Милован Балабан: Научимо децу да буду људи

Можда је мало рећи да смо пре неколико дана сви су били непријатно изненађени намером групе девојчица у ОШ „Иван Горан Ковачић“ у Суботици да своју другарицу, Галу Савић (11), покретањем петиције, избаци из школе зато што је болесна. Поменути покушај је био кулминација вређања и злостављања којима је месецима била изложена Гала Савић, дете које болује од булозне епидермолизе, ретког обољења коже које производи да се кожа љушти и да се стварају ране при најмањем додиру. О овом случају је извештавано у практично свим медијима, а после снажне реакције друштва и одговарајућих мера предузетих у школи директор установе је саопштио да је са децом обављен разговор и да су она схватила грешку.
Ипак остала је „горчина“ коју је изазвала реакција деце на болест њихове другарице, реакција на невољу и страдање којем је изложен неко ко припада њиховом миљеу и према коме би требало да имају нарочиту наклоност и разумевање. Ова реакција, која поистовећује човека и проблем те иде на његову елиминацију, и то манифестована у овом случају међу децом, заиста треба да забрине, па чак и узбуни пре свега старије, односно целокупно друштво. Да га пробуди те да се оно запита о исправности (или макар недовољности) свих метода и модела које користи како би сузбило овакве појаве и покушало да усмери (макар омладину и децу) у правцу, бар најминималније, егзистенцијалне хуманости. Јер друштво које нема макар мало хуманости, емпатије и солидарности, нарочито међу децом, осуђено је на сигурно урушавање и сигурну пропаст.
И стручњаци су реаговали на овај догађај. Психолог Радмила Грујичић је изјавила да за друштво које је попут српског врло искључиво, није чудно да се појаве и случајеви попут суботичког. Она даље каже је у овом случају прво требало разговарати са децом која су покренула петицију и са њиховим родитељима, а не са дететом чије се избацивање из школе тражи и његовим родитељима. Увођење инклузивног образовања је добар покушај да се изгради толерантност, чиме би се смањило и вршњачко насиље каже она, уз нагласак да држава треба да буде истрајна као и да људи који су одговорни препознају вршњачко насиље и да се са њим и боре.
Но, не оспоравајући мишљење психолога Радмиле Грујичић (уосталом такво је мишљење већине психолога, социјалних радника и осталих задужених за ову врсту проблема), мора се запазити да све мере које предузима систем и професија нису довољне да макар зауставе прогресију насиља, агресије и нетолерантности у друштву. Штавише, сведоци смо да се она у неким облицима и умножава, али што је још поразније да је захватила и нашу децу – социјалну групацију која је по својој природи најмање склона овакавој врсти искључивости. Због тога је овај случај алармантан. Нија чак реч о омладини него баш о деци у којој се огледамо сви ми и која нам оваквим понашањем указују на оболелост оног исконски људског у нама, тешко решивог само системским променама, законима и државним ангажовањем.
Држава наравно треба да донесе одговарајуће законе, систем треба да се организује и превентивно делује против оваквих појава, друштво наравно треба да их путем јавности жигоше као недопустиве, али осим тога неопходно је наћи начине оплемењивања свих нас, нарочито најмлађих. Радити и вежбати се на црпљењу, кроз дружење и заједничке активности, новог и неког другог духа који би неутралисао најчешће разорне последице духа модерног времена, нарочито код наше деце. Треба покушати неутралисати негативне последице потрошачког менталитета, као и пошасти егоистичности и искључивости. На жалост ове особине преовлађујуће карактеришу модерног човека, а често се на посредан, али и непосредан начин промовишу кроз медије и готово читав вредносни систем модерног доба, а делују најчешће разарајуће по нас као људе и по људску природу.
Отуд је можда најбитније да учећи децу и ми поново почнемо да учимо оно најосновније, а то је да будемо људи. Да овакав образац понашања (елиминација некога ко је због било чега друкчији) није на висини онога што се очекује од људи. Но, пре тога морамо и сами уложити огроман напор у правцу сопственог оплемењивања и враћања пристојности и људскости у наш свакодневни живот, наше породице и у нас саме. Тек онда ће те особине прихватити и наши најмлађи и то без много приче и убеђивања. У противном, ослањајући се само на неког другог (државу и друштво који свакако требају да одраде свој део посла) проблеми ће ескалирати и врло вероватно једног дана закуцати и на наша врата. Времена немамо много а мотив да будемо људи валда имамо, а ако немамо онда не можемо очекивати ни од наше деце да схвате потребе и лепоте људскости.
(аутор је историчар и аналитичар)

Извор: vidovdan.org , Дневник