Milenko Višnjić: Balkanska unija je alibi za priznanje Kosova

Šesta država Unije je Kosovo, uz Srbiju, BiH, Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju. Dakle, formiranjem takve Unije, Zapad postiže najmanje tri strateška cilja: priznanje Kosova od strane Beograda, eliminisanje Rusije sa Balkana i odbacivanje Republike Srpske od Beograda. Šta će biti sa „specijalnim vezama“ Beograda i Banjaluke, sam Bog zna?

Vučićev san se ostvaruje, iako je većina Srba protiv

Vučić je izjavio za RTS da je njegov san da bude uspostavljena carinska unija svih zemalja na Balkanu (uključujući Kosovo), ali da je njegov jedini strah nestabilnost regiona.

– S druge strane, činjenica je da većina Srba misli da ulazak u EU ugrožava naše nacionalne interese, ali to je naš strateški cilj. Mi želimo dobre odnose s Rusijom i to nije, kako mnogi kažu, sedenje na dve stolice – rekao je Vučić.

Nije teško zaključiti šta Vučić misli o „većini Srba“; očito je da Vučić ignoriše stav te većine! Protiv priznavanja Kosova, još je veća „većina Srba“.

Ovo nije srpski nacionalni interes, čak ni za one „srbe“ koji podržavaju ovakvu izdajničku politiku; srpski narod ne želi da zadužuje svoja pokolenja za auto put Niš – Merdare. Od Merdara do Prištine, navodno bi finansirala od Beograda priznata država Kosovo.

Priključenjem Hrvatske EU, Berlin i Brisel su stavili tačku na dalje proširenje te zajednice, ali ne i NATO-a. Povezivanje državica tzv. „Zapadnog Balkana“ u jedinstvenu carinsku uniju, samo je kompromis zapadnih interesa – obavezno u NATO, bez priključenja EU.

Pritisak na zemlje „Regiona“, preko svojih marioneta, da postanu članice NATO-a se stalno pojačava. Preko crnogorske Koza nostre, ta državica se već neustavno pridružila Alijansi; preko ostalih Koza nostri, sada je red na Srbiju, a zatim BiH i Makedoniju.

Između ostalog, cilj projekta „Zapadni Balkan“ je da zaustavi ekonomski i politički uticaj Rusije u „Regionu“, posebno u Srbiji i Republici Srpskoj. U okviru ovog projekta, Srbija se obavezuje da održava zajedničke vojne vežbe sa Hrvatskom, Albanijom i BiH, shodno dogovoru o vojnoj saradnji sa NATO-om.

Ciljevi Unije – srpski nacionalni „interes“

Prema projektu tzv. „Carinska unija Zapadnog Balkana“, i zahvaljujući svojim lokalnim marionetama, strategija Zapada postiže dodatna tri cilja:

prvo, isključujući proširenje, obezbediće se potpuna ekonomska zavisnost od EU, neka vrsta ekonomskog protektorata nad državicama „Regiona“, koje će ekonomski biti strogo kontrolisane, ostavljajući im neka kolonijalna prava;

drugo, NATO će imati potpunu vojnu kontrolu nad celim „Regionom“;

i treće, prethodna dva cilja će potpuno eliminisati ruski uticaj, kod Srba posebno.

Srbija nikad ne može postati članica EU bez pridruživanja NATO-u. Zapad upravo gura suprotnu strategiju – preko projekta „Carinska unija Zapadnog Balkana“ – ulazak Srbije i drugih zemalja „Regiona“ u NATO, bez prključenja EU.

Glavni cilj NATO-a je da se zaustavi bilo kakva saradnja, pre svega Srbije sa Rusijom, kao i da se Rusija potpuno protera sa Balkana. Govoreći o potrebi „uključivanja šest balkanskih država u međunarodni sistem“, američki vojni ataše u Beogradu je podrazumijevao da se time zaustavlja ruski uticaj u „Regionu“, a da Brisel (Berlin) ima potpunu elonomsku, a NATO vojnu kontrolu.

Prijatelji NATO-a započeli

Prvi sporazum sa NATO-om, kojim se reguliše tranzit NATO trupa preko teritorije Srbije i Crne Gore, potpisan je još davne 2005. godine. U 2006. godini, sa SAD su potpisana tri sporazuma za pružanje zajedničkih usluga i saradnja protiv širenja oružja, razvoja vojnih odnosa i korišćenja vojne infrastrukture Srbije.

U decembru 2006. godine, Srbija se pridružila projektu Partnerstvo za mir. NATO je insistirao na tome, a DOS-ova vlada je s oduševljenjem to prihvatila. Iako je u decembru 2007. godine Skupština Srbije usvojila odluku o vojnoj neutralnosti, dobra vojna saradnja sa NATO-om je nastavljena do današnjih dana.

DOS-ov kadar, Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane Srbije, mnogo je truda uložio da ojača vojnu saradnju Srbije sa NATO-om. Pripremajući Srbiju za pridruživanje NATO-u, Genijalac je reformisao srpsku vojsku prema zapadnom modelu funkcionisanja, slabeći joj na snagu veće veće policijske stanice.

Srbija se obavezuje da usvoji NATO kodifikacioni sistem ugovorom iz 2011. godine. Preskačući ostale sporadične dogovore i ugovore, dolazimo do promene vlasti 2012. godine. „Sveže snage“ su trebale završiti započeto. Vlast se promenila ali ne i sistem uništavanja Srbije i srpastva.

Prijatelji NATO-a završavaju

Dakle, „najvažniji“ sporazum sa NATO-om je potpisan u februaru 2016. godine. Da bi sve bilo po zakonu, zapadne skutonoše su glasali i za Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i NATO-a, što je za patriote značilo ulazak u Nato pakt. Tadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, je odgovorno to overio svojim rukopisom.

Tada još premijer, Aleksandar Vučić je jednom javno izjavio, da „Srbiji treba NATO kao saveznika za zaštitu srpskog naroda na Kosovu“, prethodno potpiusujući Tajnu konvenciju – tzv. Briselski sporazum, koji je kosmetske Srbe izbacio iz Srbije.

Na istom poslu, Ivica Dačić, tada ministar inostranih poslova je uveravao svoj voljeni narod, da „odbijanjem bliske saradnje sa NATO-om znači izdaja nacionalnih interesa Srbije.

„NATO podvrgava Srbiju posebnom obliku ponižavanja. Ovo je nametanje stokholmskog sindroma [Srbima], kada se žrtve primoravaju da vole i javno priznaju da žele da budu s neprijateljem, “ kaže Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova Rusije.

„Ako je srpska vlada spremna da vodi Srbiju u takav geopolitički ćorsokak, onda će se Srbija sama suočiti sa svojom sudbinom. Srpski narod mora odlučiti o svojoj budućnosti. Ne mogu napraviti prognoze. U Crnoj Gori, narod se gotovo pomirio sa članstvom u NATO-u „, kaže Igor Korotčenko, ruski stručnjak i glavni i odgovorni urednik časopisa „Nacionalna odbrana“.

Izvor: SKK