Милорад Вучелић: Насиље симетрија

Ништа боље и уверљивије не говори о томе колико се и како се ми на Балкану и у Европи међусобно разликујемо него упоређене слике и телевизијски снимци из Бусија и Книна а поводом обележавања годишњице „Олује“. Достојанство жртве слободарског народа с једне, и нацистичко и усташко пировање с друге стране. Потребно је заиста много суманутости и одсуства морала па из сведочанства ове две тако различите слике извести закључак да је реч о „сијамским близанцима“. Да би било јасније о чему се ради, замислимо да неко напише и покуша да нас убеди да су Јевреји и Немци сијамски близанци, а као крунски доказ за ту тврдњу приложи учинке Аушвица.

Хрватска већ месецима пред очима Европе и света отворено демонстрира успостављање и слављење специфичног јединства. У тој јединственој „култури сећања“ и непосредног политичког деловања стопили су се усташки викар Алојзије Степинац и његова данашња хрватска судска рехабилитација, величање усташке независне државе и њеног званичног поздрава „За дом спремни“, масовно демонстрирање усташлука, уз безброј инцидената и спаљивања српске заставе, ослобађајућа пресуда ноторног убице српских цивила Бранимира Главаша и подизање споменика, уз присуство високих хрватских званичника, терористи Миру Барешићу који се прославио мучењем и убиством некадашњег југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића.

Начин на који је убијен амбасадор Роловић упечатљиво говори о лику и делу овог усташког терористе коме је подигнут споменик у европској Хрватској, а опис је за ову прилику позајмљен од наше драмске списатељице Биљане Србљановић која ни на који начин није склона разумевању српске стране, баш као и новина у којој је објављен њен текст под насловом „О родитељима и амбасадору“:

„Двојица усташких терориста Миро Барешић и Анђелко Брајковић упали су у ту нашу амбасаду у Стокхолму, напали најпре портира, а онда почели да урлају и ломе све око себе. Амбасадор Владимир Роловић је, чувши буку, изашао да види шта се догађа, када су га ова двојица зграбили. Барешић га је ударио пиштољем у главу, а онда га је уз рвање и отпор који је Роловић пружао, угурао натраг у канцеларију, оборио на софу и затим пуцао у њега. Погодио га је у стомак, негде испод ребара с леве стране и амбасадор је само пао. Терористи су га затим силом подигли, везали за столицу, с које је рањен човек клизио. Брајковић и Барешић су му, док је смртно крварио и јечао, каишем запушили уста, руке везали иза леђа и тако везаног и рањеног наставили да туку. Шведска полиција је након сат времена опколила амбасаду, док су запослени покушавали да провале унутра. Усташки терористи су, кроз забарикадирана врата довикивали да је све у реду, да нико није повређен, док су истовремено мучили рањеног, везаног човека на издисају. Онда се један од њих попишао на своје руке, да спере крв жртве, обрисао руке о завесу, гурнуо амбасадору пиштољ у уста и пуцао…“

Дакле на томе се темељи споменичка култура европске Хрватске. Тако актуелна званична Хрватска види истину, суочавање с прошлошћу и помирење!

На горе поменуте појаве реаговало је неколико министара српске владе користећи и право и обавезу да препознају опасности од фашизације у свом суседству. Обавеза им је била утолико већа што припадају народу који је у Другом светском рату махом био на бољој страни света и што је у том истом рату доживео геноцид под збирним именом Јасеновац који је продужен акцијом „Олуја“. Како и доликује цивилизованим европским државама упућене су дипломатске ноте и Хрватској и Европској унији.

Медији у Србији су мање-више објективистички информисали о дешавањима у Хрватској, а онда су наступили дежурни другосрбијански интелектуалци, колумнисти, аналитичари и политичари и све то што се дешава у Хрватској почели да трпају у исти кош са оним што се у Србији не дешава, али се дешава у њиховим главама. Усташија у Хрватској пружила им је прилику да се осупну на Србију у стилу: „лудило не може стати“, „и Србија и Хрватска не схватају реалност“, „од помирења до свађе око историје“, „балканска барутана“, „закопавање у прошлост приметно је у јаловој реторици политичара из обеју држава“, „враћамо се у атмосферу сукоба“, „српско-хрватски антагонизми дуги више векова“, „не отварати балканске ране“…

Реч је о примени метода давно познатог као метод насилних симетрија, који је примењиван у националној политици бивше Југославије и који је један од кључних узрока њеног разбијања. Свакој крупној шовинистичкој појави и драстичној манифестацији у неком другом народу одмах је углавном насилном операцијом тражен пандан у српском народу. Тако је систематски вршена релативизација бројних антидржавних инцидената. Данашња примена ове методе присилног поравнања је одржавање старог стереотипа изван кога аутошовинисти и југословенски илузионисти не могу уопште да мисле. Драстичан пример оваквог начина „размишљања“ је изјава бившег председника Србије по којој Вучићев исказ у говору одржаном у Бусијама „да Србија никад неће дозволити ’Олују’“ представља националистичку претњу. Да ли би можда, истом логиком, некоме из Израела замерио када би казао: никада више Холокауст!

Чињенице и огољени фашизам уопште не обавезују ове активисте и тужиоце Срба и Србије. Тако једна позната србомрзитељка по хиљадити пут каже да Србија не може играти било какву улогу у било чему док не покаже спремност да се „суочи са властитом одговорношћу за брутални распад Југославије“ коју су, ваљда, тако ефикасно бранили Барешић и Главаш.

Сви који мисле на овај начин а уважавају као врховног арбитра Хашки трибунал требало би да прочитају део пресуде тог истог Трибунала на који указујемо у тексту под насловом „Суд ослободио Милошевића“.

Извор: Печат/vidovdan.org