Милан Ружић: Хрватска се сећа, а сећаш ли се ти, Србијо?

Не могу јутрос, дан уочи једног од највећих злочина икада почињеним над мојим народом, а да у мислима не залутам у колону прогнаних Срба. Пред очима ми искрсавају слике лешева и крви размазане по асфалту.

Ко то Господе може да учини тако нешто толико хладнокрвно и још да се томе радује и слави такав злочин? Упињем се да не мрзим људе који су то учинили и донекле успевам само из ината који се родио из намере да будем бољи од оних који такве ствари чине. Али сваки плач, свака невоља, свака колона, свако дете подсећају ме на тај злочин. Не мрзим их Господе, али не могу да им праштам. Не могу! Срамота ме због мог народа. Знам да би се морало праштати, али ја јутрос не могу. Не само да не могу Господе, већ ни не желим. Опрости Ти мени што не праштам. Како да им опростим смрт толике деце и стараца? Како да им опростим бомбе, метке и ножеве? Како да им опростим јаме и логоре? Мене сви злочини над мојим народом боле.

Данас када су они, у својим очима, много бољи од нас, убеђују нас да смо ми злочинци, а они су кренули са повампиривањем оних који су много више од обичних убица. Они су својим „делима“ постидели и Ђавола лично. Он је аматер за разлику од оних који су те злочине чинили.

На том путу, у тој колони, под том муницијом и бомбама, због те мржње, лежале су хиљаде. Тих неколико дана, услед страха, били су будни сви осим мртвих, а будних није било довољно. Под туђим терором напуштали су своје куће и своје парче земље на својим тракторима којима су ту своју земљу одржавали и издржавали. Бежали су због своје деце. Једино што ме теши јесте то што је та колона деловала мојсијевски. Том сликом је доказано да смо ми божји народ чим је тај призор био толико библијски.

Тамо, у колони, где су се некад цедиле капи крви са убијених, тамо ће ствари постати боље кад се Срби врате и кад, са лица оних укољица, крену да се цеде сузе. И оног тренутка кад њихова уста постану гладна извињења, све ће кренути како треба. Те сузе и то извињење неће избрисати злочин, али ће постепено брисати мржњу која навлачи црне облаке из којих се рађају овакве олује.

И јутрос Те молим Господе да све оне који су били у тој колони чуваш. Знам да ћу се ја сигурно молити за њих и њихове напаћене душе. А ви који ове људе и даље називате избеглицама, ви сте стид своје земље. Ти људи су преживели оно што нико од нас не би и дошли су овде, на земљу која је исто толико њихова колико и наша, да би их неко етикетирао. Том етикетирању теже они људи који ниједно страдање свог народа нису преживели, нити су их доживели у својим главама и срцима.

Морам опет да Те молим Господе, не дозволи да нам се поново догађају такве ствари. За оне који су нам ово зло учинили Те нећу молити ништа, јер сам сигуран да се људи, који такве ствари чине, Теби не моле. И даље мислима лутам по колони и сузе ми саме крећу, јер се сећам тих лица и тих слика. Сећам се шатора са црвеним крстом разапетих испред вртића и школа у месту у ком живим. Сећам се лица тих људи и њиховог целодневног плакања. Тад сам тек у школу кренуо, али се свега сећам тако живо и са толиком тугом да се и док ово пишем борим да не заплачем. Сећам се прича тих људи и сећам се како су грлили своју децу јер је то било једино што су имали у животу. Сећам се како су њих десет делили један хлеб. Сећам се бака које су из марама вадиле слике своје деце нестале негде успут и гледале у њих сатима. Сећам се апсолутно свега. Сећа се и Хрватска чим слави тај дан. А сећаш ли се ти Србијо?

ИЗВОР: vidovdan.org/Искра