Milovan Balaban: Naučimo decu da budu ljudi

Možda je malo reći da smo pre nekoliko dana svi su bili neprijatno iznenađeni namerom grupe devojčica u OŠ „Ivan Goran Kovačić“ u Subotici da svoju drugaricu, Galu Savić (11), pokretanjem peticije, izbaci iz škole zato što je bolesna. Pomenuti pokušaj je bio kulminacija vređanja i zlostavljanja kojima je mesecima bila izložena Gala Savić, dete koje boluje od bulozne epidermolize, retkog oboljenja kože koje proizvodi da se koža ljušti i da se stvaraju rane pri najmanjem dodiru. O ovom slučaju je izveštavano u praktično svim medijima, a posle snažne reakcije društva i odgovarajućih mera preduzetih u školi direktor ustanove je saopštio da je sa decom obavljen razgovor i da su ona shvatila grešku.
Ipak ostala je „gorčina“ koju je izazvala reakcija dece na bolest njihove drugarice, reakcija na nevolju i stradanje kojem je izložen neko ko pripada njihovom miljeu i prema kome bi trebalo da imaju naročitu naklonost i razumevanje. Ova reakcija, koja poistovećuje čoveka i problem te ide na njegovu eliminaciju, i to manifestovana u ovom slučaju među decom, zaista treba da zabrine, pa čak i uzbuni pre svega starije, odnosno celokupno društvo. Da ga probudi te da se ono zapita o ispravnosti (ili makar nedovoljnosti) svih metoda i modela koje koristi kako bi suzbilo ovakve pojave i pokušalo da usmeri (makar omladinu i decu) u pravcu, bar najminimalnije, egzistencijalne humanosti. Jer društvo koje nema makar malo humanosti, empatije i solidarnosti, naročito među decom, osuđeno je na sigurno urušavanje i sigurnu propast.
I stručnjaci su reagovali na ovaj događaj. Psiholog Radmila Grujičić je izjavila da za društvo koje je poput srpskog vrlo isključivo, nije čudno da se pojave i slučajevi poput subotičkog. Ona dalje kaže je u ovom slučaju prvo trebalo razgovarati sa decom koja su pokrenula peticiju i sa njihovim roditeljima, a ne sa detetom čije se izbacivanje iz škole traži i njegovim roditeljima. Uvođenje inkluzivnog obrazovanja je dobar pokušaj da se izgradi tolerantnost, čime bi se smanjilo i vršnjačko nasilje kaže ona, uz naglasak da država treba da bude istrajna kao i da ljudi koji su odgovorni prepoznaju vršnjačko nasilje i da se sa njim i bore.
No, ne osporavajući mišljenje psihologa Radmile Grujičić (uostalom takvo je mišljenje većine psihologa, socijalnih radnika i ostalih zaduženih za ovu vrstu problema), mora se zapaziti da sve mere koje preduzima sistem i profesija nisu dovoljne da makar zaustave progresiju nasilja, agresije i netolerantnosti u društvu. Štaviše, svedoci smo da se ona u nekim oblicima i umnožava, ali što je još poraznije da je zahvatila i našu decu – socijalnu grupaciju koja je po svojoj prirodi najmanje sklona ovakavoj vrsti isključivosti. Zbog toga je ovaj slučaj alarmantan. Nija čak reč o omladini nego baš o deci u kojoj se ogledamo svi mi i koja nam ovakvim ponašanjem ukazuju na obolelost onog iskonski ljudskog u nama, teško rešivog samo sistemskim promenama, zakonima i državnim angažovanjem.
Država naravno treba da donese odgovarajuće zakone, sistem treba da se organizuje i preventivno deluje protiv ovakvih pojava, društvo naravno treba da ih putem javnosti žigoše kao nedopustive, ali osim toga neophodno je naći načine oplemenjivanja svih nas, naročito najmlađih. Raditi i vežbati se na crpljenju, kroz druženje i zajedničke aktivnosti, novog i nekog drugog duha koji bi neutralisao najčešće razorne posledice duha modernog vremena, naročito kod naše dece. Treba pokušati neutralisati negativne posledice potrošačkog mentaliteta, kao i pošasti egoističnosti i isključivosti. Na žalost ove osobine preovlađujuće karakterišu modernog čoveka, a često se na posredan, ali i neposredan način promovišu kroz medije i gotovo čitav vrednosni sistem modernog doba, a deluju najčešće razarajuće po nas kao ljude i po ljudsku prirodu.
Otud je možda najbitnije da učeći decu i mi ponovo počnemo da učimo ono najosnovnije, a to je da budemo ljudi. Da ovakav obrazac ponašanja (eliminacija nekoga ko je zbog bilo čega drukčiji) nije na visini onoga što se očekuje od ljudi. No, pre toga moramo i sami uložiti ogroman napor u pravcu sopstvenog oplemenjivanja i vraćanja pristojnosti i ljudskosti u naš svakodnevni život, naše porodice i u nas same. Tek onda će te osobine prihvatiti i naši najmlađi i to bez mnogo priče i ubeđivanja. U protivnom, oslanjajući se samo na nekog drugog (državu i društvo koji svakako trebaju da odrade svoj deo posla) problemi će eskalirati i vrlo verovatno jednog dana zakucati i na naša vrata. Vremena nemamo mnogo a motiv da budemo ljudi valda imamo, a ako nemamo onda ne možemo očekivati ni od naše dece da shvate potrebe i lepote ljudskosti.
(autor je istoričar i analitičar)

Izvor: vidovdan.org , Dnevnik