

Na žalost, ne mali broj je i onih, a u taj broj valja uvrstiti skoro sve političke stranke i pokrete, pogotovu one opozicione i rodoljubive, koji su uljuljkuju idejama da će kada osvoje vlast, poništiti sporazum sa „Kosovom“ i vaspostaviti ustavni poredak i teritorijalni integritet Srbije.

Sve bi bilo u redu kada bi se bar malo potrudili ne samo da pročitaju, već i da razumeju brojne međunarodne propise i pravila, kao i praksu u međunarodnim odnosima.

Bude li ova vlast potpisala, nebitno je ko, da li predsednik Republike ili predsednik Vlade, „sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom“ ili sličan ugovor kojim se potpuno ili delimično potvrđuje nezavisnost te kvazi države pred ovlašćenim pregovaračem i medijatorom „dobre volje“, a to je Evropska unija prema Rezoluciji 64/298 Generalne skupštine UN od 09. septembra 2010. godine, e to će zaista biti kraj. Trajni gubitak Kosova i Metohije!

Zašto?

Zato što će takav čin biti predstavljen kao završetak „mirovnog procesa“ nakon rata i „primirja“ iz 1999. godine, a sam sporazum okarakterisan kao finalni „mirovni ugovor“, kojim se država Srbija odriče dela svoje teritorije. I to je sasvim realna i, na žalost, legalna opcija koju prepoznaje i priznaje međunarodno pravo. Svetska istorija nam o tome svedoči sa ne malim brojem primera.

Kalkulacije tipa – zbacićemo ih sa vlasti masovnim protestima i odmah poništiti izdaju, oglasićemo da su u trenutku potpisivanja bili neuračunljivi, da su se nalazili pod pritiskom, pretnjama, ucenama i sličnim nedozvoljenim radnjama, da akt predaje Kosmeta „ne priznaje srpski narod“, i tako dalje, neće vredeti, skoro pa ništa! Osim za unutrašnju političku upotrebu i manipulacije građanima.

Sasvim je sigurno da se zapadne sile nakon verifikacije „sporazuma“ neće obazirati na naše dileme: da li će takav dokument biti ratifikovan u Narodnoj skupštini Republike Srbije, niti na rezultate eventualnog referenduma koji bi mogao biti raspisan, niti na bilo koje druge okolnosti, upravo zato što se decenijama drže prakse iznuđenih rešenja. Po „principu“ – ako prođe, prošlo je i rešenja „na ivici noža“. Slučaj Crne Gore i njenog učlanjenja u NATO je najsvežiji primer.

Potpis srpskih državnih vlasti na takav dokument, biće za zapadne sile „veliki kao vrata“ i granitne snage. Tim pre što mogu ne samo u izjavama za svetsku javnost, već čak i u eventualnoj međunarodnoj arbitraži ili pred Međunarodnim sudom pravde, da vrlo utemeljeno tvrde kao neposredni, ovlašćeni učesnici „mirovnog procesa“, kako su srpski pregovarači pri „čistoj svesti i zdrave pameti“, legalno i legitimno potpisali „normalizaciju odnosa“ sa „državom Kosovo“.

Legalni i legitimni… zato što iza njih u ovom trenutku, na veliko razočaranje, stoji preko dva miliona vernih, što članova tih stranaka, što još vernijih birača… Ne preostaje nam ništa drugo, osim da te ljude pitamo za savest i da im „čestitamo“ neznanje, a kod dobrog dela i pretparačku lukavost i sitnosopstvenički interes.

Dobro, reći će oni najhrabriji, svakako rodoljubi po definiciji – vratićemo Kosmet kad-tad, vojnom silom, jer smo mi, Srbi, veliki ratnici!

Neće nam tako nešto vredeti, jer će zapadni „prijatelji“, čak i da uspemo u tom naumu, a nakon što se utiša „paljba“ i ispari „miris baruta“, potegnuti „papir“ kojim smo se preko legitimnog predsednika Republike ili legitimnog predsednika Vlade, za vjeki vjekova odrekli Kosmeta…

…Dok će oni najuporniji smireunoumno i produhuvljeno izgovarati – neće Bog dozvoliti da izgubimo Svetu zemlju… Da, u istini rečeno, ali da bi Bog pomogao, moramo da ga molimo, kao prvo, a kao drugo, da ima kome da uputi Silu Nebesku, Anđeosku!…

Mislimo o tome i pokrenimo se. Jednom za svagda.
Nema nam druge, niti treće…

 nr olovka