Милана Бабић: Цијели свијет је велика арена

Овај текст је објављен пре неколико година у „Екстра магазину“, али није изгубио много на актуелности

Побједио Ђоковић! Изгубио Ђоковић! Ана изгубила! Јелена побиједила! Данас се игра …

Ко је Србин и српскога рода, а не пратио с ким Ноле игра, нема шта у друштву проговарати.

Они: Не пратиш Ђоковића?!

Ја: Не.

Они: НЕ ПРАТИШ ЂОКОВИЋА!!

Ја (у недоумици да ли је са мном све у реду): Па, понекад ухватим неку информацију.

Они: Свашта!

Ја (сада са потребом да се оправдам за националну велеиздају): Па човјек је свакако први на оној листи (јао, зашто не могу никада скраћенице да запамтим), зашто да се брине , а, искрено, нисам неки фан тениса!

Они: Па ова не зна ни да ОН није више први!!.

Ах, узвикнух несвјесно.

Какав случај!, одмахују моји саговорници.

Ја: Људи, па зар не видите шта нам се дешава на Косову и Метохији! Па шта може бити битније од тога?!

Они: Мимо, ти увијек о неким мрачним темама!

Домаћини Европског првенства у фудбалу Пољска и Украјина уложили су укупно 30, 2 милиона евра у организацију шампионата. Пољаци су саградили нови Народни стадион у Варшави вриједан пола милијарде евра. Украјинци су зидали у Доњецку и Лавову и потрошили по око 200 милиона евра. Американци не заостају. Минесота: гувернер Минесоте недавно је одобрио градњу стадиона, држава је спремна уложити 975 милиона долара. Град и чланице федерације издвојиће половину новца. Атланта Фалконси, професионални клуб америчког фудбала, већ 20 година играју као домаћини у највећој спортској хали у САД, Џорџија дом. У њој има мјеста за 71. 000 гледалаца. Ипак, некоме се не допада фудбал у затвореном простору. Најављен је нови пројекат: арена с расклопивим кровом. Процјењена улагања: 947,7 милиона долара, од тога 300 милиона из буџета.

Рим. Рим. Рим. Вјечни Рим.

Стари Рим тоне. Сјај царства незаустављиво се гаси. Како опада снага и моћ расте градитељска потреба – некадашња величина империје надомјешћава се зидањем горостасних арена. Свјетина бјежи од стварности у сурову забаву гладијаторских игара.

Прави угао гледања значи – једна страна приче, друга страна приче. Поглед извана, поглед изнутра. Открити стварни свијет и истину тако што ће твоје виђење ствари бити створено непристрасно, неострашћено. Одмаћи се од себе, од датог тренутка, од личних интереса.

Прича прва. Прије посљедњег рата један човјек студира у Загребу. Одлази на студентску екскурзију. Посјећује римске арене. Људи се диве: величини грађевине, старини; моћи коју, мада осакаћена временом, арена још увијек одражава. Он сједа и плаче. Плаче и плаче. Његова мисао премошћава вијекове. Осјећај нестваран. Ванвременски. Пред његовим очима слике мученика: жене, дјеца, момци и дјевојке, цијеле фамилије предане звјерима. Растргнути. Ради једног Имена. Великог. А њихово страдање бијаше такво и толико да се они у Цркви не зову мученици него великомученици.

Прича друга. Његош у Риму. Одбија да љуби Петрове окове: Црногорци не љубе ланце!, каже велики човјек. О, како ли му је сад гледајући своје „насљеднике“!

Прича трећа. Причам са оцем Василијем. Наши сусрети увијек су прожети здравим расправљањем . Дјетиње тврдоглав, отац Василије никада не омаловажава саговорника. Ријечи оног другог, сабесједника, ако и понекад изгледа да их је одбацио, није истински чуо, задржава у себи и промишља. Расправљамо о исламу. Василије категоричан – истина је на нашој страни. Ми смо ово, они су оно. Ја цитирам Стари Завјет, пророчанство које даје Бог Агари за Исмаила, да ће и од њеног сина изаћи велики народ. Ратнички. Настављам мудровање – ако нешто славно и моћно, велико и стваралачко, као што је била Византија, пада зар и у томе нема Божјег промисла?! Расијати се свуда по свијету. Сударити се са другом цивилизацијом, можда некад значи и оплодити себе, надопунити се другом мишљу, свјетом, културом, цивилизацијом. Персијанци са својом поезијом, религиозном… Губим се у надахнућу, самоважна и горда…

Изазов било које вјере садржан је прије свега у њеној искључивости. Василије говори оно што заиста јесте било кроз историју. И, што и ја сматрам истином. Ипак, како схватити да неко у будизму цијели живот посвети молитви, на свој начин, ако Га барем не слути.

Ја причам, Василије дјела, твори. Његове ријечи су у складу са његовим животом. Моје нису.

Хљеба и игара. Википедија (та свезналица) каже: Израз хљеба и игара потиче из сатиричне пјесме римског пјесника Јувенала с почетка 2. вијека. У пјесми се он жали на апатију грађана Рима, који су захваљујући подјели бесплатног хљеба и све већим интересовањима за гладијаторске игре, и друга јавне спектакле у организацији државе, изгубили сваки интерес за политику и бригу о јавним стварима, односно препустили је владарима и њиховим бирократским кликама.

С разлогом се даље овај израз повезује с масовним медијима, данашњим инсистирањем на тривијалним и баналним темама: спортским догађајима, животима славних личности и свијету ријалити емисија. Заиста, готово да нема новина у којима се неће појавити барем мало вијести из свијета жуто-лимунадно-первертиране стварности. Шта је неко обукао, ко има целулит, ко је с ким био, ко је ишао код ког хирурга, шта је ко радио у неко доба ноћи, ко је какав у каквом ријалити програму – то се натура тако да постаје центар нашег свијета, главно интересовање.

Какво је неко вријеме свједочи то кога то вријеме бира за свог представника. Кога ставља у центар пажње као узор. Кога представљају као данашње узоре?

Треба погледати стари Рим па схватити да заиста нема ништа ново под капом небеском, како је рекао Проповједник. Уколико би се неко у римској арени, или уопште у јавности, појавио са уморним изгледом или недотјеран то се сматрало непримјереним. Показивање старости уопште је било непримјерено. Постајале су, и тада, разноразне помаде, којима се лицу давао привид младости. Дотјерана Римљанка отишла би потом да гледа гладијаторску борбу. Крв, муку, страх у очима слабијег, немоћ, изгубљеност… И уживала би у призору. Каква страхота!

Да ли би данас Петар рекао Христу: Quo vadis, Domine? (Куда идеш, Господе?). Шта је данас Рим? И гдје је данас Рим? Да ли је сада уопште могуће отићи из Рима?

Или је Цијели свијет постао Рим! Медијски.

А борба? А гладијатори? Гдје су они?

ИЗВОР: Стање Ствари