Vladan Rakanović: Najomrženiji neprijatelj je uvek bio onaj iz naših redova

APEL KOMUNALCIMA

Od postanka, najomrženiji neprijatelj je uvek bio onaj iz naših redova.

Kod Jevreja, carinici su bili trn u oku svakom jevrejskom patrioti. Carinici su bili službenici koji su radili za rimsku vlast i skupljali porez od svojih saplemenika. U novijoj istoriji znamo za janjičare, koji su harali za račun Turaka po svojoj porobljenoj postojbini. Drugi Svetski Rat nas je upoznao sa terminom „peta kolona“, kada su najomrženiji bili upravo ljudi koji su radili za nemačku vlast a pripadali su narodu koji je okupiran.

Ovi gore navedeni primeri mogu da samo ukažu na jedan problem koji bih nazvao po jednom starom jugoslovenskom filmu, „Hitler iz našeg sokaka“.

Neprimećeni, najčešće i frustrirani ljudi, večna gunđala, kojima se ukaže prilika da u jednom trenutku budu makar i neka nebitna vlast, ali vlast, postaju preko noći okrutni tirani. Tačno prepoznaju žrtve nad kojima mogu da se nekažnjeno iživljavaju i počinje njihov pir, koji potvrđuje da ako je Turčin krvav do lakata, poturica je do ramena.

Ko su te poturice danas, ti naši neprijatelji?

Svaki onaj kontrolor u autobusu koji primenjuje verbalnu ili fizičku silu da bi pokazao kolika je on „vlast“. Svaki onaj komunalni policajac, koji zaboravlja da to što ima reč policija u zvanju, ne znači i da ima ovlašćenja koja ima „pravi“ policajac. Svaki onaj nastavnik koji na dete gleda da li je iz bogate ili siromašne familije. Svaki sveštenik koji vaga po buđelaru a ne po želji duše. Svaka ona šalterska radnica ili kasirka koja je spremna da se do iznemoglosti svađa sa mušterijama, da bi isterala neku samo sebi poznatu pravdu. Taksista koji vožnju do aerodroma naplaćuje po ceni avionske karte do Njujorka. Mesar koji u mleveno meso stavlja sve ono što meso nije. Primeri su bezbrojni i govore o čoveku a ne o poslu koji on obavlja.

Ni biti carinik kod Jevreja nije označavalo da neko mora biti loš ko obavlja taj posao, čak je jedan carinik postao i Apostol, tako ni to da li će neko biti komunalni policajac, kontrolor, taksista, ili bilo šta drugo na šta ljudi često gledaju sa izvesnom dozom gneva, ne znači da takav posao automatski radi loša osoba.

Nekada je u gradskim porodicama bila sramota da neko radi kao policajac. To nije bio odraz nepoštovanja vlasti, već odraz gađenja prema osobama koje su to radile, a bili su mahom iz ruralnih delova zemlje, spremni na sve, samo da bi stekli svoju poziciju u gradu, te da se nikad ne vrate tamo odakle su došli.

Sada kada su ta ruralna područja gotovo i opustela, svako radi sve. Pojavile su se i izbeglice koji ne prezaju da zarad svog opstanka u velikim gradovima, rade te „prljave“ poslove koje malo starosedelaca želi da radi. Možda to treba porediti sa poslovima koje naši ekonomski emigranti rade po Nemačkoj i ostalim zapadnim zemljama.

Zadržaću se ovaj put na komunalnim policajcima, i njima bliskim kontrolorima u autobusima. Zbog stalnih sukoba sa građanima oni nekako bodu oči.

Ko je u pravu?

Da li građani koji prodaju po ulici i bez ikakvih dažbina uzimaju hleb onima koji rade po zakonu, mogu uopšte da traže neku pravdu?

Da li se igde u svetu može voziti besplatno u gradskom prevozu? Koliku to štetu nanosi budžetu grada i kakvu uopšte pravdu putnik neplatiša želi?

Veoma su nezgodne stvari u pitanju jer ne postoji osnovno obrazovanje i vaspitanje ni kod ljudi koji bi trebali da naplaćuju kazne i uvode neki red, niti kod onih koji krše zakon. Sve funkcioniše po principu traženja žrtve. To ne sme tako, a krivica je ipak na tom komunalnom policajcu ili kontroloru. Naš čovek je takav da ako može on će da zavrne državu (ako je to ikada i bilo moguće) ili bar da pokuša. Švercovaće se, valjaće robu na ulici. Svest ljudi se može promeniti striktnim sprovođenjem zakona, a za to su odgovorni oni koji predstavljaju vlast. Oni to ne čine. Naplaćivanje kazni po principu „vidi ovog jadu, daj da ga oderem“ govori o mafijaškom miljeu koji je uhvatio korena i u onim delovima koji predstavljaju izvršnu ruku vlasti.

Prisustvovali smo scenama kada kontrolor u autobusu niti da priđe nekom namrgođenom rmpaliji i da mu traži kartu, a opet taj isti na izvesnom gospodinu u godinama trenira svoju strogoću.

Isto i kod komunalnih janjičara, pardon policajaca, dešava se da sede u restoranu koji je svoju baštu proširio na ulicu, toliko da ometa normalan prolazak, a da naplaćuju kazne bakama koje štrikaju i prodaju svoje miljeje desetak metara dalje.

Primeri su bezbrojni, a sve je kulminiralo nedavnom smrću prodavca lubenica.

Braćo komunalci, braćo kontrolori, posao koji vam je dat je na diku i ponos, kao i bilo koji drugi posao. Ništa nije sramota raditi. Pošten posao i časno zarađena plata. Ne igrajte se ni ugledom vlasti koja vas upošljava, niti svojim ugledom. Na kraju u ovoj besparici, ugled je nešto što niko ne može da vam uzme, a to zavisi samo od vas.

Ako nemate čojstva da se hvatate u koštac sa očiglednim prekršiocima zakona, za koji ste vi nadležni da uvodite red, ne seirite se nad sirotinjom i nejači. Okretanje glave nije prestup ako se čuva dostojanstvo službe. Ne dozvolite da postanete trn u oku građana, jer na kraju, i vi ste deo tog građanstva. Vi ste naši, a ne tuđi.

IZVOR: vidovdan.org