Miloš Ković: Budućnost pripada onima koji se ne predaju

U odnosu na svoje pretke, mi se zaista ističemo kukavičlukom, fatalističkom pasivnošću i lenjošću. Sve to, međutim, može brzo da se promeni

Miloš Ković

Miloš Ković, istoričar, docent na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji je objavio knjigu o teškom trenutku kada je Srbiji preostao samo jedan put, a ni on nije obećavao mnogo – „Jedini put: Sile Antante i odbrana Srbije 1915. godine“.

Koliko je tačna teza da postoje tragični događaji izuzetne snage koji zaista oblikuju identitete naroda? Kako se to dešava i šta ako se iz tih iskustava ne izvuče pouka?
– Još je uticajni francuski pisac Renan u brošuri „Šta je nacija?“ napisao da ljude najčešće spajaju sećanja na zajednička stradanja i Srbi u tome nisu izuzetak. Danas, kad Jugoslavije više nema, nema nikakvih razloga da Jasenovac ne bude vraćen u središte srpskog identiteta, onako kao što su to učinili Jevreji sa Aušvicom.

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu imamo veliku pobedu, ali i veliko stradanje. Nama se stalno zamera da gradimo svoj identitet na stradanjima, porazima, da zbog toga slabo gledamo u budućnost.
– Kada vam Amerikanci postave takvo pitanje, onda bi ih trebalo podsetiti na holivudski spektakl „300“ o Leonidi, koji su oni snimili i zaradili ogroman novac. Kakva se etika propoveda u tom filmu? Nije reč o tome da treba slaviti samo poraze. Bitke se vode da bi se pobedilo. Niko ne želi da pogine. Ratnička etika zahteva hrabrost, mudrost i pobedu. A porazi nas podučavaju i trebalo bi da nas učine mudrijima.

Kada povučemo paralelu između ponašanja saveznika iz Prvog svetskog rata i onog što se desilo devedesetih, vidimo da su u oba slučaja srpski interesi bili pogaženi i iznevereni, ali mi uprkos svim nepovoljnim odlukama po nas, uporno hodimo ka evropskim integracijama.
– Austrougarska je 1914. U jednoj ruci imala štap, a u drugoj kesu, pa je nudila Srbiji integraciju, bolje puteve, bolje zdravstvo, bolje škole. Trebalo je samo odreći se nezavisnosti. EU se danas ponaša isto, čak i gore. Štap je deblji, a šargarepa tanja. Zanimljivo je da je, posle svega, u ovom trenutku veliki procenat Srba spreman da utopi zemlju u EU i odrekne se suvereniteta i slobode, a 1914. to je bilo nezamislivo.

Zbog čega je bilo nezamislivo?
– Odgovori su u nama. Mi jesmo predmet posebne obrade velikih sila koje su slične metode već primenjivane na Havajima, Filipinima, na Divljem zapadu, u Indiji. Ali ne može nam uvek biti kriv neko drugi. Srpski obraz osvetlali su Srbi iz Republike Srpske i bivše Krajine. Pogledajte samo nesrećnu Crnu Goru, bivšu srpsku Spartu. Ili naš žalosni Beograd, koji i dalje glumi da je glavni grad SFRJ. U odnosu na svoje pretke, mi se zaista ističemo kukavičlukom, fatalističkom pasivnošću i lenjošću. Sve to, međutim, može brzo da se promeni. Ovako je nad srpskim porocima, uoči velikih pobeda 1912-1918, lamentirao i Vladislav Petković Dis. Potrebni su samo volja, pamet i hrabrost.

Danas je dosta onih koji veruju da su naši porazi s kraja 20. veka nekako ukorenjeni u pobedama iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, jer smo tada dobili novu državu?
– Ja bih rekao da se ta vrsta debate odnosi samo na devedesete. Generacije koje su bežale od mobilizacije i protestovale protiv sopstvene države, u trenutku kada su se Srbi s druge strane Drine borili za goli opstanak, sada beže od sopstvene slabosti i optužuju svoje dedove i pradedove. Otac je zario moćni mač u tvrdi kamen, a sin, koji nije u stanju da izvuče taj mač, zbog toga optužuje oca. Pradedovi su nam ostavili veliku jugoslovensku državu. Mi, naše generacije, nismo bili kadri da je sačuvamo. Lako je optuživati pokojnika za sopstvenu slabost. Pogledajmo se u ogledalo i odgovorimo na pitanje gde smo bili i šta smo uradili devedesetih kada je Jugoslavija razbijena i šta radimo danas kada se pokušava razbijanje naše Srbije.

Šta se zapravo desilo sa Albancima 1912, 1913, 1914. i posle, do 1941. godine?
– Muslimanskim Albancima, koji su u Osmanskom carstvu bili privilegovana klasa, tada je ponuđeno da, umesto u Osmanskom carstvu, žive u relativno uređenoj i modernoj jugoslovenskoj državi. Kao građani ravnopravni sa svojim dojučerašnjim kmetovima. Nažalost, većina je to odbila. Neprijateljstvo Albanaca prema novoj državi počivalo je na klasnim i religijskim osnovama. Zato su i u narednom svetskom ratu većinski stali na stranu okupatora i neprijatelja srpskog naroda i iznova počinili genocid nad srpskim narodom Kosova i Makedonije, ali i nad Makedoncima.

Koliko je to pitanje istraživano u srpskoj istoriografiji? Da li je bilo kažnjavanja represalija u srpskoj vojsci?
– Bilo je. Sačuvane su naredbe oficira prilikom povlačenja preko Albanije u kojima stoji da će biti strogo kažnjavana svaka pljačka albanskih civila. U pripoveci „Resimić dobošar“ Dragiša Vasić opisuje jedan takav slučaj, kada izgladneli srpski regruti, prilikom prelaska Albanije, kradu živinu u jednom albanskom selu, i na zahtev seljaka srpski oficir strelja tu decu. To je bio stvarni istorijski događaj.

Sajmon Sibag Montefjore u svom „Jerusalimu“ Albance tretira vrlo ozbiljno i primećuje da su oni izrasli kao snažna etička grupa još od početka 19. veka. Kako se nama desilo da ih potcenimo kao grupu i političku snagu?
– Mora se reći da je Beograd zaista potcenio albanski nacionalizam i da se na njega generalno gledalo s visine. Nismo uspeli da odnegujemo stručnjake za albanske studije. Bilo ih je, ali nedovoljno. I danas je teško pronaći one koji bi se bavili ovom velikom temom. Za razliku od Albanaca koji su, makar na Kosovu i Metohiji učili srpski, mi nismo učili albanski. Dakle, bilo je određenog potcenjivanja, pre svega albanskog nacionalizma, i platili smo cenu toga. Uprkos svemu, ne smemo da gubimo vreme na samooptuživanje, ne smemo da izgubimo veru u sopstvene snage i da zaboravimo da budućnost pripada samo onima koji se ne predaju.

Izvor zurnalist.rs, 31. maj 2017.

(Novi standard, 31. 5. 2017Stanje Stvari