Irina Marković: Nama je zaista potrebna promena svesti

Od večitog vraćanja istih grešaka i košmara koji ne prestaju, svakom „normalnom“ narodu bi se odavno zavrtelo u glavi

Puške su utihnule, šerpe i lonci se vratili na šporete, više nema konačenja po beogradskim trgovima, igranja šuge s tenkovima, a ni arjačkinja-barjačkinja s kordonima policije. Nema ni Slobe Sadama, nema ni Đinđića Kenedija, ali zato ima „istorijskih presedana“, „promene svesti“, stabilizirajućih i pridružujućih sporazuma, Soraje i Stanije. Ima zaborava povesti do katatonije, do kolektivnog kompulzivnog poremećaja, totalne amnezije, sve verujući da se radi o nepravdi, kosmičkoj nepravdi, čak. Dok nam deca bespomoćna umiru, jer im fale organi i matični brojevi, baš kao što im fali život.

No, istorija je posebna i de facto ključna tema koju treba ostaviti nastupajućim decenijama i generacijama da razreše, za početak, u strogo akademskim krugovima, da opet ne bi došlo do krvoprolića, ovog puta do istrebljenja. Svi krediti su potrošeni, nalazimo se u debelom minusu. Tako bar kaže zvanična statistika: najstarija populacija, više umrlih nego živih, porodično nasilje i zločini u porastu, glad i nadrealna nezaposlenost. Svi ti mrtvi preko kojih gazimo, pljujemo, povraćamo, bacamo opuške i plastične flaše.

A posle će da bude kao i uvek: „Kad su živi zavideli mrtvima.“

VUK I DEMINUTIV
Da do toga ne bi došlo, naš drevni totem Vuk*, u vidu današnjeg Vuka pukog deminutiva, ima još jedno kolosalno rešenje – zvati upomoć kompromitovanog ekonomskog mađioničara (iluzionistu) sa Zapada, kao što se onomad Stefan Nemanja udružuje s Belom II protiv Vizantije, čiji su obojica dojučerašnji saveznici. Danas je to neka himera sazdana od lepe Ketrin i njenih nemačkih kolega. Francuzi (i ostali romanski narodi) imaju samo nominalnu ulogu od kraja 5. veka, a ostatak Evrope je ispod nivoa mora. Takozvani Zapadni Sloveni su zauvek ućutkani, preciznije – germanizovani. Našu istočnu rašansku braću nikako da skapiramo. Zato su uvek stavljali Bugarsku ispred nas, što je sasvim prirodno. U prevodu, posedujemo nultu geopolitičku i stratešku svest.

Sve je isto, samo se količina naše gluposti uvećava do istrebljenja.

svest-imperija
Nama nije potreban ni Barbarosa, ni Bela, ni Manojlo Prvi Komnin, ni Bajazit, ni Klinton, ni Pavelić, ni Šiptari, pa ni Putin da bismo se samouništili – mi imamo naše Vukove, Slobodane, Nemani (Nemanja), neverne Tome, Thugove (thug – česta reč u hip-hop slengu koja označava nešto kao siledžiju, ali s kodeksom). Baš kao Stefan, kao Arkan – njegova degenerisana verzija.

Kažu za Stefana da je bio prava neman: visok, naočit, neobično lep, vispren, odlučan, brzopotezan, opak ratnik koji ispoštuje svaku zadatu reč, iznad svega surov i strašan. Tada kada su se zločini drugačije posmatrali.

Prihvatiće vizantijski obred u bogosluženju, preći/vratiti se u pravoslavlje pred kraj života i uništiti, kao komunisti, sve što je bilo pre njega.

I tako „Jovo nanovo“, više od hiljadu godina! Aman! Što bi rekla braća Turci, koji se vraćaju kući.

To zaista ne radi nijedan evropski narod, nego Francuzi i dalje otvoreno mrze Engleze (to zna svako ko je makar jednom sreo Francuza ili bio u Francuskoj „širom zatvorenih očiju“) i da ne nabrajam, jer lista istorijskih mržnji je podugačka.

Heraklit je lepo savetovao jedinstvo suprotnosti, a oni to lepo prihvatili posle stogodišnjih ratovanja.

Mi ne prestajemo da ratujemo ni posle ad infinitum godina.

O tome je nešto rekao i S. Žižek, kako treba priznati mržnju.

Zašto? Zato što ratujemo protiv samih sebe. Vekovima. Sami sa sobom.

Eto, sad je i Dinkić pao, kao dahija. Mišković. Sve isto. Zamorno je nabrajati…

GLAVA OSTALA NA TURSKOM KOCU
Dakle, utihle su šerpe, jer nemamo šta da jedemo. Kontejneri su postali Nebeska Organska Srbija sa solarnim kolektorima najvećim u Hiperboreji. Umesto šizele i smirele, čujemo sopstvena creva, iako se mnogi još uvek valjaju u loju i grokću, dok komšiji i dalje crkavaju krave. Ali za Glavnog oligarha uvek postoji zatvorski bord, obed i obor direktora (ili kako da država opljačka Pink pantera i kako On ponovo da vaspostavi monopol).

Umesto poreza „tvorza“, što bi rekla braća iz kraja.

Možemo nabrajati do prekosutra, ali ništa nam neće pomoći dok vukovi s nama ne podele svoje tajne planove, izvorne ideje koje nemaju, a o drugim životinjama s Farme izlišno je govoriti. A sve to ne blagosilja naš drevni voljeni „prvi međ’ jednakima“, serBski Patrijarh.

Tesla

Uzgred rečeno, tada će prestati večno ponavljanje gladi, ratova, poniženja, zločina, lažnih optužbi i pomirenja. Kada postanemo istinski transparentni sami sebi u ideji.

U pravu je bio Nemac da nam je potrebna promena svesti. Potrebno nam je da se očistimo, ako treba i „Venišom“, od istorijskih laži i obmana, svojih i tuđih. Potrebna nam je „nova osećajnost“, nova ćudorednost, novi temelj koji ćemo iskopati, ne na Nebu, već ispod starih manastira, kojih su nam u poslednjim decenijama uništili više nego za nekoliko vekova.

Smireni Nemac nas samo posmatra i smeje se grotesknom prizoru neurotičnog psa koji juri svoj rep i nigde ne stiže, koji ne može da pronađe ni svoj grob, a kamoli putokaz za budućnost. Otud nemanja nacionalnog plana.

Poput gramzivih oblasnih gospodara u postdušanovskoj Srbiji, što su zmijskim otrovom trovali svoje saplemenike, dok na kraju nisu progutali isti u vidu polumeseca, velikog „U“ i petokrake, savremeni srpski vlastelini ne vide dalje od svog repa, da ne upotrebim pogrdniji izraz.

Od tog večitog vraćanja istih grešaka, košmara koji ne prestaju, šerpi koje su uvek prazne, povesnog ringišpila, Haronovog glisera, kojim jurcamo po Stiksu kao braća Montenegrini po Jadranu, svakom „normalnom“ evropskom narodu bi se odavno zavrtelo u glavi. Jedini problem je u tome što oni, za razliku od nas, imaju glavu.

Naša je ostala zabodena na turskom kocu u šancu Pozorišne ulice (Francuska, Dositejeva danas), podno Stambol kapije, koje više nema.

Kao što uskoro možda više neće biti ni nas…
_________

Napomena:

* Branković u 14. veku, u narodu poznat kao izdajnik, iako je uistinu bio jedini tadašnji otporaš; Karadžić u 19. veku, pomutio svest jezikom sa dva pisma, a hteo je da nas prosvetli i ujedini, platila ga tadašnja EU; 90-tih Vuk, nejak kao Uroš, koji dovikuje sa sigurnosnog balkona „Juriiiiš!“, kojim je isto vladala žena-majka umesto njega.

IZVOR: vidovdan.org , irinamarkovich.wordpress.com