Владан Ракановић: Најомрженији непријатељ је увек био онај из наших редова

АПЕЛ КОМУНАЛЦИМА

Од постанка, најомрженији непријатељ је увек био онај из наших редова.

Код Јевреја, цариници су били трн у оку сваком јеврејском патриоти. Цариници су били службеници који су радили за римску власт и скупљали порез од својих саплеменика. У новијој историји знамо за јањичаре, који су харали за рачун Турака по својој поробљеној постојбини. Други Светски Рат нас је упознао са термином „пета колона“, када су најомрженији били управо људи који су радили за немачку власт а припадали су народу који је окупиран.

Ови горе наведени примери могу да само укажу на један проблем који бих назвао по једном старом југословенском филму, „Хитлер из нашег сокака“.

Непримећени, најчешће и фрустрирани људи, вечна гунђала, којима се укаже прилика да у једном тренутку буду макар и нека небитна власт, али власт, постају преко ноћи окрутни тирани. Тачно препознају жртве над којима могу да се некажњено иживљавају и почиње њихов пир, који потврђује да ако је Турчин крвав до лаката, потурица је до рамена.

Ко су те потурице данас, ти наши непријатељи?

Сваки онај контролор у аутобусу који примењује вербалну или физичку силу да би показао колика је он „власт“. Сваки онај комунални полицајац, који заборавља да то што има реч полиција у звању, не значи и да има овлашћења која има „прави“ полицајац. Сваки онај наставник који на дете гледа да ли је из богате или сиромашне фамилије. Сваки свештеник који вага по буђелару а не по жељи душе. Свака она шалтерска радница или касирка која је спремна да се до изнемоглости свађа са муштеријама, да би истерала неку само себи познату правду. Таксиста који вожњу до аеродрома наплаћује по цени авионске карте до Њујорка. Месар који у млевено месо ставља све оно што месо није. Примери су безбројни и говоре о човеку а не о послу који он обавља.

Ни бити цариник код Јевреја није означавало да неко мора бити лош ко обавља тај посао, чак је један цариник постао и Апостол, тако ни то да ли ће неко бити комунални полицајац, контролор, таксиста, или било шта друго на шта људи често гледају са извесном дозом гнева, не значи да такав посао аутоматски ради лоша особа.

Некада је у градским породицама била срамота да неко ради као полицајац. То није био одраз непоштовања власти, већ одраз гађења према особама које су то радиле, а били су махом из руралних делова земље, спремни на све, само да би стекли своју позицију у граду, те да се никад не врате тамо одакле су дошли.

Сада када су та рурална подручја готово и опустела, свако ради све. Појавиле су се и избеглице који не презају да зарад свог опстанка у великим градовима, раде те „прљаве“ послове које мало староседелаца жели да ради. Можда то треба поредити са пословима које наши економски емигранти раде по Немачкој и осталим западним земљама.

Задржаћу се овај пут на комуналним полицајцима, и њима блиским контролорима у аутобусима. Због сталних сукоба са грађанима они некако боду очи.

Ко је у праву?

Да ли грађани који продају по улици и без икаквих дажбина узимају хлеб онима који раде по закону, могу уопште да траже неку правду?

Да ли се игде у свету може возити бесплатно у градском превозу? Колику то штету наноси буџету града и какву уопште правду путник неплатиша жели?

Веома су незгодне ствари у питању јер не постоји основно образовање и васпитање ни код људи који би требали да наплаћују казне и уводе неки ред, нити код оних који крше закон. Све функционише по принципу тражења жртве. То не сме тако, а кривица је ипак на том комуналном полицајцу или контролору. Наш човек је такав да ако може он ће да заврне државу (ако је то икада и било могуће) или бар да покуша. Шверцоваће се, ваљаће робу на улици. Свест људи се може променити стриктним спровођењем закона, а за то су одговорни они који представљају власт. Они то не чине. Наплаћивање казни по принципу „види овог јаду, дај да га одерем“ говори о мафијашком миљеу који је ухватио корена и у оним деловима који представљају извршну руку власти.

Присуствовали смо сценама када контролор у аутобусу нити да приђе неком намргођеном рмпалији и да му тражи карту, а опет тај исти на извесном господину у годинама тренира своју строгоћу.

Исто и код комуналних јањичара, пардон полицајаца, дешава се да седе у ресторану који је своју башту проширио на улицу, толико да омета нормалан пролазак, а да наплаћују казне бакама које штрикају и продају своје миљеје десетак метара даље.

Примери су безбројни, а све је кулминирало недавном смрћу продавца лубеница.

Браћо комуналци, браћо контролори, посао који вам је дат је на дику и понос, као и било који други посао. Ништа није срамота радити. Поштен посао и часно зарађена плата. Не играјте се ни угледом власти која вас упошљава, нити својим угледом. На крају у овој беспарици, углед је нешто што нико не може да вам узме, а то зависи само од вас.

Ако немате чојства да се хватате у коштац са очигледним прекршиоцима закона, за који сте ви надлежни да уводите ред, не сеирите се над сиротињом и нејачи. Окретање главе није преступ ако се чува достојанство службе. Не дозволите да постанете трн у оку грађана, јер на крају, и ви сте део тог грађанства. Ви сте наши, а не туђи.

ИЗВОР: vidovdan.org