Милосав Драгић: Живо блато избора у коме тоне слобода

Перјанице прозападног, политички коректног и неотитоистичког новинарства наводно „следе визије“ вођа и то, од једне интересне групе до друге. Но, то је привид. Оне се плански измењују на политичком рингу где се улази само са аусвајсом датим споља. Дакле, медији су само изнајмљени политичарима од стране домаће медијске псеудо-елите, коју суштински контролишу странци. Контрола медија долази од западних странаца, правих господара Србије, који повлаче све конце у систему унутрашње (само)окупације.

Сви они заједно, та нова елита, доспели су на врх претходно добро припремљени у разним фулбрајтовским, сорошевским НВО камповима и центрима за преображај из Срба у неоилбералне мисионаре. Покрштавањем или докрштавањем бивших марксиста и промотера непостојећег братства и никада истинског јединства, у новокапиталисте преко ноћи промењене свести, створио се нови тип неолибералног комесара у медијима и у култури.

Сада су они у центру политичких обрта као лучоноше у разним улогама од времена „догађања народа“ на Газиместану до догађања спонзорисане револуције октобра. Данас су већ, не скривајући се, они водичи у трилатералу, масонерију и екуменизам, а заправо, цивилизацијско унијатство – у вазалски однос према светским корпорацијама и банкама које Србији гасе сваку аутохтоност. Онемогућавају опстанак националних институција, затварају музеје, уништавају српска позоришта, гасе издаваштво, обесхрабрују креативност, награђују литерарне и медијске полтроне. Онемогућавају и саму помисао да се помоћу домаће памети и знања може опстати у овом свету тоталне глобале. Они су кичма невладине владе која у ствари влада Србијом, док се мењају они који се шепуре у влади, парламенту и по институцијама.

Баш они предводе све „лукративне“ организације које убразавају стрмек Србије низ тобоган за ништавило. А подмећу с времена на време „неоходност ванредних избора“ како би сви задаци планиране агоније били одрађени и верификовани на време и по задатом редоследу. За сваки случај броје гласове, да нешто не измакне контроли Великог Брата.
Сви заједено са политичарима који су водили и који воде Србију, уверени су да немају довољно добар народ какав њихов политички геније заслужује и зато том свом пуку одричу право и способност да политички процењују и одлучују, рецимо о оправданости и крајњој судбини Бриселских споразума или прикључења НАТО (на кварно), кроз разне еуфемистичке споразуме о „сарадњи“ и квази партнерству, која се врше више од деценије.

Распоређени равномерно у обе Србије (а на истом задатку слуђивања Срба привидом избора) које, када се саберу, представљају нулу од државе, лишену суверености, они се залажу за нешто највише налик трећој Југославији. Припремљеној у овој текућој „напредној“ фази спајања прве и друге Србије за нову фазу распада. А по моделу распадања прве две. Рече ли то ових дана Маја „република Војводина“ и „војвођанска влада“. Где стаде ДС, ту ће ови други наставити, а ко зна, можда процес доврши и сам војвода Шешељ.

izbori-Karikatura

Од Газиместана, преко паљевине парламента, до стиропор револуције, они данас оличавају систем који се може описати као успело и поткивање жабе и њену реинкарнацију на просторима Србије у пунокрвна тркачка грла и то на европејској стази без алтернативе.

Они успешно баждаре механизам спојених судова за претакање „народне воље“ којом је прво злоупотребљаван косовски мит за политичке потребе, али потом правдан неопходност пуча „револуционарног“ октобра, све до до коначне замене православног Светог Саве простестанстким „свецем“ Вебером. Одбацивање Светог Саве је започето далеко раније, пре читавог века, а сада се тај процес завршава.

И тако је плански ишло све од давања поверења „човеку коме се гледа у очи“, до седења на стиропору до петокотобарског „превр(а)та 2012“, који је издигао као заштитни свој знак „господара“ од стиропора. Баш као и онај стиропорски Тито на стадиону ЈНА, кога су монтирали Словенци, решени да се подсмехну већ потрошеном култу Броза.

Корак по корак, као моторна снага лажног парламентаризма и вишепартизма, појавили су се међу нама ротациони Срби, склони да на свако уздарје промене изборну свест. И вољу. Почев од понуђеног сендвича. Мало ли је гладнима. За њих је симбол успеха понуђена фама политичког ријалитија у коме јунак европејске Србије и десна рука Ђинђића од поцепаних патика и одежде клошара, доспева, мало пешке, више хеликоптером, до самих врхова (Анда). Начисто непрепознатљив у првокласној алпинистичкој опреми модерног тајкуна. Утопљен, ушушкан, обожаван од посебне категорије гледалаца као супермен „демократких промена“.

Али то бива само за најталентованије ново Србе одабране на кастингу у дубокој дискрецији „специјалих центара“. Наставиће се та трагикомедија државе и народа српског, осим ако ћутљиви посматрачи, све празнијих стомака, у тренутку освешћења не одлуче другачије. Гласовима, наравно, али тешко да ће се то догодити на наредним избрима чији је исход већ спакован. Но, недостатак истинске алтернативе чини ове изборе унапред решеним. На њима поштен човек или онај који се нада великим променама и нема шта да тражи.

Е, управо њих, ротационе Србе, у предизборним намештеним грозницама на гурку пале газде овакве државе, без државе, кад год и како год им то затреба. И завлаче их, час напред и час назад. Ови манипулисани несрећници, притом, желе да верују да ће макар у најмањој Србији, чак и ако буде пројектована за парање као на сва звона хваљена долазећа трећа Југославија, некако сачувати нешто. Свакако не достојанство и државу, слободу. Али макар голи лични интерес или голи живот. А дошаптавају им са врха „само ако се правимо мртви неће нас појести“. А комшије већ за софром чекају послужење територије, мало је Косово, ратне одштете за „српски геноцид“ и све што се после укидања ловостаја на „геноцидни народ“ може очекивати. Као заслужени скалп од балканских Индијанаца православне вере.

И ти несрећници следе слепо дириговане творце овакве Србије, која би требало у режији запада поново да одигра ту, два путу већ оверену кобну улогу скраћивања српских историјских простора и укидања права на будућност.

izbori-Karikatura-2

Зато ти слепи путници српске збиље, како год себе доживљавали, у различитим улогама и партијама у промењеним сценаријима, од четника почетника до инстант демократа и напредњака, све прелетајући од зла ка горем, хтели не хтели и знали-не знали, свесни су саучесници овог зла од политике. Резултат тих изборних гурки је да се Србија заглави још дубље у живом блату, још више опљачкана и девастирана. Као да се то време опет приближава заједно са априлом. Врло често они, правећи се невешти, на друштвеним мрежама поручују ауторима подизачима узбуне: „Па, добро, све о овим непочинствима знамо, али шта ти предлажеш?“ Као да се одгворност за нацију и њено очување може, као у фиоци, сместити у једну главу, а остали су на фајронту у лову на изборне сендвиче и мрвице испод стола. Неће моћи тако, поштовани Срби. Морате се у себи и око себе изборити за нове шансе и нове наде да би Србима могло некада да сване.

Замајац за све овакве изборне фарсе каква ће бити и наредна, је веома висок проценат конвертита међу Србима, употребљених рецимо у октобарском преврату да дивљају и пале парламент, који се послушно одазивају на све твитове и главна су публииа овдашњих политичких и других риалитија. Они су наслеђени из самоуправог менталитетата податни корумпирању власти која у њихово име доноси наводно народне одлуке.

Претворио се тај, још у титоизму гајен сој, у преливање гласачког мутљага, од привржености СПС-у до учлањења у ДСС, па у Радикале, да би се тренутку обрео у напредњацима као тврдо језгро бирача које лажне статистике са неких тридесет одсто зависника од тренутог режима, на чијој су листи корисника или обећања претварају у „апсолутну већину“. Тај призор гласачких цунамија пожељног правца, са висине гађења посматра наследна феудална номенклатура Титових идеолошких и кадровских наследника. Док корумпирана руља апологета Србије као још једне нове Југославије-дембелије, добија мрвице. У најгорем случају, нова обећања.

Уопште није случајно да су после аустругарског фараона Тита на чело Србије довођене фигура из миљеа бивше Аустроугарске, где се често једино преко превара некако опстајало. Затим је то, у условима троједине краљевине, па Југославије и комунизма, прерасло у политичко лавирање, мењање ћурка наопако. Да би се уз ореол победничких партизана, који су окупирали Србију и потаманили грађанистичку Србију и земљу, претворило у прерасподелу плена, од Дедиња, преко осталих елитних локација до „круга двојке“.

И баш зато су, да би апсурд српског пропадања био што заводљивији, режисери су водеће улоге на српској надреалној позорници доделили имитаторима Ибија и Радована Трећег, који на крају баладе стаје на страну свих традиционалних непријатеља Вилотића. Порука бирачкој војсци, коју су осмислисли дворски аналитичари, јесте да у њиховим довијањима на сцени, треба видети тек само маску, и куповину времена за опстанак нације. А иначе, „Баја зна шта ради“.

ИЗВОР: vidovdan.org