Milan Ružić: Hrvatska se seća, a sećaš li se ti, Srbijo?

Ne mogu jutros, dan uoči jednog od najvećih zločina ikada počinjenim nad mojim narodom, a da u mislima ne zalutam u kolonu prognanih Srba. Pred očima mi iskrsavaju slike leševa i krvi razmazane po asfaltu.

Ko to Gospode može da učini tako nešto toliko hladnokrvno i još da se tome raduje i slavi takav zločin? Upinjem se da ne mrzim ljude koji su to učinili i donekle uspevam samo iz inata koji se rodio iz namere da budem bolji od onih koji takve stvari čine. Ali svaki plač, svaka nevolja, svaka kolona, svako dete podsećaju me na taj zločin. Ne mrzim ih Gospode, ali ne mogu da im praštam. Ne mogu! Sramota me zbog mog naroda. Znam da bi se moralo praštati, ali ja jutros ne mogu. Ne samo da ne mogu Gospode, već ni ne želim. Oprosti Ti meni što ne praštam. Kako da im oprostim smrt tolike dece i staraca? Kako da im oprostim bombe, metke i noževe? Kako da im oprostim jame i logore? Mene svi zločini nad mojim narodom bole.

Danas kada su oni, u svojim očima, mnogo bolji od nas, ubeđuju nas da smo mi zločinci, a oni su krenuli sa povampirivanjem onih koji su mnogo više od običnih ubica. Oni su svojim „delima“ postideli i Đavola lično. On je amater za razliku od onih koji su te zločine činili.

Na tom putu, u toj koloni, pod tom municijom i bombama, zbog te mržnje, ležale su hiljade. Tih nekoliko dana, usled straha, bili su budni svi osim mrtvih, a budnih nije bilo dovoljno. Pod tuđim terorom napuštali su svoje kuće i svoje parče zemlje na svojim traktorima kojima su tu svoju zemlju održavali i izdržavali. Bežali su zbog svoje dece. Jedino što me teši jeste to što je ta kolona delovala mojsijevski. Tom slikom je dokazano da smo mi božji narod čim je taj prizor bio toliko biblijski.

Tamo, u koloni, gde su se nekad cedile kapi krvi sa ubijenih, tamo će stvari postati bolje kad se Srbi vrate i kad, sa lica onih ukoljica, krenu da se cede suze. I onog trenutka kad njihova usta postanu gladna izvinjenja, sve će krenuti kako treba. Te suze i to izvinjenje neće izbrisati zločin, ali će postepeno brisati mržnju koja navlači crne oblake iz kojih se rađaju ovakve oluje.

I jutros Te molim Gospode da sve one koji su bili u toj koloni čuvaš. Znam da ću se ja sigurno moliti za njih i njihove napaćene duše. A vi koji ove ljude i dalje nazivate izbeglicama, vi ste stid svoje zemlje. Ti ljudi su preživeli ono što niko od nas ne bi i došli su ovde, na zemlju koja je isto toliko njihova koliko i naša, da bi ih neko etiketirao. Tom etiketiranju teže oni ljudi koji nijedno stradanje svog naroda nisu preživeli, niti su ih doživeli u svojim glavama i srcima.

Moram opet da Te molim Gospode, ne dozvoli da nam se ponovo događaju takve stvari. Za one koji su nam ovo zlo učinili Te neću moliti ništa, jer sam siguran da se ljudi, koji takve stvari čine, Tebi ne mole. I dalje mislima lutam po koloni i suze mi same kreću, jer se sećam tih lica i tih slika. Sećam se šatora sa crvenim krstom razapetih ispred vrtića i škola u mestu u kom živim. Sećam se lica tih ljudi i njihovog celodnevnog plakanja. Tad sam tek u školu krenuo, ali se svega sećam tako živo i sa tolikom tugom da se i dok ovo pišem borim da ne zaplačem. Sećam se priča tih ljudi i sećam se kako su grlili svoju decu jer je to bilo jedino što su imali u životu. Sećam se kako su njih deset delili jedan hleb. Sećam se baka koje su iz marama vadile slike svoje dece nestale negde usput i gledale u njih satima. Sećam se apsolutno svega. Seća se i Hrvatska čim slavi taj dan. A sećaš li se ti Srbijo?

IZVOR: vidovdan.org/Iskra