На власти сам, као опозиционар живим

Ваш глас0

Једно место на југу Србије. Одборници власти тискају се у мемљивој сали локалне Скупштине. Одборник Ика последњи стиже и иде право до Ралета, главног кмета који је управо закључао улазна врата и кључ предао портиру Крљи.

– Бата Рале, бата Рале, што смо се ми закључали у ову нашу Скупштину?
– Како, бре, што, Ико? Па, бранимо је.
– А ко је напада? Не видим никога кроз прозор.
– Још нико, али можда хоће.
– А ко? Турци? Швабе?
– Ма јок. Опозиција.
– Аха… Лоповска банда. Злотвори. А кад долазе?
– Не знам.
– Шта су рекли? Данас, сутра? Колико ћемо да седимо овде, пропада ми пос’о?
– Ништа нису рекли, Ико.
– Па што смо се онда затворили сви овде? И жене са нама. А имамо само семенке, леблебије и воду. Што нисмо понели неко оружје? Макар ‘ладно…
– Дођи овамо, Ико. Ми смо ненасилни и не треба нам оружје. А за ово друго ми јавили одозго. (шапуће му) Упадају у Скупштину и штрајкују глађу. То им је план.
– Они? А није ли наш бата Вуки, наш министар, први хтео да штрајкује глађу горе у престоницу?
– Он је мало пожурио. Знаш да је импулсиван и непромишљен понекад. Сад му је то забрањено, али мени су ови моји јавили да опозиција упада у скупштине и планира да штрајкује глађу.
– А шта ћемо ако они почну да штрајкују испред?
– И ми ћемо онда унутра да штрајкујемо.
– Леле! Докле ће седимо гладни, бата Рале? Они знају да буду баш упорни.
– Докле треба. За државу се апсолутно вреди жртвовати.

Два дана касније…

– Бата Рале, фино прође ова наша одбрана и штрајк.
– На шта конкретно мислиш, Ико?
– Мало поседесмо. Поједосмо леблебије и семенке. Вода нам доста остала, ал’ ће понесемо у петак кад путујемо у престоницу, да има за уз сендвичи. И опет да ти се захвалим, бата Рале, што си нас пуштао да идемо кући да спавамо и неки пос’о да си завршимо.
– Не причај то, Ико! Ако те неко пита, спавали смо тамо.
– Разумем, разумем. Ма важно је да не морам више да мислим на гладовање. То је завршено.
– Није завршено, Ико. Само је одложено. Чим они почну штрајк, крећемо и ми.
– Добро, добро. Све је добро прошло. Једино што Крља најури и изгура оног новинара од врата… Није му то требало, јер ти рече да смо ненасилни.
– Шта да му радим. Никако да научи да не може баш све да се пише. Него, погледај у ове наше новине, да видимо шта су писали ови новинари што не запиткују много. Ико, бре, па цела опозиција била у престоницу!
– Дај да видим. Гле, стварно. Па од кога смо онда ми бранили Скупштину?
– Не пита се “од кога”! (удара му ћушку), него “за кога”?
– За кога, бата Рале?
– За нас, Ико. За нас.

Наравоученије:

Закључавањем владајуће већине по скупштинама се не бране институције, него фотеље.

А ако партијски пулени у истом тренутку истерују новинаре и праве инциденте на митинзима других политичких опција, онда се не брани ништа. Напротив. Узурпира се институција свих грађана зарад саморекламерства и јефтине пропаганде једне политичке опције.

Све постаје апсурдно када масован митинг опозиције прође мирно. Без икаквих упада у скупштине и без иједног инцидента.

Онда је јасно и да министри нису најављивали и одлагали штрајкове глађу због опозиције, него због преусмеравања пажње јавности на себе.

Јер само ми у Србији данас имамо феномен “опозиције на власти” – већину која делује као опозиција у “борби” против опозиције.

Осим што нас враћа у 19. век, смешно је, а са друге стране и опасно, јер све то легализује безвлашће и наглашава поделе у друштву. Политичке и сваке друге.

Александар Станков
Извор: јузневести.цом, Корени

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.