Мост и његов човек

Бранко Ћопић је рођен 1915. у месту Хашани (Босанска крајина) и то баш 1. јануара. У то време, његов отац Вид се борио на страни Аустроугарске а његов стриц у српској добровољној војсци. Отац му је погинуо када је Бранку било четири године. Остао је да живи са својом мајком, братом и сестром, стрицем и дедом Радетом, који ће често бити лик у његовим приповеткама.

“Мој ђеда Раде био је необичан човјек. Његов зачарани свијет сав саткан од бајки и маштарења, мјесечине и прозрачне свиле, био је својеврсни свијет октобра, али оног нашег, крајишког, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану, када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан… Ти ђедови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих литерарних мотива. Одатле сам кренуо и почео да стварам свијет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човјека.”

Прва књига коју је прочитао је “Мигел Сервантес” (опис живота великог Шпанца и одломци његовог романа «Дон Кихот»), коју је купио од своје учитељице. Није ли се можда и сам припремао за борбу са ветрењачама, коју никад није прекинуо?

Рат ће оставити траг на Бранка који ће цео живот остати везан за свој родни крај, али изнад свега, за своју отаџбину којој ће служити све до своје смрти. Он ће стога развити један изражен патриотски стил који ће се огледати кроз цео његов књижевни опус, залажући се за Србију и њен опстанак али исто тако и за буђење националне свести. Једна од таквих песама је “Мама”:

Путују дани у сјајном низу,

када је мама рођена близу.

Нарашће дечак, постаће човек,

време ће најзад повити стас,

ал’ ће вечно памтити рука,

мамине очи и мио глас.

(крај песме “Мама”)

Као што и многи песници повезују мајку са свим рођеним, тако и Бранко повезује мајку са својом отаџбином, својим родним местом које га никада неће напустити. Окретање ка завичају изразиће у многим другим делима као што је “Башта сљезове боје” где приказује и самог човека, сељака, његов начин живота и његову борбу са свакодневницом али и њихове подвиге и муке које су приморани да доживљавају.

 

Branko Copic
Бранко Ћопић

Честа је појава код Ћопића да говори о људима и менталитету народа из свог завичаја и из Војводине и других места у којима је живео. Али оно што је специфично јесте лирска нота када говори о особама које познаје као што је рецимо његов деда који је главни јунак приповетке “Башта сљезове боје”.

Своје идеје и књижевни дух развиће јако рано и са четрнаест година објавити прву песму. Међутим, његов прави књижевни значај видеће се у његовим студентским данима на Филозофском факултету, када књижевна критика баца радознало око на њега дајући му шансу. Тако ће добити и своју прву књижевну награду.

Као писцу највише му је одговарала форма приповедака по којима се и прославио, али је написао и много романа. Ни у лирици није остао недоречен, али је приповетка остала његов најбољи пријатељ.

У Другом светском рату он неће бити посматрач и само дописник као многи српски писци тог доба, већ ће се и сам борити на страни народноослободилачке армије. Након овог рата долази један, често негативно спекулисан, период његовог стваралаштва који се огледа у његовој наклоности ка партизанској идеологији. Он убрзо постаје један од најцењенијих партизанских писаца и тако добија своју славу овенчан венцем партизанске политике.

Комбинацијом реализма и живости свог духа, Бранко формира невероватан смисао за хумор који зрачи из целог његовог књижевног стваралаштва због чега ће бити јако цењен међу свом публиком, а понајвише међу децом за коју је доста писао. Један од начина изражавања тог хумора био је сатиричним исмевањем ситних љдских мана. Једном је написао сатиру “Јеретичка прича” због које га је јавно критиковао и Јосип Броз Тито лично. «Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је покушао хапсити. Не, њему треба јавно одговорити и казати једном заувијек да непријатељске сатире које иду за тим да разбију јединство не могу да се трпе код нас“, – поручио је вођа Комунистичке партије Југославије. Бранко је тада из новина изрезао оно „Нећемо га хапсити… Тито“ – и тај исечак причврстио на улазу свог стана, како би, ако наиђу неки другови, показао шта им поручује Тито.

Можда је баш то гоњење један од разлога зашто, као и код многих других људи, и код Бранка је убрзо наступило трагично разочарење поводом социјалистичког уређења што ће код њега пробудити једну танку али изузетно плодну лирску жицу којом ће свирати све до свог самоубиства 24. марта 1984. када је скочио са тадашњег Моста братства и јединства. О разлозима тог корака можемо само да спекулишемо, али сигурно је горка иронија сакривена у скоку са симбола комунизма неког ко је пре био његов главни песник. Данас, тај мост носи назив Бранков мост.
Свој стан у Београду, улица Краља Милана 23. Бранко Ћопић поклонио је САНУ-у.

ИЗВОР: jugoslovo.com