MILOŠ KOVIĆ: Kosovski zavet ili Evropska unija

Hoćemo li zaista da poverujemo da će nam prepuštanje dece iz Orahovca Haradinaju i Rami povećati priraštaj i doneti srećnu budućnost? Da će nam se deca rađati zahvaljujući veri u EU i Holivud, ili u Svetosavlje i Kosovski zavet.

Sada je jasno zašto najveći srpski mediji, sa izuzetkom Politike, prećutkuju postojanje Apela za odbranu Kosova i Metohije. Podsetimo se, potpisalo ga je 12 episkopa Srpske pravoslavne crkve, 14 akademika, blizu 400 profesora univerziteta i naučnih radnika, i preko 16.000 građana Republike Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i iz rasejanja. Naš „javni servis“ koji promoviše „naše pravo da znamo sve“ je čak, pre nego što je u potpunosti ućutao, napao potpisnike Apela, i vodio sramotnu kampanju protiv mitropolita crnogorsko-primorskog i egzarha Trona Pećkog Amfilohija, ne objavivši ni jednu reč iz sadržaja ovog dokumenta.

Ovde nije reč samo o tome da je Apel nastao uprkos sveobuhvatnoj kontroli vlasti nad medijima. Ključno je to što se pokazalo da ljudi koji danas upravljaju Srbijom hoće da učine upravo ono na šta je ovaj dokument upozorio srpsku javnost. Da podsetimo, u Apelu se od njih zahteva da poštuju zakletvu koju su položili na Jevanđelju i Ustavu. Traži se da ne potpisuju „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“, kojim se, u prikrivenoj formi, priznaje nezavisnost „Kosova“. Zahteva se da se teritorija Kosova i Metohije ne deli sa Velikom Albanijom, koja se stvara pred našim očima, niti da se „Kosovu“ poklanja stolica u Ujedinjenim nacijama. Potpisnici Apela založili su se za zamrzavanje konflikta, po ugledu na ostale sukobe u Evropi i svetu, i za čekanje da se promene u svetskim odnosima snaga konačno materijalizuju i na Balkanu.

Apel za odbranu Kosova i Metohije je, u međuvremenu, kroz tribine, gostovanja u lokalnim medijima i na internet televizijama, kroz potpisivanje na veb sajtu (www.neodustajemo.rs), prerastao u pravi društveni pokret. U međuvremenu se, međutim, nastavio i posustali „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Njegovi učesnici, koje su same srpske vlasti odabrale, svojom ogromnom većinom izgovaraju ono što piše u Apelu: ne potpisivati priznanje secesije u bilo kojoj formi, ne pristajati na podelu, niti na stolicu u UN, zamrznuti konflikt.

Srpske vlasti, predsednik republike i članovi vlade, međutim, uprkos svemu, uporno ponavljaju da će, jer to traže EU i SAD, morati da potpišu „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“. Oni ne kriju spremnost da pristanu na stolicu za Kosovo u UN „pod određenim uslovima“ koji su, za sada, samo njima znani. Srpski ministri javno nude podelu Kosova i Metohije. Iz zapadnih i prištinskih medija saznajemo da oni čak nezvanično predlažu razmenu naše zemlje na Kosovu (Metohiju više i ne pominju) za naše teritorije u „užoj Srbiji“. Prema istim izvorima, Albanci su spremni da o tome razgovaraju. Od predaje svega što se nalazi južno od Ibra Velikoj Albaniji, a to znači preko 70.000 naših sunarodnika, svih srpskih svetinja i najvažnijih rudnih bogatstava, spasavaju nas, međutim, samo naši tradicionalni prijatelji, SAD i Nemačka, koji znaju da bi, primenom etničkog principa, u nove krugove nasilja potonule i Makedonija i Bosna i Hercegovina. O tome sam, na ovom mestu, pisao pre mesec dana (Politika, 26.2.2018).

Predsednik republike, Aleksandar Vučić ne demantuje da radi na „razmeni teritorija“ sa „Kosovom“. Naprotiv, u obraćanju iz Njujorka rekao je da je „Srbiji lakše da pregovara sa Tačijem“ nego sa „predstavnicima međunarodne zajednice“ i da bi „voleo kada bismo imali mogućnost da Srbi i Albanci razgovaraju, mi bismo lakše rešili naše probleme, ali niko to neće da pusti” (Politika, 21.3.2018). Po njegovim rečima, svi „kompromisni“ predlozi Srbije naišli su na odbijanje. Za zapadne sile „Kosovo“ je nezavisna država.

Da li će ove najnoviji, njujorški udarac, učiniti da konačno počnemo da koristimo sopstveno iskustvo i zdrav razum? Aleksandar Vučić je, u istom razgovoru, izgovorio da zapadne sile „nisu ceo svet“ i da postoji i „druga polovina sveta“, koja ne priznaje secesiju Kosova. Rekao je, međutim, i da će svoju platformu o Kosovu usaglašavati sa „međunarodnom zajednicom“. Hoće li ona biti usaglašena sa ustavom i voljom građana Republike Srbije? Da li će biti usaglašena sa međunarodnim pravom i rezolucijom 1244, koja, do konačnog rešenja, za Kosovo i Metohiju predviđa samo suštinsku autonomiju, povratak, makar i u ograničenom broju, srpske vojske i policije, razoružavanje Albanaca, povratak svih prognanika na svoja ognjišta i punu bezbednost za sve stanovnike ovih pokrajina?

Hoćemo li konačno prestati da se odričemo sebe i zaveta naših predaka? Da li ćemo nastaviti da pretke suprotstavljamo potomcima? Hoćemo li zaista da poverujemo da će nam prepuštanje dece iz Orahovca Ramušu Haradinaju i Ediju Rami povećati prirodni priraštaj i doneti srećnu budućnost našoj deci? Da će nam se deca rađati zahvaljujući veri u EU i Holivud, ili u Svetosavlje i Kosovski zavet?