Ирина Марковић: Нама је заиста потребна промена свести

Од вечитог враћања истих грешака и кошмара који не престају, сваком „нормалном“ народу би се одавно завртело у глави

Пушке су утихнуле, шерпе и лонци се вратили на шпорете, више нема коначења по београдским трговима, играња шуге с тенковима, а ни арјачкиња-барјачкиња с кордонима полиције. Нема ни Слобе Садама, нема ни Ђинђића Кенедија, али зато има „историјских преседана“, „промене свести“, стабилизирајућих и придружујућих споразума, Сораје и Станије. Има заборава повести до кататоније, до колективног компулзивног поремећаја, тоталне амнезије, све верујући да се ради о неправди, космичкој неправди, чак. Док нам деца беспомоћна умиру, јер им фале органи и матични бројеви, баш као што им фали живот.

Но, историја је посебна и de facto кључна тема коју треба оставити наступајућим деценијама и генерацијама да разреше, за почетак, у строго академским круговима, да опет не би дошло до крвопролића, овог пута до истребљења. Сви кредити су потрошени, налазимо се у дебелом минусу. Тако бар каже званична статистика: најстарија популација, више умрлих него живих, породично насиље и злочини у порасту, глад и надреална незапосленост. Сви ти мртви преко којих газимо, пљујемо, повраћамо, бацамо опушке и пластичне флаше.

А после ће да буде као и увек: „Кад су живи завидели мртвима.“

ВУК И ДЕМИНУТИВ
Да до тога не би дошло, наш древни тотем Вук*, у виду данашњег Вука пуког деминутива, има још једно колосално решење – звати упомоћ компромитованог економског мађионичара (илузионисту) са Запада, као што се ономад Стефан Немања удружује с Белом II против Византије, чији су обојица дојучерашњи савезници. Данас је то нека химера саздана од лепе Кетрин и њених немачких колега. Французи (и остали романски народи) имају само номиналну улогу од краја 5. века, а остатак Европе је испод нивоа мора. Такозвани Западни Словени су заувек ућуткани, прецизније – германизовани. Нашу источну рашанску браћу никако да скапирамо. Зато су увек стављали Бугарску испред нас, што је сасвим природно. У преводу, поседујемо нулту геополитичку и стратешку свест.

Све је исто, само се количина наше глупости увећава до истребљења.

svest-imperija
Нама није потребан ни Барбароса, ни Бела, ни Манојло Први Комнин, ни Бајазит, ни Клинтон, ни Павелић, ни Шиптари, па ни Путин да бисмо се самоуништили – ми имамо наше Вукове, Слободане, Немани (Немања), неверне Томе, Thugove (thug – честа реч у хип-хоп сленгу која означава нешто као силеџију, али с кодексом). Баш као Стефан, као Аркан – његова дегенерисана верзија.

Кажу за Стефана да је био права неман: висок, наочит, необично леп, виспрен, одлучан, брзопотезан, опак ратник који испоштује сваку задату реч, изнад свега суров и страшан. Тада када су се злочини другачије посматрали.

Прихватиће византијски обред у богослужењу, прећи/вратити се у православље пред крај живота и уништити, као комунисти, све што је било пре њега.

И тако „Јово наново“, више од хиљаду година! Аман! Што би рекла браћа Турци, који се враћају кући.

То заиста не ради ниједан европски народ, него Французи и даље отворено мрзе Енглезе (то зна свако ко је макар једном срео Француза или био у Француској „широм затворених очију“) и да не набрајам, јер листа историјских мржњи је подугачка.

Хераклит је лепо саветовао јединство супротности, а они то лепо прихватили после стогодишњих ратовања.

Ми не престајемо да ратујемо ни после ad infinitum година.

О томе је нешто рекао и С. Жижек, како треба признати мржњу.

Зашто? Зато што ратујемо против самих себе. Вековима. Сами са собом.

Ето, сад је и Динкић пао, као дахија. Мишковић. Све исто. Заморно је набрајати…

ГЛАВА ОСТАЛА НА ТУРСКОМ КОЦУ
Дакле, утихле су шерпе, јер немамо шта да једемо. Контејнери су постали Небеска Органска Србија са соларним колекторима највећим у Хипербореји. Уместо шизеле и смиреле, чујемо сопствена црева, иако се многи још увек ваљају у лоју и грокћу, док комшији и даље цркавају краве. Али за Главног олигарха увек постоји затворски борд, обед и обор директора (или како да држава опљачка Пинк пантера и како Он поново да васпостави монопол).

Уместо пореза „творза“, што би рекла браћа из краја.

Можемо набрајати до прекосутра, али ништа нам неће помоћи док вукови с нама не поделе своје тајне планове, изворне идеје које немају, а о другим животињама с Фарме излишно је говорити. А све то не благосиља наш древни вољени „први међ’ једнакима“, серБски Патријарх.

Tesla

Узгред речено, тада ће престати вечно понављање глади, ратова, понижења, злочина, лажних оптужби и помирења. Када постанемо истински транспарентни сами себи у идеји.

У праву је био Немац да нам је потребна промена свести. Потребно нам је да се очистимо, ако треба и „Венишом“, од историјских лажи и обмана, својих и туђих. Потребна нам је „нова осећајност“, нова ћудоредност, нови темељ који ћемо ископати, не на Небу, већ испод старих манастира, којих су нам у последњим деценијама уништили више него за неколико векова.

Смирени Немац нас само посматра и смеје се гротескном призору неуротичног пса који јури свој реп и нигде не стиже, који не може да пронађе ни свој гроб, а камоли путоказ за будућност. Отуд немања националног плана.

Попут грамзивих обласних господара у постдушановској Србији, што су змијским отровом тровали своје саплеменике, док на крају нису прогутали исти у виду полумесеца, великог „У“ и петокраке, савремени српски властелини не виде даље од свог репа, да не употребим погрднији израз.

Од тог вечитог враћања истих грешака, кошмара који не престају, шерпи које су увек празне, повесног рингишпила, Хароновог глисера, којим јурцамо по Стиксу као браћа Монтенегрини по Јадрану, сваком „нормалном“ европском народу би се одавно завртело у глави. Једини проблем је у томе што они, за разлику од нас, имају главу.

Наша је остала забодена на турском коцу у шанцу Позоришне улице (Француска, Доситејева данас), подно Стамбол капије, које више нема.

Као што ускоро можда више неће бити ни нас…
_________

Напомена:

* Бранковић у 14. веку, у народу познат као издајник, иако је уистину био једини тадашњи отпораш; Караџић у 19. веку, помутио свест језиком са два писма, а хтео је да нас просветли и уједини, платила га тадашња ЕУ; 90-тих Вук, нејак као Урош, који довикује са сигурносног балкона „Јурииииш!“, којим је исто владала жена-мајка уместо њега.

ИЗВОР: vidovdan.org , irinamarkovich.wordpress.com