МИЛОШ КОВИЋ: Косовски завет или Европска унија

Хоћемо ли заиста да поверујемо да ће нам препуштање деце из Ораховца Харадинају и Рами повећати прираштај и донети срећну будућност? Да ће нам се деца рађати захваљујући вери у ЕУ и Холивуд, или у Светосавље и Косовски завет.

Сада је јасно зашто највећи српски медији, са изузетком Политике, прећуткују постојање Апела за одбрану Косова и Метохије. Подсетимо се, потписало га је 12 епископа Српске православне цркве, 14 академика, близу 400 професора универзитета и научних радника, и преко 16.000 грађана Републике Србије, Црне Горе, Републике Српске и из расејања. Наш „јавни сервис“ који промовише „наше право да знамо све“ је чак, пре него што је у потпуности ућутао, напао потписнике Апела, и водио срамотну кампању против митрополита црногорско-приморског и егзарха Трона Пећког Амфилохија, не објавивши ни једну реч из садржаја овог документа.

Овде није реч само о томе да је Апел настао упркос свеобухватној контроли власти над медијима. Кључно је то што се показало да људи који данас управљају Србијом хоће да учине управо оно на шта је овај документ упозорио српску јавност. Да подсетимо, у Апелу се од њих захтева да поштују заклетву коју су положили на Јеванђељу и Уставу. Тражи се да не потписују „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“, којим се, у прикривеној форми, признаје независност „Косова“. Захтева се да се територија Косова и Метохије не дели са Великом Албанијом, која се ствара пред нашим очима, нити да се „Косову“ поклања столица у Уједињеним нацијама. Потписници Апела заложили су се за замрзавање конфликта, по угледу на остале сукобе у Европи и свету, и за чекање да се промене у светским односима снага коначно материјализују и на Балкану.

Апел за одбрану Косова и Метохије је, у међувремену, кроз трибине, гостовања у локалним медијима и на интернет телевизијама, кроз потписивање на веб сајту (www.neodustajemo.rs), прерастао у прави друштвени покрет. У међувремену се, међутим, наставио и посустали „унутрашњи дијалог“ о Косову. Његови учесници, које су саме српске власти одабрале, својом огромном већином изговарају оно што пише у Апелу: не потписивати признање сецесије у било којој форми, не пристајати на поделу, нити на столицу у УН, замрзнути конфликт.

Српске власти, председник републике и чланови владе, међутим, упркос свему, упорно понављају да ће, јер то траже ЕУ и САД, морати да потпишу „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Они не крију спремност да пристану на столицу за Косово у УН „под одређеним условима“ који су, за сада, само њима знани. Српски министри јавно нуде поделу Косова и Метохије. Из западних и приштинских медија сазнајемо да они чак незванично предлажу размену наше земље на Косову (Метохију више и не помињу) за наше територије у „ужој Србији“. Према истим изворима, Албанци су спремни да о томе разговарају. Од предаје свега што се налази јужно од Ибра Великој Албанији, а то значи преко 70.000 наших сународника, свих српских светиња и најважнијих рудних богатстава, спасавају нас, међутим, само наши традиционални пријатељи, САД и Немачка, који знају да би, применом етничког принципа, у нове кругове насиља потонуле и Македонија и Босна и Херцеговина. О томе сам, на овом месту, писао пре месец дана (Политика, 26.2.2018).

Председник републике, Александар Вучић не демантује да ради на „размени територија“ са „Косовом“. Напротив, у обраћању из Њујорка рекао је да је „Србији лакше да преговара са Тачијем“ него са „представницима међународне заједнице“ и да би „волео када бисмо имали могућност да Срби и Албанци разговарају, ми бисмо лакше решили наше проблеме, али нико то неће да пусти” (Политика, 21.3.2018). По његовим речима, сви „компромисни“ предлози Србије наишли су на одбијање. За западне силе „Косово“ је независна држава.

Да ли ће ове најновији, њујоршки ударац, учинити да коначно почнемо да користимо сопствено искуство и здрав разум? Александар Вучић је, у истом разговору, изговорио да западне силе „нису цео свет“ и да постоји и „друга половина света“, која не признаје сецесију Косова. Рекао је, међутим, и да ће своју платформу о Косову усаглашавати са „међународном заједницом“. Хоће ли она бити усаглашена са уставом и вољом грађана Републике Србије? Да ли ће бити усаглашена са међународним правом и резолуцијом 1244, која, до коначног решења, за Косово и Метохију предвиђа само суштинску аутономију, повратак, макар и у ограниченом броју, српске војске и полиције, разоружавање Албанаца, повратак свих прогнаника на своја огњишта и пуну безбедност за све становнике ових покрајина?

Хоћемо ли коначно престати да се одричемо себе и завета наших предака? Да ли ћемо наставити да претке супротстављамо потомцима? Хоћемо ли заиста да поверујемо да ће нам препуштање деце из Ораховца Рамушу Харадинају и Едију Рами повећати природни прираштај и донети срећну будућност нашој деци? Да ће нам се деца рађати захваљујући вери у ЕУ и Холивуд, или у Светосавље и Косовски завет?